Dolina vetrova

Dodirnom bojom zvuka, 
vetar je i danas skidao nezno zlatno lisce,
presvlacuci Beogradske trotoare sa neznim obrisima vremena,
potpisao svacije memoare po ciglama, stablima..
Sve ruke koje znaju da miluju i dodiruju usnama neznim,
sve one setne ljude koji su se secali svojih ljubavi
cak ni vozac autobusa nije postedjen, 
tako ozaren s'paznjom je pokusavao starici da pomogne da udje,
barem jos ovo malo vremena da provedem osluskujuci
druge ljude, citajuci njihove korake dok potpeticom
nezno oblikuju val svojih koraka.
Autobus za autobusom prolaze, svacije lice je obrisao,
svojom grimzivom dohvatom nevidljive ruke,
prosaputao blage hladnoce po njihovoj odeci,
ostavljajuci hladne misli, toliko nedokucive za pojmiti,
a opet zna kuda odlaze..
Znao je odigrati ples sa zlatnim liscem po trotoaru,
a kad se razigra predje na travnate povrsine,
uzimajuci i rosne kapljice nekadasnjih hladnih jutara..
kao dete.
Uvek je znao da odigra poslednji valcer pred sumrak
i prepusti sve to ljudima pod njim, sa uzivanjem gledajuci
sav taj vremenski bal..

Ljubavna secanja

I opet si molila sebe da me pronadjes u svom oknu
ko onda kada si znala ko dete protrcati medju svim
tim cvecem, oblikovati latice po tvom izgledu lica,
a znala si da su rani mrazevi odavno odustali i otisli
na put kojim si ti krenula, bez stida si otisla
sa mojim laticama, otkinutih iz mojih rajskih vrtova.
Taj lavirint u tvom vrtu nije nista bolji od mog
nit raskrcen od premalog dodira, lagano umrtvljen
bez daska vetra, a kamoli kisa, koje su znale
nakapati tvoju umornu dusu.
Katkad se prosetamo pored oboda nase dveju reka
pomalo zastanemo da oslusnemo tu vilharmoniju dostignuca
uprkos svemu, opet nastavljamo mila,
bez obzira koliko se oboje trzamo grcevito
u nasim neznim bicima.
Voleli smo sve sto nas je cinilo od jutarnje svetlosti
do prve jesenjske veceri, a opet smo zeleli
nasu staru proslost.
Ponekad se sretnemo pogledima, obeznanjeni stojimo
nad nasom ravnicom u potrazi za vlastitim otiscima
odlazili smo pa cak i do samih ivica naseg postojanja
da bi smo na kraju shvatili, da je za nas odavno kraj
i ostali upamceni po secanju, davnih ljubavi.

Ponovno

Ponovno si se izlila kao mastilo po mom telu
ponovno unosis vedrine medju mojim uzdasima
iako nema tvog rumenog obraza, koji zacudjeno
i opojno obnaze nase potvrde, tako rasteceno
umivas se medju mojim poljupcima.
Usavrsavas svoje sneno lice za buduce narastaje srece
i ponovno mi kradom, oduzimas svo moje vreme i
uzivas u pregrstaj slasti.

Gde god tebi idem, u nadorasloj plamenoj vatri
imam jos snage da ti priblizim svoje kutke sazvezdja,
da ti obgrlim sve tvoje nestasluke,
obujemo nase mastanje ispod mesecevog pogleda
zaleprsamo ispod nasih stopala.
Uzimajuci samo nase odrastanje u prepunom
recnom koritu nase neiskvarene ljubavi,
ocistimo jos ovo malo duse i odemo negde
gde cemo biti sami..ti i ja.

I opet si ostavila moje srce ranjeno
onako magicno si ostavila pocepanu srecu
na ovom usamljenom asfaltu, bez imalo stakla
na mojim rukama tekla je tama bez ciljnog povratka.
Iako me ostavi da placem sam u tisini, jer ostavljeni
nemaju sve odgovore..jedino da zapale sve te oblake
tuge koje si znala umivati se medju njima.
Udisem ponovno ko sova u gluvoj noci, ta mala istina
kojom me cepas sad, bez obzira osecam drhtavo
tvoje telo sad..jos jedan talas i eto me sad
do tebe, da ispunim dusu, kao sto andjeli
uspavljivaju svoje sunce pred noc.
Iako smo slomljeni, uvek cemo biti negde
izgubljeni u nasem vremenu, koje smo znali
da podelimo.

