Mila moja

Nekad je misao o tebi, mila moja a nekad i na dlanu.
Svaka kapljica njena, kaplje po tvojoj kosi sjajnoj,
pregrst poljubaca imam, da se mesecina u tebi razbudi,
svaka meseceva svetlost je darovanje od mene,
da se usnula razbudis pod mojim mekim telom
i pod nebom tvoju prelepu dusu imam,
a za ceste korake po tvojim slatkim odmoristima
sto ih prinosim pod nase dugine boje
u beskonacnom milovanju te imam, svako jutro.

Osecam da se velicanstven miris tobom siri
i nasu postelju u strasna jutra pretvara.
Nasa milovanja svakog jutra izdvajam i zajedno
sa njima, kroz spavacicu jutarnju izlivam
tvoje smele obrise i u strucak odvajam,
jer znam mila moja, da me svojim srcem dozivas,
preleces dodirima i grlis neznim prstima
iako me voli tvoja dusa, jer tvoji osmesi
u sebi me cuvaju, osecam da u tebi spavam
iako me nemas kraj sebe, uvek me imas.

Trebam ti. Jer tvoje strahove rasterujem
i tvojim kraljevstvom prinosim nesebicne dodire,
katkad za tobom pozudim iako moje nemirno bice
pozeli da prostruji prstima svojim do tvojih
ravnica i ugoste nezne obrise svojih prstiju
pa pucinom tvoje koze razvlacim vlazne poljupce.
Dok te imam pod vrhovima dveju planina i u tom
trenutku otvaras kapke tvoje iskrenog srca,
na svakom koraku me imas, mila moja,
da se tvoje utocista namire mojim iskrenim
milovanjima, samo na trenutak da osetis da me imas.

Velicanstveno duso moja, kroz ljubavi te dozivam
imas me u magicnim jutrima, kroz velicanstvene
vatre me imas, jer me tvoja ljubav uzela pod svoje,
pa me ima, u svakom oblacku mastanja.
Ljubavi moja jedina, ovog jutra ti dozivam
blazenstvo tvojih dodira i u njenom uzdahu te trazim
i svojim poljupcima okruzujem, da te u tom casu
zadrzim pokraj sebe i u zvezdinom beskraju u
tebi prilozim celo svoje bice, sto te uvek trazi.

Razmisljam o tebi

Zamisljam da trazis prelepe ruze u beskraju noci,
pa te misao odvlaci pokraj crnih orhideja u ravnici
gde nalik nejakom povetarcu iznad neba spusta svoje
ruke i usavrsava svoje nebeske vrtloge.
Ugledaj mene sada, budan pored vlazne kose stojim,
nesto me iz mog bica tera me na patnju, pozovi me,
stavljam na rubove svojih usana pa cak i suze bole
kada me vise ne nazoves, cak ce i moj let ostati
upamcen u zrnevlje tisine iako me muci ponovna ova
samoca.

Zamisljam svoje korake kako dolivaju saputanje po
mekanim ravnicama tvojih ledja, kako se tvojom
zenstvenoscu sire, cinim sve da precutne minute
odvojim samo za tvoje rajske vrtove, a retkim oazama
prinosim sto vise vlaznih poljubaca da barem mogu
jos malo docarati tvoje velike oci, gde dusa sniva
prelepe sne.
Dopusti mi da prosirim se uz tvoje pore i ljubavne
reke izlijem nad uvalama, kao stara navika cu prileci
pokraj tebe i ukrasavati sve ugasle tokove tvojih
cistih izvora srece.

Razmisljam o tebi da u ovoj noci krades mesecevu
svetlost, melodijom tvoje kose ulepsavas harmoniju
ovih kasnih sati i pruzas mi svoje golu sebe pod
brazdama nekadasnjih odrastanja, brojnim prstima
prozimas kretanje svoje kroz zvezde svoga milog
tela i rajskim dodirima prepustas se vecnom stvaranju
strasti.
Ukrascu vreme samo za nas dvoje i tiho odvesti nas
u vestinu bojama zvuka, ako zamislis sada sve to
onu pesmu sto odjekuje supljinama nasih uspomena
cak bi i kavezi od nasih srca posustali i slobodni
bi bili i ostali bi nam u nasim ogledalima pod senkom
sretnih dusa.

