Pusti me duse

Polako se rusim
medju mostovima svoje duse
polako se kidaju malteri
teskih vremena
gule moje odlomke korenja,
uzalud me ruse
da bi osetili boli,
pusti me duse,
pusti me.

Osecam da je sve ovo pocelo lose,
stara vremena zabolese opet,
svako zrnce otislo je u nepovrat,
a opet,
ne mogu te zadrzati jer suvise boli,
ko rana starih vitezova,
izrezana slojevima
starih davnih vremena,
ne rusi me duse,
pusti me da ostanem samo svoj,
jer i ovo je moje srce gresno
sto ostade samo,
da se borim sa njime.

Kada me nebi pitali za strahove moje,
mozda bi se i za svoje srce ujeo,
jer znam da tebe nemam
i ovo gresno srce,
oseca plime tvoje,
mesecine duge u ovim nocima satkanim,
pod obrucem moje duse.

Setim se tog dana

Izlivena suzama, po obodima strast u rastinju,
jos po koja molitva prodje u toj mutnoj reci
poneka riba virne glavom i odjuri dalekom
rukom neuhvatljivom, pa cak i kapljice za njom
odlaze, ostaje samo moja ljubavna reka izlivena
pod cistim zrnevljem mojih nadanja.

Setim se tog dana, cisto kroz maglu znala si se
pojaviti oblikovana zenskom lepotom i uzdasi za
tobom su zasijali, taj nezni smotuljak tvojih
zanosnih osmeha sve je ostalo u tom iskrenom
skladu pomesan sa osecanjima nekadasnjih trenutaka.
Izmesana osecanja i razvlacena po mekoj nasoj
kozi, setih se tih starih dana bejase po secanju
vrlo toplo i zanosno, ucrtano medju nasim dodirima
tvoji topli prsti utapkani tvojim kapljicama pod
jezikom slasti.
Zamakose nam ti dani, ta secanja luda, cak je i
nebeski svod pruzio nam toplinu svojih nevidljivih
ruku, svlacio sa tebe mirise kap po kap, bez obzira
umivala si me dodirima svojim da bi na kraju umila
moje mlade oci, svojim neznim usnama.

Ukrasen ostah sa tvojim prisustvom..

Pruzicu ti ruku s'namerom

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti podelim utehu
sa namerom cu ugostiti ti nezna prihvacanja
sa malom dozom iskrenoscu, da se ne preplasis
mojih reci, barem na trenutak oplemenicu ti
tvoju dusu, barem da osetis, da znas da vredis.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti podelim nadu
ona koja se zadnja stvara posle svih nedaca
otklonicu ti i to zrnevlje prasine, da osetis
da i ovo slovo ceni tvoju dobrotu iako mislis
da je i ovo jos teze, prozboricu kroz vreme
da postoje i oseke i plime, koje plove medj
nasim stvaranjima iako ti to mislis da nije
fer, ostaricu sa tobom, zrtvovacu vreme samo
zbog tebe da znas da te volim kao nikad pre.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti podelim strast
ona koja se vesto prozima kroz vreme, uzajamno
predaje pred oltare slasti i neprekidno utkana
medju nasim bicima iako ti to mislis da nije
podaricu ti je bezuslovno trajno iako nije jos
nase vreme, ostaricu ti ja, da znas da ti vredim
ja.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti otklonim bol
onu koja cepa tvoje srce, ko onda kada grom
para nebo iznad nas, zalecicu ti rane sve
pod otokom sazvezdja, susticicu te ja.
Bicu tvoj mali vidar, samo da ti pruzim kroz
svaka jutra, svoje malene izrecene molitve.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti pruzim radost
ona vesela emocija, sto te budi svakog jutra
bez imalo stida i srama, pruza ti blagodesti
tokom celog dana. Videces da nije sve tako,
crno i belo, jer u ovom neznom svetu ipak
te neko ceka i pruza ti sve sto tebi treba,
ako razmislis pravo, nikada ne bira cesto
sve sto se desi sa razlogom uvek i za tebe
nadje mesto.

Pruzicu ti ruku s'namerom da te volim
kao sapat od olovke moje, sto ti pruzam
dodire svoje u toku hladnim nocima, uvek
cu ti pruzati cesto, nemoj se odricati
velikoga blaga, jer i za ljubav nadji mesto
sa puno napora znaj i ovaj sat sto kuca
nase vreme, sudbina odredi kome i sta ide,
samo cu jos jednom provuci prste kroz tvoju
kosu gustu i pomolicu i za nas dvoje,
da uvek bude cesto.

Pruzicu ti ruku s'namerom da te pazim,
jos ove noci, bdi cu nad tobom uvek tako cesto,
jer nikada ti necu priznati da mi je tu mesto,
ako budem dosadan, sklonicu se da ti napravim
mesto, uvek pred zorom cu osvanuti pored tvoga
tela, umicu tvoje pore sa ljubavlju svojom
mozda laganim prstima proci kroz urezane
secanja tvoja, barem kroz vetar da ti utapkam
svo tvoje more, koja zapljkuskuje moje
obale cesto.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti udelim sebe
mozda ces pomisliti da sebicno ti se pruzam,
jer ja ipak nisam majska ruza, sto ti brizno
umiljavam jutra i jos jednom latice sto ti
pruzam. Utihnuce okean pun suza, prolomicu
svo granje sto te vode do mene i naposletku
svoga toka, izlicu se kao beskrajna vremenska
reka. U toj reci ljubavi ima i za tebe i za mene
samo ovaj svet ce biti cudniji zbog mene,
nikad ti necu odati bistrinu svoga oka,
jer i mi sami patimo koliko je ljubav prokleta.

Pruzicu ti ruku s'namerom da ti ispisem jos
po koje slovo, ovaj cudni beli papir zapisuje
i moje uspomene, nikad glasno, a nit tiho,
sve sto ispise to i izbrise. Eto...
Ostade i mastilo samo, pomalo brlja sve sto
je steklo na ovom sebicnom papiru, eto i dusa
pocela da prede, mislim da je i ovo slovo
suvisno za tvoja oka dva, jer od ovog trena
vise nemam papira..

Bas ti.

Dok nezno optrcis sapatom tvojih usana po mojoj dusi
pomalo se grcevito razbudim u snu, 
okrenem se zidu i opsujem u sebi, 
jer to je jos neki divni san.
Mesec ko da je znao pokriti te mesecevom lepotom, 
i odjuriti za zvezdom padalicom, 
ostavljajuci medne noci u mojoj ranjenoj
dusi i nikada ne bi shvatio zasto me i ti rani. 

Bas ti.

Zasto ljudi uzimaju maske, 
da bi se igrali sa tudjim zivotima,
samo da bi opcinili se mojim strastima, 
pod obroncima izlivanja izvora 
da bi kusali jos kapljice dobrote, 
sa kojom je moja dusa jos katkad odigrala 
poseban bal pod ognjistem neuzvracenih.
Voleo bih da se prosetam, 
po silnim ravnicama tvojim da rasirim
svaku laticu tvojih raskolasnih cvetova 
i upijem njihovu slast medj moje usne, 
dolijem jos malo vremenskog intervala 
i sve bezuslovno oplodim oprostaju tvome 
i zauzmem tvoje bice da bi shvatila da sam ja uvek vecan,
nanovo sve ispocetka da bi shvatila da ti nisi drugo 
nego moj prelepi biser u tihom okeanu.
Zapljuskujuci moje nevreme pod mojim ognjistem, 
nikad nismo ni slutili da su nas i ukrale nezne nemani, 
za kojom i dusa zaplace samo i taj medni veo 
otkrije tu strahotu na njihovim dlanovima
sudbonosno nam jave da smo i mi deo gresnih, 
jer volimo ono sto nikada nece biti nase.

U njedrima zivota

Opet iznova slusali smo svoje nagle izdatke uzdaha
nikada nismo ni slutili da se pod posteljom viorila
borba medju strasnim ugrizima strasti, poljuljanim
carsavom uzivali u nepreglednim ravnicama izlivenog
mastila, sasvim lagano pustali korake od nasih prstiju
do bliskih susreta vodjenja ljubavi, nezno spustajuci
se do obalske straze, dodavati jos plave vatre u nasim
njedrima.
Preplanule bradavice uzivale su u svakom ugrizu,
neprestano dozivajuci jos vlaznost jezika, prepusteni
smo bili lavinom vrelih osecanja, prelivajuci po krajevima
tvoje plave kose, koja je umela da sara po mojim nesebicnim
poljima, uvijajuci svaki izdatak naseg ponovnog susreta,
neprekidnim nizom odvajati ceznju, pod nase iskrene cari.
Suzdrzavala si se za svojim urlikom onako kroz mastanje
spustala si svoje gacice i usedlala moju muskost, prkosila
svim udarima strasti, samo zauzimajuci oblak tisine dok
se budes naprezala medju nasim slatkim tajnama vecitog
zivota.
Vreme je doslo ipak po svoje prohteve odrzavajuci neprekidno
treperenje nasih kapljica pod rosnom izmaglicom secanja
uzimajuci nas jedini danak, nekim laganim smerom ostavljajuci
obronke nasih semenja buducnosti i uvodilo nas u jos vece
predigre nasih zivota, ucrtavajuci nase emocije u kamenje
znamenih dogadjaja, da bi naposletku oduzelo nam i ovo
prokleto vreme.

Vremenski ljubavnici

Tek probudjeno okrecem svoje nemirno i vlazno telo,
pored tebe jos oseca se oporna udarnih talasa strasti,
pomalo izgledas ko bistrina medju suncokretovim plodovima,
koji su se znali njihati pod obrucem nasih erotskih vetrova,
neprestano zureci u tvoje telo,
taj med,
ta prozirnost medju uvojcima tvojih talasa,
podbadalo me je da okusam srecu da uplovim medju nektarima
barem pomalo uzimajuci taj uzitak medju svoje dlanove,
barem na kratko oduzeti ti,
tvoju vladavinu pod mesecevom belinom.
Tvoja kosa je znala preslikavati nase odore,
razbacene stvari po celoj sobi,
davalo je uzdahe da unesemo jos malo,
barem jos zacinimo nase leglo i utihnemo pred zorom
barem da ti mozes videti tu svoju belinu duse,
raskorak izmedju nas je odvajalo vreme,
nesebicno je spustajuci tvoje uzdahe medju ravnicom,
gde smo bili vladari nasih dalekih prostranstva,
zauzimajuci svaki krajolik vodjenju do dalekih,
usavrsenih prodora i cepanje vremena,
ali opet nismo umeli da nezno pronadjemo deo sebe
u vlastitom bioloskom satu,
koji je dokucavao nase sekunde u ritmickom sazimanju,
a opet ni minute nismo brojali od prevelikog uzitka,
gde se mesec napio i poceo skakati od srece,
gde smo usavrsavali nasu nit i propustali satima sve nase
sadjenje semenja po modricastom horizontu nasih dusa,
sati su prolazili, da bi nas docekali do vrhunca nasih
zelja, da bi nam udelili vecnost i pokazali vremenu,
da smo previse sazreli za vanjski svet, ali smo uvek
odjurili ceznjivim stopama preko nasih livada,
gde se skupljaju nase medne nade,
oprostaj kao poklon u srcu drema,
zauzeti u nemirnom svemiru,
dokazali smo kroz nase postojanje,
da smo dostojni samom sebi,
a ujedno i veciti ljubavnici naseg vremena..

Zov samoce

Opet ova vinska casa  prepuna suza,
opet kliznu srce moje,
ova iluzija svakodnevnice stalno razbija mi ovu tihu obalu
nekada probudjenu..

Opet ova samoca cedi svu moju ljudskost
koju sam spoznao svih ovih stoljeca,
ostade bol..
nedorecena..
isprana krvlju moga bica..

Fali mi samo ljubav sa neznih usana tvojih
osetih opet tu neskladu medju polovima
osetih sve veci strah,
onu pokislu nadu koja odjekuje u plavicaste horizonte
sve je imalo trag,
svaki dodir tvojeg bica odzvanja kao da sam ziv.

Tuga je rasklonila zavese pod mojim ambisom
zagrlila je moje srce okovano krvavim tragom
zagrlila je ono istinsko sto umire
osecam se ko da nisam ziv,

Upalicu jos jednom sunce da ti pokloni osmeh
zapalicu male iskrice tvoje zenstvenosti
zauzecu ponovno nesto..
sto nije moje..

Hodam kao prazna ljustura,
tesko je otresti breme neiskrenosti
hodacu ponovno stoljecima,
hodacu..
dok potrazim novu srecu..
Cak i svoja krila sklonicu da vise..
da vise ne smognem,
da uzvratim..
da volim..

Ne trazi me vise,
jer ova moja ljustura je umorno
od svega,
ovaj zov je moj kraj.