субота, 25. фебруар 2017.

Balerina otvorenog srca

Balerina je bila cura fina
svima je davala puno vina,
samo je bila otvorenog srca
pa je i to davala na izvolte
ko joj dodje na prag od naftalina.
Nisam ti trazio tvoje bose noge
da mi igras na dlanu od violine,
iskrvareno znam da si bila u svoje
srce stavila, pa mislis da sam dosao
po tvoje ono sto nikad nisam spoznao
sta je u stvari srce tvoje.
Nit sam plen bio, samo onaj stari
predator sto gleda nejaku grabljivicu
sto hvata plen iz svoga kljuna kada
isprobava vecerice slatke uz koktelcice
masne.
Sve si ti to balerino curice mala snila
pogresnog si zavolela, da ti kroz srce
rastu male stvari i na sitne paznje da
ostaris, zaboravila si sve sto sam bio,
jer ti nikad ispod nokta nikad nisam ni
bio, sa oziljcima laznog morala kitila si
srce svoje sto u svoja njedra stavi.
Nikad se nisi savijala oko mene jer to
ipak ne cine te grabljivice, ono pomno
prate kako da se uglave, odmah si u samom
startu gledala me ko neprijatelja i sa
starim oziljcima me pratila, da me zadavis
u svakom slovu jer nisam nikad bio u lovu.
Sada molis svoju hranu da ti ono srce tvoje
ne omanu, vesto izbegavas pitanja sazidana
tebi i kad visoko letis u svoje pesme padas.
Ti se curo fina plasis sta ce drugi da kazu
pa smisljas paragrafe, silne granice.
Pocepala si sva pisma moja duga i svako zrnevlje
nade pobacala ispred praga, da svrake pokupe
gde tvoja ruka ne cese.
I tako si ti bila balerina cura fina, otskrinula
srce svoje da svi vide koliko ima malo ljubavi tvoje.

петак, 24. фебруар 2017.

Tvoje besciljno odustajanje

Negde u nekakvom stajalistu gde odustaju svi,
obicno to dodje uvece, kada su moje ruke
uglavnom prepune tog mastila,
onda taj beli papir nastaje pod bolnim odjekom
nekog secanja, ta ravnica razlije se ko nebeska
reka i pocinje razgovor koji izvire iz duse neba.
Ruke su bile tada krive sto su te pronasle po mastilu
za prvi put i dotakle, a sta je to puno tvoga neba
sto pamte neke slike pamcenja, secanja davnih ilustrovanih,
umele su prohodati medju pesmama tvoje dobrote u njoj si
se kupala ko dete u njihovoj radosti.
Previse odzvanja pod tvojim nebom, taj vrh, tog secanja,
sve su to tvoji rubovi ispunjeni odustajanjem s osmehom
krajnje glumatajuci se u modrom krajoliku u masti bez kraja.
Znacenje svoje glume znacajno si pridodala svojoj masci,
vriste izmedju moga tela a zalivajuci taj san nemoci po
tom malom nebu kuda su tvoji dodiri prolazili, satima, znalo je.
Negde u toj tmini od oblaka, moje misli znaju prepuniti
cup prepune ceznjivih reci tih zelja za kojom tvoje pesme
pod ocajem odlivaju u nepovrat svojim tackicama.
Zapocinje potera za izgubljenim danom kroz tvoje obaveze
sakupljajuci sarene trenutke tvoga gubitka, jedino tako,
u strasnom mraku tvojih otkucaja, dok u tvojoj kosi
tumara ono sunce sto se izlivalo niz padinu tvoje kose,
potpuno sam smiren u meni plovi onaj zagonetni svemir.
Osvajam tvoje lazne reci u ovom danu, rasutom u mojim
mislima, da ti, o ljubavi, opstanes negde u svojim uverenjima.
Cekam te u tom stajalistu odustajanja, kao i svaki iole
odustaju u nemogucem lavirintu svojih dopustanja,
ostajem jedino veran onim svojim recima koje ispisah u hladnije
doba, sacekacu jedino vreme da te pronadje i stavi te pod
tvoje iskusenje sto te vredno ceka.
A zalivas oblacima mesecinu ne odajuci tu prazninu u sebi
i dok se mesec vesto sakrije pod sladunjavim tvojim recima,
ali odan tvojoj gorcini tu kraj toplih obraza kud je sunce
oprasilo tvoje osmehe u nekom novom danu, mozda i jutru,
osvajas mekocom svojih reci, te usne sto pod dubinama tvojih
nerazumljivih lazi lezi.
Uglavnom uvece odskitas nekuda u taj drazesni momenat srece
pomislis da si iscezla od momenata svojih, a vreme te je vec
sustiglo i lomi onu nadu u tebi, tesko je prepoznati to
nejako srce sto se dade svima, ali dani ledenih tvojih reci
mogu biti izdasni, ukratko, i rumenilo horizonta ostaje
netaknuto.
Krenuce polako radjanje zelenila ono sustanje prvog jutarnjeg
povetarca na onim klupama tvojih mastanja, cekas nekoga ko
ti ne treba, ostaces sama u ovom zivotu prepunog kajanja.
Sva ona putovanja kuda si krocila svojim devojackim srcem
u nekakvim secanjima, ostace pust i netaknut,
zalivan okrepljujucoj nadi pri odustajanju tvoga stvaranja.
Sva tvoja koza je prepuna znanja, iako sam usao navalentno
u tvoj zivot i pored bucne pucine ostajes ista, nedostizna
prepuna onog sjaja u kojima pritiskas onu svoju dusu,
sto besciljno ide ka prvom stajalistu odustajanja.