Tvoja neozbiljnost

Prosetali smo se zajedno ti i ja pod nasim
vecernjim nebom, lagano kotrljajuci nase
emocije sa strane, ogledajuci se po ducanima
nasuprot nasim mislima i opet nisi pogledala
moje dodire, skrivala si svoje neozbiljne oci.
Opet bezis u stranu, katkad se povuces i uplasis
moje bice da cu ponovno hodati ovom zemljom sam,
nastojacu da barem zbog nas utvrdim sav nebeski
svod koji kroji nase plocnike s'kojim koracamo
stidljivo, a opet ponovno napeto.
Znam da osecas moju dusu, zasto radis mi to
kad vec iole moja si.

Opet krijes svoje vlazne rucice po djepovima
proslosti, opet taj isti krah u tebi,
vidi se znaj, da moja si onog trena kada si
pozrtvovano stajala na rubu svojih zelja
neprekidno zureci u moje prelepe oci,
onaj isti sjaj sto si znala pokazati svojim
uzdasima zenstvenosti.
Milis da je previse i ovo setno,
sto pozelih i tvoje ruke da me grle i ove
noci, barem da prelijem med preko visanja
po tvojim usanama, da otopim taj sav sklad
u tebi.
Da zakoracimo na razinu neznih otkucaja,
barem u tom trenutku da uzivamo pod korenjem
srece i to na dohvat ruke da probiramo nezne
dogadjaje.

Ali svaki put kada pridjem blize tvom srcu,
naprosto me odbijes, ko sam univerzum sto zna
i ume odbiti moje zelje prema tebi,
ti si ta koja mi izvlaci moje tamne kapke
po silnom horizontu mojeg ambisa i opet nastojis
uzvratiti povrede, nekadasnje slomljene duse
i opet iznova cinis to, kao da sam tek neka
prljava krpica sa kojom si se tek umorila
trazices opet moja slova, onako odmila ususkavati
svoje strasti.
Katkad oprezno pocepati moje slasne odore i odvuci
me u moje ponore, samo da bi doznala kako ume
da boli, ta paklena ljubav, a ni tada ne bi umela
da izgovoris te teske reci.
Ponovo me zagrliti i reci u sebi, da si sebicna
i krenuti u nove ratne pohode.
O dal znas da ja nisam ratni front,
koji se bije pored tebe, vec rajski plodovi
koji znaju da presuse bez tvojih dodira,
slutim da je kraj, ali opet se borim jer osecam
da imas u svom tom paklu jos semena ljubavnog
stvaranja.

A opet kako da ja tebe ostavim a da ne pocepam
svoje srce, koje je se tek iznova pocelo kupati
u mlecnim izvorima ljubavnih zbivanja,
nikada neshvatljivo ne bira, a nit po nit
odzvanja u mojoj glavi.
Govori mi odstrani je iz svog zivota, vidis i
sam da nije vredna tvog cekanja, zbunjuje nas
ta njena neozbiljnost uranjamo previse u
te nezne emocije suvise, osecam da patim
a opet krecem na put bez pocetka i nikada
ne mogu stici na taj vecni cilj,
jer ni njega nema u svoj ovoj tisini
koja se naziva samoca.
Okovao sam svoje srce, iznova u nedogled
dok god seze moj pogled ka toj prelepoj
silueti i osecam kako me veze moj cvor
patnje.
Katkad bi dovikavao tvoje ime kroz sebicne
kutke moje sobe, zidovi su opet na strani
paucine onih istih po kojima gazimo i mi
a opet se nama nadamo, ne osecas vise
ni to, jer ti si moje prokletstvo sto me
ucini ponovno izumrlom vrstom.