Kapljice znoja

Opet obliven znojem trazim tvoje nepresusne izvore
koji me dele od mracnog kutka,
ko onda kada smo znali trcati bosi pored nase vile,
tu pored svih drugih,
ostali smo u secanju nekih davnih lutaka
bez gorcine, bez ljutnje, ostali smo bosi
pored nase vile, iako si znala prozboriti ukusne
reci ko udar kod vile, slutila si nase poglede
svacije korake smo uzimali za nase obicaje.
Znala si lagano da obujes mastu, taj svileni pogled
beskonacan u pogledu nasih divljih uzivanja
nikad nisam slutio, da bi mogli jos jednom
ukrotiti tu nasu sebicnost, koja se znala
dobro istrositi od nase divljeg zanosa.
Istocili smo prejaku reku zanosa u nasim bedrima
zauzimajuci neprikosnoveni zar uzbudjenja
optocen lavinom cokoladnih uzitaka
nasuprot tome, samo smo prastali nama samima
sto nismo barem jos malo uzivali u predgradju
nasih uzitaka, sve pomnozili, udvostrucili
bas tu iskricu koja je umela oguljeno da lezi
po tom divljem krevetu satkanom od ruzinih latica,
svaki miris te je upijao u te carobne obicaje
ko da je znao..
Da smo tek iznova poceli uzivati u nebrojanim
izvorima slasti, zauzimajuci svaki plod,
svaki plamen naseg istopljenog znoja.
Bio sam sebican kada sam nezno saptao tebi,
tom uvalnom predgradju medju vrhovima dveju planina
prepustili smo se ponovno..ko dva sokola bela
koji ciljaju na plen.
Bio sam u svakom kutku tvojeg bica, osetila si me,
osetila tu divlju ljubav u nama, ti tvoji nokti
kao mali oraci pasnjaka, da zaoru jos malo tvoje
jakih bludi prema meni.
Nemoj sad posustati, kada smo na vrhu planine
gde strepimo oboje, ko onda kada smo uzivali
medju ljudskim ocima, tim pogledima,
osecali smo tada zelju da udjemo u nase misli
kao sto sada prodiremo uz nase zaorana polja
sadimo nase semenje, bez obzira sto nece biti
tih nasih kisa uspijanja i neznog sudaranja
nasih atomskih bica.
Zar tako mila, opet me drzis za kosu teras moje
bice da ponovno udje, tamo gde je mlecni put
skamenjen nasom pozudom i oduzeo nam vreme
da bi uzivali u praskozorju jutra i napokon
da bi shvatili.
Da smo jedini par u toj vili, koji se zadihali
bez pustanja koraka ka nama samima
klizili su kapljice po tebi, prkosili nam
da se one nisu izmorile da imaju jos snage
za jos novija jutra, prepustena novim izvorom
tek istocenih pozuda.
Legla si pokraj mene, sva udihana, rascupane kose
kapljice su mi bile ljubomorne, trazile su nam jos
sati nekontrolisanih bludnih radnji,
cujes li ti mene mila.
Da pokusamo ponovno mila,
bez obzira sto je prosla bludna noc,
docekali jutra u pretocenim strastima
ili jednostavno da ispijemo ovo vino,
sto se ladi u kofi vec cetrdeset osam sati
i da ponovno uzivamo u bludnim radnjama.
I vec si zaspala, bas kraj mojih ramena
sasvim tiho uzdises, kao onda..
ne mogu se micati da tvoju usnulu zenstvenost
ne razbudim, jer sve sto ostane posle nas je samo
kapljice znoja i trenutak zavijen pod masnicom
neznih dodira..