среда, 22. фебруар 2017.

Tebe zovem, a samoca dodje

Jedno telo na platno vecnosti stoji i to lice
sto kroz moju paucinu samoce prodje, to je
moje lice, sto ka tebi hodi i ruke su moje
krenule laganim tokom, taj beskraj sto me drzi,
to telo tvoje razbacano i neuhvatljivo lezi.
Poljubaca ostah zedan, ti poljupci sto ih nemo gledam,
oseca se ta boja od ukusa meda i sva ona milovanja
koja dajes mojoj dusi treba, i jos si cedna, belim krilima
labudova, ko pucina mora naslonjena na moje oci sto ih
prstima dodira skidas i svako zrno moga tela, crvenim se
pred tobom dok poljupcima me skidas.
Zagrlila si moje vreme i sve one sate sto nikako da mi se
vrate, tom nebeskom osloncu i tom oblacku sto ulepsava tvoje
pute i nad livadama tvoga stomaka, kapima rubina kroz moje
oci spustas mi onaj glas sto se izvija.
Ukus svitanja u tebi se budi i kraj mojih ruku tvoja
zanstvenost dodiriva istok i zapad, samo jos tebi se nada
a kad krene iznova ova prokleta noc, preko mene ce doc sva
ona paucina od tisine i ukrasti mi ovu prelepu noc.
Ova noc je tuzna, sama, para ovo moje nebo visoko iznad
mene, nece stati ni iza oblaka, sakrice se u mome oku i
izlice se ko modra reka, ta ista reka, sto ceka tvoje ruke
da ih miluju i paze, ceka, pa na kraju i do samoga sveta.
Dok jos ocima donosis tek narasle slatke poljupce koji jos
na meni tiho jenjava, tako snazno, do sada boravilo i do
hiljade kapljica sa usana tvojih, uvek u tebi pronadjem te
smele podrhtaje kad se kao zena niz nebeske visine spustis
i zajedno sa mnom u nebeske kocije vines, nikad se ne mogu
pretvarati da nisam onaj sto stoji u tom obrisu tvoga znoja,
ja se kao more prelistavam po dubinama tvojih iskrenih pora.
Prislonis svoje ruke na mene, taj obris sna, obrusi se ko
kula od karata, taj odsjaj sa tvojih zenica prema meni krenu
vecna vatra da tinja, znam budis moje telo, a da ni ti to
sama ne spoznas.

уторак, 21. фебруар 2017.

