уторак, 04. јул 2017.

Pred vratima tvoje zgrade

Osecas li kroz gutljaje vina onog labuda sto svira,
kako se ova toplina od ove nocne tame spustila na
zemlju, tu gde su tvoja stopala ostavila trag i
dalje nemi gore uz tamnu stranu tvoga neba.
U slucajnom dodiru nase koze oseca se varnica
nasih tajnih zelja, poljupci se zagube, stisaju
pred vratima tvoje zgrade, ne zelim da odes,
zato probaj tim srcem sto u tvojim ocima vidim
glad za poljupcem.
Trazicu i dalje tragove tvoga osmeha, skrti su,
poput setnih svitanja, ostavljajuci obrascice
crvene poput onih zrelih bresaka punih nutrine,
znam da te ne gusi vise tvoj san.
Nikakvu hladnu tugu ne vidim u tvome pogledu
vec u tvoje zagrljaje prilazim, znam, tesko
cu pronaci onu devojcicu sa plaze sto svojim
talasima, prenosi ukus svoga tela i pod moje
mirise nadolazi uz ispijanje prvog jutra.
Sunce se rasilo iznad nas, pod svoja topla bedra
mene smesti, uz svoje uzdahe razlij.
Kesten je poprimio boju tvojih ociju, izvijao se
i maskirao mi pute ali potrazis sa moga tela,
to jutarnje budjenje, prelepog ukusnog dorucka,
ali veruj svome telu, duboko udahni ovo nase jutro
sto se oduvek sprema.
U tom velikom gradu prepunog ljudi, tamnih corsokaka,
na tom plocniku gde tvoj otisak drema, ceka tvoje
stope da im se udruze i moju pratnju, sto u tvoju dusu
navrate.
Kroz svaka svitanja, ti svoju kosu orosis zvezdama
svoga neba, pa ista takva, sidjes niz moje susrete
opazeno sretna, iako si nenaspavana kroz gole uzdahe
preuzimas otkucajem srca a ritam moga tela stoji pod
tvojim vlaznim zvezdama.
Opijen tvojim mirisnim prisustvom tvoga tela, onako,
poput meseceve srebrne svetlosti izvijam se u tvome
pogledu i nestajem u vidu prve rosne kapljice na tvojim usnama,
prosaputas svojim mislima onako ispunjeno zivotom,
presretna sto budna sanjas.
Pred vratima tvoje zgrade, svi ti momenti navrate u toj
sekundi vecnosti, zaslade moju dusu, sto te sretoh,
bas tebe medju hiljade drugih ljudi, onu malu devojcicu
pod carolijom sunceve topline i kroz tvoje sapate osmeha
svu tvoju nervoznu stranu umire, zato hodi ka sapatu mojih
reci spusti svoje usne ka izvoristu svoje srece,
nezno, sasvim nezno pridji, nasloni svoje zagrljaje sto
kroz slutnju cekaju ona nasa jutra.

Нема коментара: