Osmeh nezrelosti

Moje te reci vise ne uspinju na tu lestvicu
tvojih htenja, a narandze stizu na poduhvat
proljetnog zraka i opipljivom bojom sunca
tvojom utrobom dira.
Dok si jos tako pokraj mojih skuta,
tih je taj povetarac tvojih zelja i zato vetar
iznad tvojih ravnica osmeha u tvoju uvalu pogleda,
tako krhke poput parcica plavetnila i zelenila
u tvome oku skakljaju moju radoznalost da te iznova
poljubim..

Gde je ta tvoja ljubav zaspala, dal na onom prvom
sastanku zrelih suma, il je ostala na onom zuboru
nasih reka, ceka, da opet nam se uspomene vrate
u onom gorkom ukusu pelina, cekam vetrove iz tvoje
kose da me potraze.
Uglavnom znas odgovoriti slatkim usnama svojih misli
da su moje reci, misli, toliko tuzne da dok me citas
pomislis svaki put da li sam oduvek takav ili nesto
krivo radis.
Al za tren ispravis svoje odluke, poput deteta odes
u predvorje drugih tema, zabludom svojom gubis smisao
sebe.

U drhtaju tvoje cutnje taj oblak tisine zastupa vecim
delom tvojih koraka, zato i dalje cekam te uzdahe sto
pod obrazima krijes, taj nekakav lazni sjaj prikrijes
osmehom, jer bez reci, takva nada se ne roji.

Kad se probudis snovima tvojih milovanja na tren isklijas
s zenicom svoga oka, pa sve te mirne vlasi upijem prstima,
da umesto reci, prosaputam vlaznim usnama po tvome telu
na samoj uzvisenosti tvoga stomaka, prosetam s mirisom
sebe dok glasom tvoga srca, rukama svojim primaknem.

Ostaces u zrelosti svoje sebicnosti, ta srz sto te prozima,
i kad se toplom svezinom razlijes u moje dlanove,
onda ces u mirisnim zrnevljima pronaci odsustvo tvojih
nezrelih nalicja.

Sudbino prokleta

Prokletstvo moga vremena sa tuznom sudbinom je plesalo
u nadi da ces s poljupcima svratiti u moje sne,
izliti bezuslovnost dodira,
jos cekam na pragu prljavih koraka,
nase sunce, jos cekam,
da me ovo vreme odnesu u nepovrat cekanja.

Ta vrsta mira s kojom te razdelim u svojim gutljajima
nalazim u pogledu drveca i sapatu tvoje kose,
iskonsku pricu o plodnim ravnicama tvojim.
Taj pocetak ne preispitujem,
vec te odsjaje tvoje puti naslanjam tako
dok jos mojom utrubom zarivas svoje kandze iz kojih sada
izlaze, neuhvatljiva daljina tisine.
Kad bi priznao tu tisinu pod prstima svojim
zacuju se te kapi sto kaplju,
neiscrpne dubine tvoga srca klizu na nistavilo
moga ponora bas na tom mestu gde sam proklet od davnina.
Kad oslusnes kroz hukove i svaku kapljicu kise osetis
na svome obrazu, znaj, ne umirem ja,
vec moje bice se iznova radja,
i tako u strukovima oko tvoga tela nastanjuje sva ona
odmaralista, osecaj na dlanovima ostaju upamceni,
po malo udisem deo tvoje koze i povremeno se vracam
nudeci svoje drhtaje i otkrivam ti tajnu medju porovima.

Zakoracim pogledom svojih ruku,
tu kraj tvojih obraza ostavljam tragove svoje prisutnosti,
zato zavedem sapat tvoje kose,
bas na samom koraku nasih pokreta i oduvek kroz vlastite
otkucaje prelivam u nasu ljubav.