Sakupi me u svoje zrnevlje, naseg vremena

Ove noci,
ostavih stepenice do samog neba,
tu cu se skriti kad iz tvoga sna izadjes.
Stopicu se sa pramenom tvoje kose,
kad krenu prvi koraci jutarnjeg sjaja,
saznacu, sta to sunce ti daruje
i pod tvoje misli jutarnje
sapuce niz te svoje vrele dodire.
Voleo bi u obilju vremena i boje mirisa pronaci
te bisere bele oko tvoga vrata,
dal zagrliti ka pucini u njenom tom zanosu
tvoga sna, pa iz tih bisera na tvoja njedra
rasiriti tek zapocete tvoje pute.
Ne mogu kroz svoje misli proci a da se ne sapletem
niz tvoje nezne glasove dok kroz milovanje mira
ne krenes sama.
Tad se niz moje vrtove prosetas svojim dodirom,
pa svaki list za tvojim prstom krene kroz uzdahe
svoje na trenutke tvoje.
Slika cekanja priblizava se iskustvom stotinama
sekundi dok kroz ove modre visine odmaramo,
tad cemo smeti izvesti tu vestinu neznosti sto
na nase usne precrtavaju, crveno bele latice ruza.
Prisla si uz prve kapljice suncevih zagrljaja tu
gde smo zapoceli da postojimo i svojim devojackim
plesom, beskrajnoscu svojih osmeha, prilazis mi
okupana posteljom punoj zada.
Nemoj sada nikako odustajati, glasno dusom razgovaraj
iznad svoje duge nanesi paletu boja, mekocom svojih
usana pridji i u svoje narucje, ne, ne plasi se dok
u tebi i na tebe preovladavaju moji zagrljaji.
Danasnji dan privlaci nasu paznju jer smo nasim recima
nagovestavali tiho vetar, u ocima kroz najfinije drhtaje
otplesali valcer i naslucujemo oslikane pejzaze vlazne
od saputanja nasih sudaranja talasa.
Moj svet se prostire horizontom tvoje puti i zivom vatrom
otkucaja presvlaci tvoje podrhtaje, tako razmahana
zapovedas svojim pokretima neka nas rasporede u svilene
udisaje, pristajes naliti u mene svu svoju razbudjenost.
Kad je prosla ova noc, ranom zorom prodjemo kroz svu tu
obalu tvoju i sednes na svo ono zrnevlje sto si svakog dana
po malo sakupljala za sebe, zgrni ka sebi sve i osmehom
prekrijes zaneseno telo svoje, ostani u tom trenutku sa
zacinima svojim, jedino pridodaj svakog dana, bar za zrnce vise.
Skuvah kafu, bas onakvu kakvu volis, sedi kraj mene i razvezi
te reci, sva pitanja sto kroz tvoje zenice stoje uz jutarnju
kafu pricaj mi o sebi, pricaj sa tvojom zeljom o
svemu, a sa dusom svojom voli me ko jedino svoje.

Vezi me za sebe

Vlaznim jezikom setam preko tvoga tela kroz toplinu
tvojih ruku, ponovno ka dubini pora zalazim,
osecam kako talas za talasom pruzas sebe celom.
Svi tvoji snovi sto izvlace umore svoje i kraj mojih
vlaznih usana, uzbudjenje navodnjava.
Zavodnicom svoje lepote dodjes, tom zenskom snagom
pulsiras svojim pritiskom i kroz sudaranju tvojih pogleda
moja muskost se poigrava dok svojim smeskom zadovoljavas.

Nagnula si se u narucje moje dok dodirima prilazis sasvim
nezno i milujes me uzdasima svoga tela, uvijas se i preko
svoje koze pleses prstima, zavodljivo se igras s tim prstima
sto prosarah jezikom svojim.
Preko neznog kolena svoga uzdrhtale su ceznje slutnje, sto
donose mekani put utaban prstima nasim, utabano vrelinom
poljupca moga, jos se eho cuje rastopljenih strasti i kroz
tvoju slutnju prostruji sve prljave misli.

Dok si sedela nemih reci, cini ti se, u stvari osecas kako
grudi tvoje u moje ruke nesto sapcu, nude mi svoje plodove
rastrcano u dlanove moje, sa prvim jutrom grickam grudi i
cvrstina njihovog sjaja, oblazu nasu postelju prelivenu
s nasim telom.
Nagnes se k meni, pa me zovom svoga bica zoves, pises nove
pesme i svojim medom neprestano dojis, pristajem, uz svaki
talas sto po tebi plovim, neprestano se naginjes ka poruci
mojoj.

Zaturis svoje misli negde kroz pucine velike, pa se onda
setis krvavog meseca sto raspara nebo i tako vreo ohladi
svoje prste po celom horizontu tvoga tela, sasvim tiho skine
i onaj veo sto tako nagog tela prkosis mome telu.
Jos se oseca i sada na tebi miris mojih htenja, kroz noci ove
lude sto naslucuju razuzdane prste moje, celog si ga prekrila
svojim narandzinim poljima iako smo po njoj bezbrizno koracali
jedno u drugo, kroz vecnost trenutka, zajedno spojeni.

Uzdigla si se sa moje muskosti i cekam da se tvoj prvi drhtaj
javi, pa da krenemo u susrete uzajamnog povetarca nase puti
dok slike zagrljaja se prijave medju nasa oznojena tela,
kroz paletu milovanja potezi su natopljeno vreli i svemirom
naseg prisustva kojim oblizemo svaki kutak naseg uzdrhtale
ceznje.
Igrajmo se jos tim dubljim zeljama odigrajmo taj ples dok
jos nagi lezimo jedno pored drugog, zaplovimo ispruzeni,
ti pod velom zadihanosti, a ja pod neukrotivim talasom dodira.

Sa koliko nacina i kroz koju silinu neznog primicanja potrebno
je da pucine nam se zblize?
Znas li, ti probudjena devojcice, sto se stalno osmehom javis
sto kroz javu cutis dok tvoji prsti opet slute, na sve one
maste sto iz tvoje zenstvenosti krecu.
Obline tvoje smatram svojim i sva zrelost sto ih mamim,
imam dovoljno svega ispod nase mesecine da zacinimo onako
kako treba, mi smo taj par sto ispod zvezda broji svice i
cekas dalje upustva, dok kroz posteljinu se roje sve nase
pridosle slasti.


понедељак, 20. фебруар 2017.

Izlivena u recima njenog meseca

Neka te u toj vlaznoj vecnosti,
jer boljih od nas nema.
Potpuno nam je poznata ova vecnost
sto nam na korake dolazi i ne zbune nas
sva ova vlaznost udaha,
tu nas pogled u srcu prispaja,
a u voljene noci napaja,
i slobodno te s njom,
u horizonte prelivam.
Ako zelis,
tu su nase usne pred vratima proleca,
osecas li miris tek izlivene bajadere
dok probas bez straha,
sa mojim dodirima prileci.
A nase slatke ruke ponovno se slade pozudom
i uplicu se u nase zamrsene poljupce,
dok jos ljubavnim kisama slecu na nase puti,
ti zlatni leptiri uzbudjeno
i silovito kroz modricaste recne oblake ocrtavaju sne.
Voleo bi da sam tu kraj tebe,
da uposlim prste male sto su kraj tvog prelepog mora zaspale,
i u prvim priobalnim talasima nasukanim ceznjama oblivale.
Jos uvek,
izmedju neba i tvojih koraka,
u tebi plovim,
odsedam duzinom tvojih obala dodirima muskosti na tvoje
stene i strasnim talasima zauzimam crveno meke rubove
tvojih usana.
Razvukla si se pucinom svoga tela izazovno prilazes svoje
vreme olujnih strasti,
ispod malih koraka svojih hvatas moje prisustvo za sobom,
sigurno sebi vodis.
Mesecina se presvukla preko tvoje koze kroz dodire moje
zadirkuje i prostire nocni svod po zenstvenosti tvojoj,
ispod svakog okretnog plesa tvojih dodira hvatas moje vreme,
iako si tiho zaspala pokraj mene,
usnula u svom hodu sanjivih koraka,
na mojim probudjenim usnama otvorenih ko latice.


недеља, 19. фебруар 2017.