Ratnik tame

Odvio sam i ovo vreme za tamne bitke moga kroja
sada pisi moje slatke tamne strane
ti ratnice sa sabljom usijane,
gledaj pravo u neprijatelje samo
digni glavu i provuci reci iskrene da zabole
ako treba izvuci sablju, tu svoju usijanu
nemoj kleciti, niti moliti, prozbori samo molitve
te isklesane pred tobom klici cela vojska
pod sabljama usijanih, nemoj misliti na te dane
kad si znao prebrojavati rane, uzmi jos papir ovaj
smotaj srce i stavi ga sa strane.

Mudro zboris ratnice iz tame,
budi sam na svome, nikad nemoj prici tamo nekome.
U svemu znaj ti dobro svaki ratnik je dobar u tome
svoju sablju cuvaj mudro, ako treba uvek prozbori mudro.
Krece vojska bez svog ratnika usijanog duha
prozborice hiljadu muka, isklesan na sve dodirne strane
uhvatice nekog muka..u zaglavlju od carapa cuva sliku
staroga zivota, na sve one ljubavne napitke
i morace da stane sa strane
i ponovno izboriti za sve strane
jer on je jedini..ratnik iz tame..

Bastovan

Ulazeci u podnozju tvojeg vremena,
naslonicu samo svoje obrise misli
i stopiti se sa tvojim mirnim kutkom,
otkloniti suzu bistru i odresiti narastaje srece
da tvoja dusa napokon legne kraj mene.
Iako mislis da sam besciljan..
veruj mi draga ja nemam ni pocetak a ni kraj ovog vremena..
ja sam tu jos uvek kao bastovan.

Stvoricu izvor tvojih momenata
posadicu semenke tvoga vremena
blagim dodirima tvoje maste
usadicu prelepe ruze za sve tvoje emocije
svaki cvet sa tvojih pasnjaka odabracu po imenu
da u nekom svom kutku pronadjes onaj trenutak vecnosti
smelog stvaranja, kao rukom optocena zlatnom strunom
nikad uvela, nikad pokosena, jednom recju
da svom srcu pronadjes mir.

Prokleto sami

Bez obzira koliko bure budu teske opet cu krenuti peske
bez ikakvog grama srama, bez ikakvog stida i stila,
ucrtavajuci svoja sazvezdja sva, sarajuci svakakve misli.
Usaracu nebom svoja bela krila, otvarajuci nebo i pakao
kruzicu za istinom nepreglednih tastina,
pokoricu vreme i oterati svacija stopala bas pod tim granama
moje ostavljene duse..i opet cu rastrgnuti duboki niz
neznog milovanja.
 
Pusticu valove duge mozda ce da proteraju sve ove moje tuge
bez obzira opet cu rasuti pepeo beli..rasuti kao pescani sat
mojih otkucaja, nemoj mila prozboriti ni reci,
nemoj proklinjati za one trenutke za koje nismo bili svesni.
I katkad cu se rastati sa poljskim trotoarima svoje maste
razlicu olovo u mome bicu, da zamrzne sve sto je izgubljeno
prosucu i otrovne sokove po mojoj pori, kao onda kada smo
setali goli i to po celoj Gori.
Sat polako sipi medju staklene epruvete, znaj da vise nisi dete
iako neretko u ceznji shvacamo da postojimo iako nikada shvaceni
nismo ni bili.
 
Bas u tom zaru povredicu tebe sasvim lagano oprastajuci se od
tog zara, prebolecu i tebe i u slascu odolecu ovom prokletom povetarcu.
Bez obzira kakvi smo bili sve ce nestati u gustini ove nase slatke pori
zauvek na morskoj steni svi cemo gledati sebicnu vilu,
koja je uspela da slomi mi milo ovo bice
bez icega sto imamo doci cemo pred fotelju pozuda i uvuci cemo
sve posteljske lavine, cepajuci nase slatke jastuke
uzareni u pogledu i opet ce ti vatrogasci biti krivi
ja gde popalim oni gase ko onda kada smo svi mi bili svemirci.
 