A sam pakao kad se nastani u mojoj dusi,
tada pucaju svi savovi sadasnjosti,
ne znam toj nadi da pokazem puteve prasnjave
neke bliske buducnosti svoje.
Dok jos sam meseceve osmehe zalivao zudnjom u tom modrom
svodu njegove velicanstvenosti,
trajno si unela u mene svu slast sto zapocinju tragovima,
potpuno smireno i sigurno,
dok jos lebdim u krosnjama svoga neba,
negde,
u samom centru tvoga neba,
vristi moje telo u nemoci sna.
Previse tvoga neba odzvanja nad mojim talasima uzdaha,
jer cutim ono sto u sebi krijem,
placom sustizu me secanja,
potpuno siguran da gubim se u ovom paklu
sto zajece pod laznim usnama tvojim.

Beznadje sto me snadje,
mudrost mu nije ravna,
a tesko je prepoznati poraz tihog hoda leptira,
a i dani su ledeniji od izdasnog tog rumenila
na rumenim obrazima tvojim.
Dostigla si vrhunac medjunozja,
nikakva sputanost nije prisutna,
uzavrele su noci nase postale da po slatko grcevitim
secanjima se sluzim i gustom bujicom svojih ociju nalivam,
tj. putovanja u kojima sam sit tvojih kratkih zagrljaja,
da sam gladan te ljubavi u tebi sto se potajno skriva od mene.

Moje usne zalaze u duboke mene,
a uglavnom uvece tada tuga zastane
na obroncima moje vlastite tisine.
I sad je tuga prisutna,
s bolom,
grcim se da ovim oskudnim vecerima dam sebi snagu
da izguram boljku svoje nemirnosti.
Kratko je to doba sto sapuces u nepoznatu mladost,
ali dani mogu biti izdasni,
sva mudrost u nasim recima zavrsi se blagim dodirima jezika,
jer dok probam rumenilo tvojih sokova i nadlecem predele
njenih uzdaha,
shvativsi da sam tu jos malo..
Dok se jos jecaj horizonta odmara na rukavcu nasih zelja,
a grudi sapucu o mojim usnama, draga moja.

Prokletstvo moje duse

Kud plove tvoje misli,
kad uzmognes snagom vetrova
slomiti moja dela,
u mom gnezdu i samo prokletstvo nociva.

I tad kad me grlis,
bog mi nije dao da te sretnem ranije,
kuda svi oblaci presvlace svoja nezna plovila,
sa mojih usana vetar ponesi.

Sacuvaj me u svojim njedrima,
nadmasi sve one tisine u svojoj ljubavi
koje nekad ce da se otvore,
prepoznajem taj uzdah baksuzni sto predje plahtom bespuca.

Ako te prevari spavacica meseca,
dok jos snivas nezne sapate i zato prostri svoje korake,
susticicu sve blage preglede tvojih hodocasca.

Bili smo mladi,
na tim koracima zicanih melodija
tu gde se note slivaju ko proletna jutra,
sto ko sama nota odsvira nedostajanje tuge.

Bas na samoj ivici prastanja i ulivaju se iznova
neke nove melodije, bojom nasih koraka,
transputice nastavljaju ulivati preostala ulicna jutra.

Izvorna daljina

Daljina je sanjala kako mojom bojom neba,
i opojnim sarenim snom, zadjes, poput mirisnog
cveta razlijes tu nezaustavljivu tugu u meni
dok jos je u cvatu, nova samoca se radja za tobom.
Ti, tako osecajna pristanes pod opustosene krosnje
te nebeske tisine, iz moje duse izgovaras stihove.

Nameravam, o tebi u nekoliko reci razliti, al nijedno
slovo ne moze stati u bujnu reku tvoje kose,
a nit sam miris tvojih ledja ne moze opisati, opipljivo,
sto moji dodiri razvuku zavesu tvoje stidljivosti.
Moj urlik u bespucu je izuzetno tih, blago receno
neshvatljiv za tvoje misli, i rukopisom ljubavi rastvaras
ih u slatke porive moga zivota.
Zato prostri svoje vreme predamnom, sakupi sve zvukove moje
duse i ne plasi se lekovitosti srca moga, jer donosim u
maglovitim jutarnjim casovima sretne napitke, a pospanost
vlasi svoje pokrivas, svaku zasebno jer znamo cemu teze
ovog trenutka.

