Aleje tvojih snova

Eh, umes pisati dodirima svojih prstiju,
zavuce se po neki prst tvoj, bas na usponu
tvojih zudnji.
Noc je ova tako carobna, i smela, a mesec
je iznova krvavo crven zbog mene, ta nasa noc,
natopljena nasim kapljicama znoja a ta bistrina
prepolovljena, razbudjena, zanjihana.
Takva je nasa noc, poput sna duboka dok u treptaju
oka tvoga izvija se okean tvojih zelja.
Dok jos gitara otpeva tvoje melodije srca
pod basove tih sumskih delova tvoje koze,
raspustio se vetar sto ti neumorno razbuktava
tvoju kosu, poput paperja, raznosi postu divljih
vetrenjaca.
Niz pramenje tvoje kose idemo ispocetka, kud nas
odvode talasi jer njena struktura je nastala iz ceznje
a obrisi njeni nastanjeni su na obalama, gde ljubav
ceka tu gde se ljubimo..

Naucices svojim putem, koliko su mekani moji dodiri,
koliko u meni skrivenih ceznji imas.
Odgonetnuces molitvu svoje duse, prisvojiti osnove
kretanja ljubavi, zastani na trenutak kod prvog koraka
tvojih usana i taj dugacak red zagrljaja podsetice te
na usponu nasih emocija.
Napregnes li dovoljno sluh, rasaznaces ovu noc sto za tebe
tkam i u njoj moje ruke, kako izrastaju u tebi.
Da samo prepoznas tu vecnu tajnu, a ako dozvolis i sebi
prepoznace i oni tebe.
Ne zelimo tisinu u nama, to nikako, samo cemo nastaviti
putovanje do srediste srca naseg i usput smireni u
beskonacnoj paznji uzivati.
Prihatamo, jer smo nasom vatrom rasprseni i zbog toga darove
sakupljamo na izvoristu nasih kisa, dok ljubavnim pricama
ugusimo taj sveopsti haos a znaj miluje nas milina,
te vatre u nama..

Pomislices kako je sve moguce, odjednom da se u meni javlja zora
i dok snivas prekrivena svojim snom, dah vetra posete te mirisne
predele moga tela.
Sve je to razlog za dolazak u tvoj san, mila moja.
Odgledam se na tvojoj slici i znam kad si prigrlila svoje sne.
Krajickom svoga oka oslikavas pomirenje i ja te obgrlim snaznim
odjekom uspomena.
Znam da znas, kako je biti uhvacen trenutkom budjenja,
kad smo preslikani od svih obzira i kako nam posle nemogucnost
povratka opstaje, zato te grlim secanjima i dalje.
Tu smo jednaki, istom navalom koracamo zagrljeni kroz vecnost,
vec naprotiv pevamo, zelimo jedno u drugo naliti tu utisnutu nadu.
Od celog pomeranja, nismo zapusteni, vec smo alejom zagrljaja pod
pecatom ljubavi obasipani, i nismo izmisljeni, stvoreni smo iz
praska svemira.
Dok jutra nose sa sobom stabljike zelenih gajeva, jos malo ti
prinosim ljubav, a onda ces krenuti dubljim sanjivim snom,
vodicemo je, ti i ja.
Krenuti prvo kroz tvoje srce, sve do krajnjih korenja prodreti
dok jos bojom svilene melodije odigramo nas valcer treptaja pogleda,
jos malo, i vodicu te u samo narucje svojih dlanova.

Jos prostorom vladamo, jos sanjam rubom tvoga oka, ne budi me
dok ti u snovima prekrivam tu opojnu dusu, nekako se primiri
kad milujem donji deo tvoga tela..