 

Pocetak vremena

Ovog jutra, sustizu nas secanja i stalnog posustavanja,
odlomci nasih strepnji, urezane nase patnje u ponoru
zajednickog srca, pomalo iritantno ali ponovno se budimo
u prapocecima nasih stvaranja, oblikovanim zelenim
korama u divljim zagrljajima, nekako gluvi setamo
po cistini nasih izvora nekadasnjih molitva.
Sleteo sam do tebe da ti otkrijem svoje izvore pod
kapljicama bisernih nota, preliveno gustim sokovima
jagoda, lagano izljubljene stope pruzam umesto mojih
trenutnih koraka sto vode do tebe, do tvoje velike duse.
I opet se cudis svoj toj belini, svom tom predobrom bicu
sto konacno kruzi oko tebe, mislis da je vreme da okoncamo
nase verovanje i uzmemo nasu sudbinu i bacimo sve nase
stidljive karte na sto, pokusamo i ovaj dan da ulepsamo?
Skini se, bas ti usnulo moje predivno bice!
Skini sve odore, taj karmin ostavi da ocrtavaju tvoje
postojanje, da osetis i ti da ostavljas tragove svoje,
koje inace pripadaju, sada samo tvojoj ljubavi.
Oh ljubavi moja, predivnih oblina sto konacno znaju
da otkriju svoje prisustvo u prvom zanosu mojih vetrova
a opet spustajuci tvoj pogled da osetim svu tvoju radost
pod plecima nasih uzivanja, pa iako zastanes ja sam tu.
Eh ta klupa, taj odraz osmeha sto je oblikovalo stidljive
momente i odvlacilo moje bice u slasne pasnjake,
s'uzivanjem se sladim svim tvojim sokovima prirode
a i uzivam u svom tom nadanju koje razbija moje bice
osecas li moje srce kako udara pored tebe.
Oslusni melodiju, zaplesimo pod kisom i pustimo nase
korake da uzivamo, dok bosi setamo nasim prostranstvima
bas istom onom stazom gde smo znali oslusnuti vreme
sto nam se obracalo svim ovim nasim dodirima,
osecas li kako te moja melodija doziva,
osecas li moje srce kako odigrava bal sa tvojom dusom,
osecas li kako se topis u moj zagrljaju o ljubavi jedina,
znas li to ili i dalje dremas pod istim drvetom
nasih ljubavnih plodova il trebam da otresem jos
manji deo tvoje iskrenosti i postavim sebe.
Da kroz vreme ugledas svoju jedinu ljubav i shvatis
da jedino mi postojimo u nasem zajednickoj sreci
il jednostavno da krenemo na put ka nasem jedinom
svrsetku u zacecu, i postanemo jedine ljubavi
koje su znale prosetati stazama zivota i uzivati
pod oblacima stvaranja..

Negde daleko ko to zna gde

Negde daleko ko to zna gde
u tvom snu ja cekam te,
sa mirom i dodirom,
cekam tvoje uzvisenje prilikom
skoka tvojih neznih usana,
uranjajuci u medne cvetove tvoje,
zaprasivajuci uzdasima tvoje mekano telo
obuhvaceno neznim velom mesecivim rukama.
Oblikovana masta pod korenjem srece
izudarana jakim emocijama vetrova
prozborice jake recne uzdahe u taj
mali pupak nade, pustice vlazne
dodire usputne do tvojih mekih
prepona i zavrsice svoje iskreno
putovanje ispod postelje.
Kuda je ipak znalo da sraste uz
sve nase narastaje,
blagih uzdaha dok jos se oseca
mirisna bica nasa,
pomalo cemo posustati sa nasim
vrelim prstima i u skladu
uzivati u nasim neznim strastima.

Negde daleko ko to zna gde
uzivacemo zajedno pod obalama
zajednicke postelje, svaljivati
nasu posesivnost bezuslovnim
jedrima, pa iako nas vetrovi
slome uvek cemo biti na nasim
zajednickim putovanjima,
pomalo odvajati nase velike
kriske plodova i katkad posustati
pod obroncima uzivanja,
da se i mi malo odmorimo
i uzivamo u nasim mednim
usnama, barem malo osetimo
zapljuskuskane obale nasih dusa.
Svalimo krivicu na nase bludne
predigre, prepustimo se ponovnom
skladu. Ja kao kralj,
a ti kao kraljica,
a pod nama podanici pod
kapljicama znoja, podrhtavaju
nemilim dogadjajima ljubavnog
zova, dok neznim uzdasima svojih
gospodara prljaju nase misli za
jos malo rajskim vrtovima.