Prepoznajemo taj pogled zajednickog meseca, ali ti ne prepoznajes
boli bica mog, tu razjarenu gomilu sto tera bol da zajeci na
mojim usnama, dok ti bezbrizno snivas pod tim nasim mesecom,
daleko od mojih dodira..
Iznova menjam beskrajnost dana u tihe momente, jer juce sam
drhtao i ko reka uspomena navlazio takve obale uplakane,
a nocas rukopisom tvoga secanja, nastojim da ne ubijem sebe.
Nema tih vetrova gde moja stopa prolazi, a niti senke sto
vremenom kroz note dolaze.
Nismo se jos dovoljno izmesali i produbili nasu zelju
da izbegne iz agonije nasih sumnji, a znam, dobro osecam
bolove u grudima, kada odagnas tu daleku udaljenost nasih pogleda.
Boli, znam i osecam.
Da i reka kada se razdvoji na male recice, skakljivo korita nose
svu prljavstinu svoga izvora.

Lepota dana

Toliko je lep danas bio,
da je svu tugu srca mog,
uvio u tisinu tih trenutaka.
Sasvim lagano razvio jedra
i posluzio se okeanom
moje ljubavi u meni,
skoro da je vreme zastalo
na usamljenim pogledima mojim..

Slusajuci suncevo saputanje u tvojoj kosi,
vioris na proplanku svojih prstiju dok
godisnje doba sputavas niz talase svojih koraka.
Otkrivas mi dubine svojih zagrljaja,
taj svaki talas sto dosanja uzbudjenje tvoga
zaokreta.

Osecaj mi klizi niz grlo moga jezika, jos je jutro
izdasno, hvatam se kako da suncu ukradem toplote
tvoga srca.
Oseca se u vazduhu moje divlje srce sto lumpuje medju
tvojim otkucajima, dok se slivaju vrele kapi sa tvojih
njedara..

Miris tuge

Uronuli smo u boju meseceve sonate
gledajuci u te prozirne tragove
svojih stopa, znam, pod stara secanja
smo gurnuli, svu onu ceznju sto se
godinama sakupljala, ali zakljucana
stoji na samim otkucajima srca naseg.

Dahom duge ta misao o tebi se istice,
i u svakoj kapi tvojih reci, sva dela
zaneme sa tvojom prisutnoscu.
Mesec je sam izlio najsjajnije poljupce
za tebe, svaka njegova svetlost nad
tvoje bistre oci kaplju, al to trajanje
je kroz vecnu tamu, prihvatljivo.

Znam da znas, kakve me emocije prelistavaju
i postelju nasu, bojom mirisa nasih tela
podsecaju a celokupni strahovi u moju saku
navracaju.
Samo se jos vetar podseca, kako je biti polomljen
kroz pocetak svetlosti moje duse iznova ostavljen.

Uzimas reci sa usana svojih i slazes na palete
laznih nada, potkovano sretnim momentima, i sav miris
letnji prekrijes bojom jeseni, a vrlo dobro znas
da moje oci nebeske vide tvoje korake sto vise ne idu
do mene.
Voleo bih, isticem neretkim glasom svojim, da si ti
sreca moja, dok sa osecajem gubim svaki trag na brazdama
tvoga tela.

Ne mogu se od bezbrojnih naleta boli srca moga,
povuci u reci svoje i ne smem u ovoj bezivotnoj
tisini, pronaci sebe, taj slatki dah sto dozivam
a uporno tuga pobedjuje dusu sto pazi zbog tebe.
Meseceva rosa u beskrajne tvoje reci, baca isti onaj
kamen sto je moje srce, pod poverenje tvoga bica
i svaku bitku tvoga dodira, zauvek u ambis bacilo.

Govorim ti svako jutro, te nezne niti sto ovo sunce
okupalo ovaj prelepi dan, a izvuci srce i prestati
kucati, dok me ponovo ne dotaknes..

Idem, jer ti ces svojim jakim recima mene dozvati i
sesti, pokrenuti lancano uspomene, uglavnom gledati
u zakasneli trenutak tvojih neizgovorenih dela..

