Veliki je taj prasak pred kapijom snova
u toj niti tisine, ka ljubavnom nadahnucu
osmehom se razvuci.
Sa visina se vidi dragulji sa tvojih stopa
s kojim cu u tebe uci, iskrenoscu me u
ljubav natoci, ka mekanim predelima tvoga
stomaka i u zanosu pravilno nas uvuci.
Svojim vlaznim usnama ljubis povremeno strepis,
dok mesecine otkida latice oblaka sa tvojih krila.
Prozirnim prisustvom se uzdasima primices
i uzimas ovu noc sto sledi, pravo ka pozornici
mirnih voda.
Stakleni je ovaj trenutak naisao, tako rano hodam,
ovim jutarnjim satima a ti, opet lutas svojom senom
i ne remetis vilharmoniju nasih predjenih koraka,
vec kroz neznost svoje krosnje jer one poznaju mirisne
sumske talase nasih jutarnjeg pjeva.
Pamtim te poduze setnje svakodnevnice, pamte i prolaznost
tvoju, ne placu, vec onako kroz setu se dovezu u kutku
tvojih pogleda, gledaju kako ti zivot prolazi,
da, ipak cute.
Cudan je ovaj svet sto stremi da ga upoznaju svi,
s nadom u obrazima ocekuju da miluju sve sto prolaznoscu
sluze, i onda..kako kazaljke da ne uspore moje vreme,
ne zameri mi sto svojim glasom mene pamtis dok jos kroz
svoje vreme zivot ti prolazi.
Prazna su secanja, na tom tvom prasnjavom putu, znam,
penjala si se na planinu munjevitih odgovora, ali takvo
nebo samo ume da sjaji i po ko zna koji puta si,
izmedju svojih slutnji u kapima platinastog meseca iscezla.
Na tvojim grudima ispisano pise carolija suncokreta,
jer kod njihovog rasta zatreperi belina tvojih pora
svo svoje odusevljenje slazes u taj odraz vremenski,
poput lisca nadovezujes to suludo vreme ka svojim culima,
a opet, sav taj miris i tako umotano u sigurnost mojih ruku zapazam.
Svaka nada se obrusila niz padinu ove noci, na tarabama vise nema
odjeka vec svi oni naprsli zvuci, ta melodija sto krikom tamnih
oblaka ostavlja jezu zagonetnu u svom sivilu boja.
Sporo se ovo vreme kotrlja niz svakodnevnicu, a iscekivati da mi
dodjes za neki put sto zarad snova prodjes, necu moliti, jednom
recju nanizacu onu planinu sto se odsetala kroz same ponore
nasih starih secanja.
U toplini doma si, istina je zamagljena na prozorima tvojim,
a vazduh i voda sa usana jos nalece pod laticama tvojih osecanja
i kako da nagovestim sutrasnjici da dodjes, kad se ona kazaljka
od sata umorila od prokletog cekanja za tobom.
Nedaleko od bunila zapaljivo ocekujuci tu privrzenost proglasenu,
mene je u tvom srcu kroz penu talasa natocilo zlatnu visinu tihog
cvrkutanja, namenio je vetar da od zelje zapoveda kroz hijenu od
tebe, dok je jos onaj decak u meni vremenom ostario i ostadosmo
u mislima prisutni, samo se pogled dodirivao kroz nejasnocu nasih
srodnih zelja.
Oznacimo ovo slatko doba sto nam predvidja bolje nego prognoza kao
u boji prislonjenih usana, jer ipak tvoje usne ocekuju darove bozanske,
ili si svoju dusu pridodala na oltar, vecnog kajanja.
Nalicu jos iz zlatnog perja andjela, prvim znakom naseg bica,
iznecemo svaku vlas tvojih pora, izmedju tog prokletog cekanja i
strpljenja..onako kroz krugove zapocnimo plesati proljetnim snom.
u toj niti tisine, ka ljubavnom nadahnucu
osmehom se razvuci.
Sa visina se vidi dragulji sa tvojih stopa
s kojim cu u tebe uci, iskrenoscu me u
ljubav natoci, ka mekanim predelima tvoga
stomaka i u zanosu pravilno nas uvuci.
Svojim vlaznim usnama ljubis povremeno strepis,
dok mesecine otkida latice oblaka sa tvojih krila.
Prozirnim prisustvom se uzdasima primices
i uzimas ovu noc sto sledi, pravo ka pozornici
mirnih voda.
Stakleni je ovaj trenutak naisao, tako rano hodam,
ovim jutarnjim satima a ti, opet lutas svojom senom
i ne remetis vilharmoniju nasih predjenih koraka,
vec kroz neznost svoje krosnje jer one poznaju mirisne
sumske talase nasih jutarnjeg pjeva.
Pamtim te poduze setnje svakodnevnice, pamte i prolaznost
tvoju, ne placu, vec onako kroz setu se dovezu u kutku
tvojih pogleda, gledaju kako ti zivot prolazi,
da, ipak cute.
Cudan je ovaj svet sto stremi da ga upoznaju svi,
s nadom u obrazima ocekuju da miluju sve sto prolaznoscu
sluze, i onda..kako kazaljke da ne uspore moje vreme,
ne zameri mi sto svojim glasom mene pamtis dok jos kroz
svoje vreme zivot ti prolazi.
Prazna su secanja, na tom tvom prasnjavom putu, znam,
penjala si se na planinu munjevitih odgovora, ali takvo
nebo samo ume da sjaji i po ko zna koji puta si,
izmedju svojih slutnji u kapima platinastog meseca iscezla.
Na tvojim grudima ispisano pise carolija suncokreta,
jer kod njihovog rasta zatreperi belina tvojih pora
svo svoje odusevljenje slazes u taj odraz vremenski,
poput lisca nadovezujes to suludo vreme ka svojim culima,
a opet, sav taj miris i tako umotano u sigurnost mojih ruku zapazam.
Svaka nada se obrusila niz padinu ove noci, na tarabama vise nema
odjeka vec svi oni naprsli zvuci, ta melodija sto krikom tamnih
oblaka ostavlja jezu zagonetnu u svom sivilu boja.
Sporo se ovo vreme kotrlja niz svakodnevnicu, a iscekivati da mi
dodjes za neki put sto zarad snova prodjes, necu moliti, jednom
recju nanizacu onu planinu sto se odsetala kroz same ponore
nasih starih secanja.
U toplini doma si, istina je zamagljena na prozorima tvojim,
a vazduh i voda sa usana jos nalece pod laticama tvojih osecanja
i kako da nagovestim sutrasnjici da dodjes, kad se ona kazaljka
od sata umorila od prokletog cekanja za tobom.
Nedaleko od bunila zapaljivo ocekujuci tu privrzenost proglasenu,
mene je u tvom srcu kroz penu talasa natocilo zlatnu visinu tihog
cvrkutanja, namenio je vetar da od zelje zapoveda kroz hijenu od
tebe, dok je jos onaj decak u meni vremenom ostario i ostadosmo
u mislima prisutni, samo se pogled dodirivao kroz nejasnocu nasih
srodnih zelja.
Oznacimo ovo slatko doba sto nam predvidja bolje nego prognoza kao
u boji prislonjenih usana, jer ipak tvoje usne ocekuju darove bozanske,
ili si svoju dusu pridodala na oltar, vecnog kajanja.
Nalicu jos iz zlatnog perja andjela, prvim znakom naseg bica,
iznecemo svaku vlas tvojih pora, izmedju tog prokletog cekanja i
strpljenja..onako kroz krugove zapocnimo plesati proljetnim snom.
Нема коментара:
Постави коментар