Bili smo se rasuli u male komadice azurnih obala
svakom uzarenom talasu smo prkosili, svu nasu
slast sto je bojom mesecevih stopa, oslikavalo
prelepi ugodjaj nama dvoma.
Mekani obrisi tvojih cvrstih bradavica kotrljali
su se nad pucinom mojih pogleda, dolivali su one
trenutke uvezbanih macijih ociju koje zadju nama u sne.
Zapricali smo se govorom nerazdvojivih ruku, dok se jos
osecao miris sa tvoga stomaka, donosici sa sobom
cvrkut tvojih usana.
A strast se podvukla pod morski cilim od talasa i
pri svakom dodiru nasih prstiju, cedila se ona nutrina
naseg pjeva.
Ta noc nas priblizila uz pomoc onog peska sto sa tvojih
stopala skrivalo uvojak istetovirane crvene ruze,
kako god si koracala prema meni, tako je i talas bio veci,
ali ujedno i tih na tvojim usnama.
Veceras smo u taj pehar nalili aurorino vino dok su nebeski
pegazi donosili bistre kapljice kise kao zrno neumornog sna,
potreba za tvojim mirisom boja i sva ona prisutnost u
saputanju tvojih reci, osecam, da ne mogu ti pobeci.
Toplina izmedju tih butina, mila, zaustavi vetar u palubi
morskih eseja i sve one ceznje za nama zapali, u velike
dodire ljubavne rastvori.
Ova noc nad nama kruzi, cuti i slusa, kako usnama pevusis,
ispijmo inspiraciju neprolaznu i laganim stopama zaokruzi,
nista najsladje nema od boje mirisnog tela, zato radoscu
dodira medenih uzdaha, zasladimo ovu noc sto nam pruza.
Svakako cu reci, posebno je svetlo sto kruzi u tvojim ocima,
svetlo i miris krosnji iz tvojih vlasi, cuvano obecanje
koje retko kroz zivot susrecemo, jer ga svojim dusama
osecamo i kroz ove tamne noci iskusavamo.
Zato sledimo tu hemiju neprolaznu, i to jos ove noci,
kroz sjajnu tisinu koja sleti na pupoljke onih latica sto
pobacah po tvojoj sobi, da se natope svi oni mirisi po
kojem gazis i ostace taj miris, neprolaznih zelja za mnom.
U vrhovima svojih hodocasca, jer tiho na vetrovom osmehu,
izlazis ispod mojih zagrljaja.
Osecam dusom kako smotano hodas, izazovno prosetas mojim
bulevarom pogleda i neprestano skeniras svojim ocima,
ali ne znas, da me opijas svojim uzdasima.
Dragocen si izvor leta, iz tebe se radja ono sunce sto
u tvome srcu, zasipa boje mesecevih muskatli pa niz obronke
nezno primas moj zivot, pa ga dusom u sebe sakrijes,
ali treperis na vrhu svojih ocekivanja i rastvoris se u male
sitne obale, pokraj aurorinih noci.
svakom uzarenom talasu smo prkosili, svu nasu
slast sto je bojom mesecevih stopa, oslikavalo
prelepi ugodjaj nama dvoma.
Mekani obrisi tvojih cvrstih bradavica kotrljali
su se nad pucinom mojih pogleda, dolivali su one
trenutke uvezbanih macijih ociju koje zadju nama u sne.
Zapricali smo se govorom nerazdvojivih ruku, dok se jos
osecao miris sa tvoga stomaka, donosici sa sobom
cvrkut tvojih usana.
A strast se podvukla pod morski cilim od talasa i
pri svakom dodiru nasih prstiju, cedila se ona nutrina
naseg pjeva.
Ta noc nas priblizila uz pomoc onog peska sto sa tvojih
stopala skrivalo uvojak istetovirane crvene ruze,
kako god si koracala prema meni, tako je i talas bio veci,
ali ujedno i tih na tvojim usnama.
Veceras smo u taj pehar nalili aurorino vino dok su nebeski
pegazi donosili bistre kapljice kise kao zrno neumornog sna,
potreba za tvojim mirisom boja i sva ona prisutnost u
saputanju tvojih reci, osecam, da ne mogu ti pobeci.
Toplina izmedju tih butina, mila, zaustavi vetar u palubi
morskih eseja i sve one ceznje za nama zapali, u velike
dodire ljubavne rastvori.
Ova noc nad nama kruzi, cuti i slusa, kako usnama pevusis,
ispijmo inspiraciju neprolaznu i laganim stopama zaokruzi,
nista najsladje nema od boje mirisnog tela, zato radoscu
dodira medenih uzdaha, zasladimo ovu noc sto nam pruza.
Svakako cu reci, posebno je svetlo sto kruzi u tvojim ocima,
svetlo i miris krosnji iz tvojih vlasi, cuvano obecanje
koje retko kroz zivot susrecemo, jer ga svojim dusama
osecamo i kroz ove tamne noci iskusavamo.
Zato sledimo tu hemiju neprolaznu, i to jos ove noci,
kroz sjajnu tisinu koja sleti na pupoljke onih latica sto
pobacah po tvojoj sobi, da se natope svi oni mirisi po
kojem gazis i ostace taj miris, neprolaznih zelja za mnom.
U vrhovima svojih hodocasca, jer tiho na vetrovom osmehu,
izlazis ispod mojih zagrljaja.
Osecam dusom kako smotano hodas, izazovno prosetas mojim
bulevarom pogleda i neprestano skeniras svojim ocima,
ali ne znas, da me opijas svojim uzdasima.
Dragocen si izvor leta, iz tebe se radja ono sunce sto
u tvome srcu, zasipa boje mesecevih muskatli pa niz obronke
nezno primas moj zivot, pa ga dusom u sebe sakrijes,
ali treperis na vrhu svojih ocekivanja i rastvoris se u male
sitne obale, pokraj aurorinih noci.
Нема коментара:
Постави коментар