Svake veceri pored mog prozora, svaku noc, posustane
vetar i sto zatekne u mojim secanjima, a ponudi mom
pogledu, plavetnilo nad nebom zablista, neprestano
me podseca na izgubljene bitke mojih zelja za ljubavlju.

Uvek sustignes pred ranim snom, kroz krhotine, i sva ona
brizljivost dodira, nikako slucajno, vec ponosno i
sebicno od svoje talase mene ponovo ubijas,
tim cekanjem gde nada nezno iz mene, lagano istice.

Horizontom pogleda, dve kapi leze i prostranstvom
tvoga tela, ponekad i kad spavas, nastavljam voditi
ljubav sto vecnu vatru u nama, a isto tako na grudima
urezujem svoje slatke usne.
A taj usnuli hod tvoga glasa, izazovno slazes olujne
strasti i razvlacis u ceznjive obrise tisine.

Posmrtni mars tuge

Radost je nezaustavljiva u toj beskajnoj
dubini tvojih ociju, ono te kroz cvetna polja
doziva i sve one osencane brezuljke tvoga osmeha,
socne, bistrim kapima zada razliju se u aurorine noci.
Docices sretnog zagrljaja dok jos je srce vezano
bojom badema, ni zudnje nece biti toliko preslikane
ko ta oka tvoja dva, sto skrivenim mislima razvlacis
svoje tragove po mojim secanjima.
A svi ovi dani su tuzni, ko svece sto gore istopljenom
samocom i sve ga vise u taj cvor veze, a nitima vremena
odveze i ostaju tuzni trenuci kroz prozirne prozore
vlastite duse.
Gledajuci horizontom kako rasipas jednostavne misli
a niz padinu, pruzaju se koraci tvojih dodira kako
kusaju moje vreme, a verujem da je to tek deo tvoje
jave sto sledim i strpljivo cutim, kako zasladis svet
i setim se onih morskih talasa sto ceznu za tvojim
uzdasima.
Ali tu smo mi, zgusnutim redom sna.
Znam, da u dodiru tvojih susreta, susrecu se sva ona
godisnja doba koja kriju tajnu tvojih strahova,
jer zagrljajem istinskog osmeha i bez reci na moje
zelene oci, odlij preostalo svoje vreme.
Kod otkucaja srca svoga, bas u zadnjoj niti u samom
srcu izvora, moju dusu, za sebe nalij, jer samo u nama
dvoma tu je ta ljubav najveca.
Kazem ti naglas, da me iznutra tvoje bice razume,
a osecam kako prostruje ti vetrovi izmedju tebe i mene,
trenutno daleki.
A noc i dalje vlada tobom, jos odzvanjaju sve
one ceznje sto svojim nemim usnama, promrmljas, dok
pucinom svoga tela razlijes tu vecnu vatru sto urezano
slatko oslikavaju, nepregledne pasnjake tvojih pora.
Sasvim su dosta dve kapi tvojih usana da dotaknu ovaj
moj nemir sto se krije u dubini moje tuge, zato na moje
dlanove nastavi pruzati neznost, nehotice dopustam
mesecini da otkrije tvoje poglede dok svake noci
umirem u dubinama svoje tuge.
Tvoje puste reci kotrljaju se niz dobro utaban put,
poput mora koji nosis u sebi a ispod peska ostaju
nedovrsene reci, tananih osecanja, sto kroz belinu
cedis i na svoje prste slascu se hranis.
Dok jos u ovom vremenu moje bice sanja, potajno sniva,
ceka tvoj dolazak kroz hiljade i hiljade trenutaka,
a zna dok jos traje poslepodnevna svetlost zagrljaja
sunca, pripija se uz mene verni pratilac samotnih
koraka..
U mojim uspomenama treperis, prilazis oprezno dok
sa zvezdanog neba rasuti su poljupci nasih secanja,
kako da osnazim se, da utolim ovu glad, dok jos suste
kapi tvojih ogrlica ukrasen mojim prstima.
Ponekad se zaustavis gde rukama potapas moje prisustvo
a ostaje mesto samo za samocu, siroke su te boje tvojih usana
sto kroz osmehe, iznova naslucujem kako cu umreti svake
naredne noci za tobom..