Budilnik tvoga jutra

Tiha je ova noc krenula,
jos se cuje eho danasnjih vetrova onako iz daljine sapuce,
sva ona saputanja na necijem uhu.
Cuju se razgovetno sva ona milovanja
sto smo kroz zov labudovih krila potkrili,
cuje se taj zov sto nasim sapatom
hodaju kroz nase ulice starih ceznji.
Vise ne zurim,
cekam na tom raskrscu ispod zelenih drvoreda
i osedele krosnje,
cekam da da se spusti taj povetarac
necijih kretnji da sutne prvim korakom svoga zivota.
Mozda jos jednom da cujem glas starih vetrenjaca,
usedlam pegaza zlatnih visina
i odletim ko tvoj eho nemustog jezika.
Izlile su se ruke niz padinu nasih susreta,
izlile su se znaj,
a ja jos stojim na svom putu sam
i cekam jos jednu pticu daleku
da mi podari jos jedno vreme,
a ako ne,
sipaj jos jednu casu vina,
neka zaplove ova slova sto nemaju
ni kraja a ni pocetka..

Skoro smo stigli na prag godisnjih doba,
Ta tvoja kosa,
izgovaram pod tvojim tokom usana,
a ti stizes zagrljena moga sjajnog osmeha,
krhka,
predajes se bezuslovnoj strasti dok jos poda mnom
stenjes drskim uzdasima, ti,
tvoje sunce u pramenu tvoje kose,
ti si berba moga jezika u sakupljanju svojih usana.
Pokazujes mi slatko drzanje tvojih vrelih senki,
otkrivas svoju raspevanost vlaznih htenja,
kao koritom nase reke prostrujis
i na svoja bedra iscrtavas
svaku boju tvoga glasa,
u tom trenutku postajes zubor daha.

четвртак, 16. фебруар 2017.

Dolazis li

Dolazis li,
pocelo je pristizati prolece,
a uzburkani su jos talasi ovih zimskih noci
cepaju i razbacuju u komadice ovu mesecinu
i ti si nestala,
nemocna,
ko tihi camac na pucini necijih uzdaha,
pod belim pahuljama naslonjena.
Drhtis i dalje pod pocetkom proleca,
strahujes da dubinama duse zaplovis,
tim njenim uvalama,
tek probudjenom udisaju na samom izvoru se
opijes s radoscu s prvim svetlom sustizem te.
Osecas li,
kako nasa tiha srca otkucavaju na nasim sjajnim ocima,
pratis moje obrve sto kroz prste tvoje nasukano leze.
Svojim rucicama uporno sklanjas sve oblake necujnih talasa,
a sa drugom,
lagano lice tvoje otkrivam i sledim.
Ako me ikada put navede na tvoje cutnje,
ako ikada usporis sa tvojim pogledom i na ceste trenutke,
zaplovim medju tvoje skute,
taj nemir sto tvoje telo prelama.
Necu zastati,
idem sto dalje kroz svako raskrsce pod
tvojim nebom cu zapevati,
polagano,
sa njenih visina
skinucu ogrtac tvojih strahova sto se obmotao u tvoja
davna secanja.

четвртак, 09. фебруар 2017.

Nasa strana ulice

Mekanom stranom ulice prodjem ni slutio nisam da stope
krenuse same kuda klize tvoji prsti, svakim dodirom tvojim
u meni drhtanje probudi.
Opijena mesecina obasipala je svoj snop svetla,
mirisno nadahnut na ramena tvoja oslikavalo je dragulje
tvojih bastina, da ih preko grudi tvojih pod rubinima
u perlice oslika.

Tvoji mekani poljupci na mom stomaku nude,
razvlace kretanje tog poljupca i od obrisa tih usana
pored mene leze.
Nad kupolom tvojih zagrljaja tvoj odsjaj strci, siris
te proplanke ko sto mesecina svoj snop svetla i nas priveze.

Ovog casa stavila si svoj nakit i pregrst dobrih melodija
sto kroz misli se razvuku, pokazujes lepotu udisaja da te
nemirnu u visine razlijem.
Te visine sto tvojom dusom prostrujim, jer zna i oseca,
u njoj je ono malo neiskvareno dete, sto od malih nogu
tebe uporno ceka.

уторак, 07. фебруар 2017.

