понедељак, 23. октобар 2017.

Okean samoce

Nekad se probudim pre sunca, sto ume zevati po nebu
nasih htenja.
Pokusavam odgurnuti tu patnju sto u mojim snovima
seta, al kuda, ne znam.
Hladni su moji dlanovi, a sunce vesto skriva ples
na mojim prstima, zevajuci i razmisljajuci,
kud si voljena moja, ovoga jutra odskitala.
Jos me bole ta predvecerja, gde ocito mraz sprema svoj
veciti dolazak, hladnije vreme nadolazi a sunce se
jos neda.
Nadam se tvojoj senci u onim kasnim uspomenama
sto savladaju svaki uzdah mojih usana.
I dalje drhtim u senci usamljenog labuda,
tu je taj vetar sto samara, ostavljajuci perije
rastopljenih strasti.
Dopusti mojim culima da vode preko tvoga tela,
jer u suncu ima podosta pogleda nasih,
a ni mesto ne manjka, jel te oci moje ljubavlju
greje, a dusa pati jer nema tebe da je ugrejes.
Dok sam jos zaplivao u tvojim snovima a neznom
idilom talasa u tvoje narucje, obasipao mekim
usnama i svakom zvezdom iscrtavao pute tvojim
necujnim prstima, a tek uzdasi nasi u melodiji
leptira zastace pod obrisom njihovog najlepseg sjaja.
A dusa tiho jeca pod vatrama tvojih zagrljaja
zapovedali smo neznoscu da otopi sante samoce,
koje su nasukane na moje obale, ali gusi moje srce,
svaki uzdah sto si blize, a slutim pejzaze vlaznih talasa.
Bojim se ove studeni sto donosi tugu mojoj dusi,
znam a vrlo dobro osecam paucinu samotnih niti
sto vezu moje stope, al kad se setim da umes naliti
strasti ka meni, tad je sve zamrznuto na tankom ledu
moga vremena.
Pisem ti ove reci sto skriveno u boci vremena stoji
niz lice mi kanu suza mala sto vremenom se sakuplja
da niz okean tuge ode, plasim se pucine kojoj stremi
tih vetrova sto lome, tog doba sto ce laganim talasima
opet naici i na strmo kamenje razbiti moju dusu,
sto ce opet patiti kad te nema.
Al taj talas sto se moje bice s tugom bori,
vecita bitka nad horizontom bez pobednika,
a sami isti borci, bore se za nove talase i
sve te muke sto naidju pod moje zagrljaje
moja nada umire, razapeto stoji ko sam bajrak,
trenutne pobede
.

среда, 04. октобар 2017.

Na vrhovima prstiju

Vrhovima prstiju iscrtavam po nebu tvoje nalicje
i tako tim recima mirisnih spojeva izranjaju,
doci po tebe kroz sve te ravnice i svako granje
ispleti u kosi, al zapoceti oslikavati pogled
u bokovima tvojih strasti,
sa usana cvet se osmehuje dok ranom zorom
u zagrljene ruke pohraniti tvoje telo.

Dok ustanes prvom zorom, ja pod usijanim nebom
docrtavam dah tvoga budjenja i kroz pucinu tvoga
zevanja, ko zamirisano sunce uranjam u tvoje uvale,
al nacrtati osmeh svemira, svu onu bastinu tvojih
pokreta i svom snagom drhtaja osencati,
tako bi zapoceli strastvenu zoru kroz nase susrete,
uzeti te u obrise narucja, stopiti se u tebi i zaploviti.

Ja bi sve to nebrojano puta uradio, sve dok se ne zabrojim,
pa sve ispocetka do beskraja, a tvoje lastavice od kapaka
umivao svojim vlaznim usnama.
E moja ljubavi, sa nocnih nebeskih ogledala kroz svaku
kap kise dolivao sebe samog, udahnem te i mirisom opijen,
dok sa mojih dlanova svo zelenilo sto tebe miluje
zaustavi nas i od vremena otkinem.

Oprosti mi sva moja nevaljala cekanja u tvojim snovima,
oprosti, a volim da se usidrim u tvoju usku uvalu, zastanem,
pod daskom tvoga daha i uzdignuti se ponovno lepotom tvojih misli.
Kako cemo smiriti strastvena jutra, kako cemo prileci uz te smele
talase i kako dotaknuti svu krosnju zagrljaja sa kojim smo se
prirasli.


Zvezde veceras pletem, ispod podlugova secanja, na nasoj terasi
kud nas je omeo miris jutarnje kafe.
A mirisom ljubavnih cvetova iznova otvaraju pupoljke nasih ceznji,
dok smo jos zaceti u skoljki vecnosti sto kroz vecnost putuje
zagrljeni.