Negde daleko ko to zna gde
uzarenim ocima dozivas moje
kraljevstvo da zajedno vladamo
nasim neznim bicima, usavrsimo
sebe samima bez obzira na okolnosti
uzmemo ono sto vec odavno nama
pripada.
Ja kao kralj nad tvojim bicem
spustam svoj tron ubrzavajuci
svoje otkucaje, neznim glasom
umiljavam tvoje bludne okrete
pomalo stidno ali uvek iskreno.
Ti kao kraljica sedis na mom
tronu okruzena svojim podanicima
dok nezno kruzis oko mojih ociju
poput dostojnosti sklanjas svoj
iskreni veo, tu kraj tvojih
ociju prepune ljubavi,
probas nase iskonske potrebe,
dok podanici slivaju nase bludne
strasti po nasim bezbriznim telima.

Krvavi mesec

Priznacu i tebi, da najteze je stajati sam
na rubovima tame, a pred zoru izdati sve,
gde si sada silueto moja, opet smo propali
pred zorom se budimo i katkad se budimo
sami i opet iznova se molimo, samo sami
odvojeni od vremena, osecas li to.
Odmazda je stigla i za nas, odvojilo je
korenje nasih strasti, svrstalo nas je
u uzarene oci, i opet nas bacilo u pakao
znaj i nikad na ulju, nikad na platnu,
samo smo ostali u tom blatnjavom sokaku.
I opet sam pozeleo tvoje usne medene
ni med nije toliko sladak, ko tvoja
oka dva sto znaju da sjaje u mraku,
osetih taj povetarac, taj zagrljaj
gusci, osetih, al se ponovno probudih
u gustim trzajima nocnim, eto i mesec
je krvavim tragom parao nebo, osecem
da blizu si tu kraj mog veselog srca,
a opet predaleko za moje zedne dodire
sto znaju brojati vremenske nedostatke.
Sta mislis da se udostojimo u kapljice
covecnosti, uberemo uzdahe na krosnjama
nasih zelja, nesputano krenemo plocnikom
strasti i pocepamo odore nase, da se i mi
uhvatimo u kostac sa sudbinom i probiramo
nase zrnevlje. Nemoj prositi, rekli su..
A ti kuda zure tvoje oci, kada pogledas mene
ti izabranice usnulih skoljki, ne kradi moje
vreme, sagledaj moju proslost i ubaci sve u
vrecu emocija, dobro zavezi zna biti nasilna
kada se pusti s'lanca, hej, ostavi mi malo
vazduha izvuci me iz ove koze, molim!
Eto i ti se uplasi moje strahote nad tvorcem
mojih korenja, da ta mladost izresena
svojih bludnih radnji, a opet tapkas sa
mojim mednim vrtom, onako kroz maglu
ubijas me usnama i dalje, kada te gricnem
dok vlazne kapi plutaju po nasem vratu,
pa cak i uvo se streslo, a ti pozelis
jos jedan poljubac,
jos jednu vlaznost mojih dodira
osecas li kako vapimo za nama,
udji u moje mirne odaje i oseti, bas to,
to sto trazis, tu sigurnu luku, znas li to,
ili jos i dalje sanjas da sam ja jos uvek tu.

Pusti me duse

Polako se rusim
medju mostovima svoje duse
polako se kidaju malteri
teskih vremena
gule moje odlomke korenja,
uzalud me ruse
da bi osetili boli,
pusti me duse,
pusti me.

Osecam da je sve ovo pocelo lose,
stara vremena zabolese opet,
svako zrnce otislo je u nepovrat,
a opet,
ne mogu te zadrzati jer suvise boli,
ko rana starih vitezova,
izrezana slojevima
starih davnih vremena,
ne rusi me duse,
pusti me da ostanem samo svoj,
jer i ovo je moje srce gresno
sto ostade samo,
da se borim sa njime.

Kada me nebi pitali za strahove moje,
mozda bi se i za svoje srce ujeo,
jer znam da tebe nemam
i ovo gresno srce,
oseca plime tvoje,
mesecine duge u ovim nocima satkanim,
pod obrucem moje duse.