Razliven vetar pod jarbolom pozude

U bljestavoj i tajnovitoj noci, sakupljam planove da
pronadjem snagu sa kojom bi razlio mirise tvoga tela,
samu vatru razapeo na jarbol i pozudnim bojama oslikavao
boje tek razlivene mesecine, i upleo nasa tela u najsladje
nadrazaje.
A kako u stvari razviti vetar da se razlije po tvome telu?
Cekas me uzdasima u kojima teku tvoje misli i natopljenom
svecom izlije se mojim rubovima, a ti, ti se uvijeno nezno
smeskas svojim osecajima, dok ljubavnim prstima podrhtavam
na tebi pospremila si nas tihi dolazak u svoju dusu,
i priklanjas me kraj svoga lica srca, umes ti osecajima
navesti tim razgovetnim otkucajima.
Kakvo je tvoje srce, zaista?
Kada se uspenjes kroz neumorne dodire, tiho moli, kupa me
tvojom neznoscu u pozudnom trenutku tvoga vremena,
to srce tvoje izlije se u moje misli il, leti ko nekakva
najdraza ptica svome jatu.
To tvoje srce mom dasku vetra nad ukuse sprema sve svetle
staze sto pod put se sprema, ipak ocima shvatam koliko me
ljubis dok svemir ka tebi vrati u tihoj noci pod prozor
navrati.
Kakvi li su ti dodiri sto bejah sam u ovo samotno doba?
Noc se u njima vidljivo prepustala, i kroz kapke tvoje
slast se nasukala, ti dodiri upoznali su zvezde moje,
sapuces prstima u tisini dahces dok kroz oblake svoje
oci prate, a ti, na svoje usne leze, nemam kud sa licem
nego u sklopljene dlanove tvoje.
Moje usne su natopljene zadom od purpurnih reka, otkad
sam natopljen ka tvome telu razumem hiljade tvojih molitvi
sto ukusom tvojih doba na moje telo navracaju.

недеља, 05. фебруар 2017.

Toplina jutarnjeg poljupca

Vrelost jutarnjeg sunca, docekalo sa namerom ovo prolece
i taj sapat zbog koga tumaram u ovom jutru,
zavoleh sve te ptice s kojima si se ugnjezdila unutar mene.

Golo nebo se izduzilo nad brdascem tvojih grudi ta ljupkost
dok prolazim prstima znanim, cuje se devojcin sapat,
prosetam usnama vlaznim po tankim ivicama tvojih bokova.

Nemas pocetak, a ni kraja, jer od svojih uzdaha dana predjes
prema severu i nad prugom se nepreglednim poljama tvoga sjaja,
a od kukova nanize, vrelina tvoga tela napreduje.

Svako malo razlijes me u pocetku prisutnosti dana uz ciju se
pomoc preko noci izvijas i mazis, ta pomoc nas sretno ozari i
ko trpetaj suncevog osmeha tonem u klasje tvog smelog znoja.

Imas vreme u kojem ne postoji proslost, niti skorija buducnost,
ides pravo dok izmedju tebe i mene je prisutna sadasnjost,
istkani od mednog cveta pod bojama mirisa naseg sveta.

Kad se potrudis umes celu sebe zavuci u moju dusu,
pa se svuces u drhtaje svojih zenica i u tvojim mislima
zavrsim nase krojenje usana.

Tad nanizes beskrajne osecaje duz citavih ledja i svojim
disanjem se spontano spustis nad dolinom naseg uzitka,
uz talasne zagrljaje jacine najslabijih pozudinih ugriza.

Dok se u pozadini cuje sustanje lisca ko jato ptica pipkaju
nebo, izranjajuci iz potpaljene pozude leprsavih dogadjaja,
postajes svakim trenutkom sve vise i veca ljubavnica mome telu.

Taj zubor vremena sto lezi u mome krilu, sakrijem ih jedinom
kapljicom tisine, i krenucemo u susret nasim tek otvorenim
ocima.

Jos uvek zvezde su bile naklonjene nama, u tom ogledalu recnih
pocetaka i osecam kao vecni ukras tvoje duse, u njima se
razgalami svaki treptaj cvrkuta nasih poljubaca.