Opet taj maskenbal pred bicem tvojim, opet tapses ko da smo znali
ono sto prokleto nikada nismo bili.
I opet ce masta da proredja snove, pucace ko iz topa
kada smo se svi uradili iz vremenskog toka
ti ces moja mila opet da sviras ko ona mala
na harvi ili klaviru, puci ce i ta dirka sto me za srce svirka
opet ces stati na binu da mi vidis silna bela krila
ko onda kada smo svi mi bili..
bili..
prokleto sami..

Deca

Nepregledni krovovi moga grada ispustajuci iskrice domacinstava
vredne domacice pretvarajuci porodicne idile u rana praznicna
slavlja, cak i deca ostavljaju ranije svoje lutke umrezene medju
gradskom izmaglicom odlazeci u te rastanjene porodicne kutke,
znajuci da ce za astalom neobranih zelja ostvarivajuci deciju mastu
postovati svoje misli, urlik njihovog odrastanja.
Sipati u svoj tanjir jos malo supenog sarenila,
naiskap polizati svoje tanjire i bezbrizno otrcati svojim decijim
stopama..ka ulici gde se deca jos uvek igraju starog zanata.
Razmisljajuci o svom hiru, celinom svog detinjstva
ostavljajuci za sobom deciju vrisku u tek rodjenom gradu.

Nejakim stopalama iskakajuci iz svih alvija tadasnjice
urlajuci iz sveg glasa sutnuti decije radosti i sa prvim
i lagano prozirnim notama sumraka, krenuce u svoja obliznja skrovista
tu gde su svakakve maste rasle u bezbriznom jutru
polako spustajuci svakave anegdote 
i snenim koracima krenuti u puteve snovne
da brze bolje zaspu..da ponovno krenu u nove avanture.

Strast

I ove noci prepustam se zovu prirode, kao sto krojim nezne pute
tu na tvojim mirisljavom jastuku i opet cu krenuti marsom,
nemih prstiju do tvoga vrata okruzivati tvoju bradu usijanim usnama,
jos svetlije od tvoje duse.
Skliznucu jezikom preko citavih grudi,
da se napojim svezih crvenila tu pored tvog velicanstvog srca
ukrasavati svilenim poljupcima tvoje cvrste bradavice,
koje su znale krasiti moj pogled, dok si ti uzdisala za mojim pokretima
pomalo grickati da osetis moju glad za tvojom zenstvenoscu.
Svojom strascu me neizvesno vodis, kao psa vodica
tu gde znaju leptirovi odigrati cudesan bal tako prodoran i jak
ti snovi pod uvojkom od tvoje crne kose, razaren jaucem za tobom.
Oblizujes svoje male usne, prepune prljavih misli upravo istocenu,
takvu jacinu u sebi prozimes uzimajuci svaki pedalj moje kose
ne ostavljajuci nikakvu prazninu.

Uhvatila si me mila bas u trenutku slasti,
darujes mi jos malo vise strasti,
ulazeci u moje hodnike prepune nagonske pozude
zavirujuci u svaki kutak mojih pora oduzimajuci sklapas svoj mir.
Osetih taj opojni miris tvoje uvale ta obala sto zapljuskuje
moje obilno plovilo, pridji blize mila da proverim sve supljine
svaki rub zidine da osetim na svom cistom jeziku
sve one divlje reci istrosene u mislima,
svaki tvoj uzdah, podari mi..
Ne opiri se, pridrzi me za kosu,
spusti me nezno u tvoje nemirne odaje
zauzimajuci svaki deo te velike praznine,
dok lagano ti milujem butine.
Opijen sa tvojih obala, prizeljkujes svesno moje strasne poljupce
obuhvacene trzajima tvojih uvala, naklonost tvojih pora uzbudjeno
cu natociti svoje usne preko tvojih, tek sad vidjenih bradavica
da uzivam jos u mednim slastima tvojim.

S uzivanjem, prepustamo se slatkim porivima strasti
pretocenih iz misli nasih, promuckano sa dosta zacina pozude
oblikovano u vecnoj vatri i uskladjen u neznim jutarnjim dodirima
presvucen obilnim velom pozrtvovanja, nekako mila,
sjedinjeni uzivamo u trenutku naseg ljubavnog nektara,
iskreno prepusteni nama samima.