Bila si u satenu divljih ruza,
ramena su ti bila okovana liscem vremena
i u tom dahu mirisnih latica, sva si bila bliza.
Taj ukus, tog zagrljaja, spustalo se niz ceznjivu
stabljiku tvoga tela.
Nastojim, da budem jos blize dok satenski plast
tvojih pora obuzda moje nemire, sto zajece pod
prstima tvoga dodira.
Otvaras svoje latice, polako, poput vetra
sto uporno pokusava da rascupa sve moje zagonetke
sto posadis u onom semenu, nasih pruca.
Uzeo bi te u svoje narucje, pa ispratio,
nase sunce sto te svojim zrakom nezno miluje
dok svojim mirisom snova u moje srce prelivas.
I mi ljubavi, susrescemo se na dukatnim poljima
suncokreta.
A tisina ce zavejati nase tragove na proplanku nasih
poljubaca, i osluskujuci nase predele zavejane melodijom
naseg srca, setno i ceznjivo doba, temperamentno klizeci
kroz nas mir.
I sad zvuk nasih uzdaha plovi na mesecini, kao ovaj tamni
svod sto iznad nas cuje se po jos neki huk vetra,
taj huk u narucju zvezda, osetiti taj trenutak sto
ljubavlju hrani.
Tako silno zalazimo u unutrasnjost nasih misli,
kad maglina ona jutarnja legne na ozeble trave nasih pora.
Veruj, nedostaje mi taj ukus tvoga poljupca, posve tih,
a ujedno jedino tvoj.
Zato legnimo slobodno, nek viori osmehom, i zagrlimo se
pre nego sto ova noc pocne da nam okrece ledja.
Uostalom, prepoznali smo se u srebrnim nitima cutljivog neba,
a jastuci kipe, pod toplim medom, i sigurni u beskrajnom
posmatranju tvojih pogleda, razlijmo te uzdahe sto prema jutarnjem
suncu krecu.
Zudnja ovoga vetra, nije u iskricama tvojih bedara, ako nas je sve do
sada napustilo, i bili smo niciji, sami u prosloj jeseni,
u senci nasih tela, pod svoju kozu zalutali, ove noci, mila moja
prelivam nase guste snove u tvoje telo, dok zudnja iscrtava moje nalicje.
Darujem ti mesecevo prstenje nista vise ne trebamo,
jedno ka drugom nizu ostaju nam secanja pod sjajnim rubinom crvenih usana
tvojih.
Verujem u svim mojim culima, prosetas svojim prstima, uz korake zagrljaja
tela, obasipas svu onu ljubav sto u vatrama tvojih ociju
zavladava isti onaj moj nemir, sto kroz moje vreme proviri..ona poema
o ljubavlju zajedno.
Ali ti ne znas, ljubljena moja, da sam jos uvek ranjenik ispod tvoga neba,
nit nebo moze dosegnuti tim odjekom odsedlati, svu onu bol sto nebom
odjekuje svaka bolna kapljica..
A svetlo je krik u senci istocnog vetra.
Zato uzitkom uzbudjenog srca nudim ti blagostanje svojih ruku,
i pod dodirima mojih zelja sve u nama traje.
Razbuktavas strasti pred nas dolazak, nagovestavas nagomilanoj tisini,
odakle dolecemo, zaplicemo ukus vreline naseg jezika a jos uvek sledimo
iskreni osmeh ka putanji zagrljaja.
Posejmo nase bele dane, ka zimskim nocima, kroz dusu bicemo nagradjeni,
osvesceni u boji zvuka neznih celina dok prelecemo s jednog na drugi kraj
naseg tela.
ramena su ti bila okovana liscem vremena
i u tom dahu mirisnih latica, sva si bila bliza.
Taj ukus, tog zagrljaja, spustalo se niz ceznjivu
stabljiku tvoga tela.
Nastojim, da budem jos blize dok satenski plast
tvojih pora obuzda moje nemire, sto zajece pod
prstima tvoga dodira.
Otvaras svoje latice, polako, poput vetra
sto uporno pokusava da rascupa sve moje zagonetke
sto posadis u onom semenu, nasih pruca.
Uzeo bi te u svoje narucje, pa ispratio,
nase sunce sto te svojim zrakom nezno miluje
dok svojim mirisom snova u moje srce prelivas.
I mi ljubavi, susrescemo se na dukatnim poljima
suncokreta.
A tisina ce zavejati nase tragove na proplanku nasih
poljubaca, i osluskujuci nase predele zavejane melodijom
naseg srca, setno i ceznjivo doba, temperamentno klizeci
kroz nas mir.
I sad zvuk nasih uzdaha plovi na mesecini, kao ovaj tamni
svod sto iznad nas cuje se po jos neki huk vetra,
taj huk u narucju zvezda, osetiti taj trenutak sto
ljubavlju hrani.
Tako silno zalazimo u unutrasnjost nasih misli,
kad maglina ona jutarnja legne na ozeble trave nasih pora.
Veruj, nedostaje mi taj ukus tvoga poljupca, posve tih,
a ujedno jedino tvoj.
Zato legnimo slobodno, nek viori osmehom, i zagrlimo se
pre nego sto ova noc pocne da nam okrece ledja.
Uostalom, prepoznali smo se u srebrnim nitima cutljivog neba,
a jastuci kipe, pod toplim medom, i sigurni u beskrajnom
posmatranju tvojih pogleda, razlijmo te uzdahe sto prema jutarnjem
suncu krecu.
Zudnja ovoga vetra, nije u iskricama tvojih bedara, ako nas je sve do
sada napustilo, i bili smo niciji, sami u prosloj jeseni,
u senci nasih tela, pod svoju kozu zalutali, ove noci, mila moja
prelivam nase guste snove u tvoje telo, dok zudnja iscrtava moje nalicje.
Darujem ti mesecevo prstenje nista vise ne trebamo,
jedno ka drugom nizu ostaju nam secanja pod sjajnim rubinom crvenih usana
tvojih.
Verujem u svim mojim culima, prosetas svojim prstima, uz korake zagrljaja
tela, obasipas svu onu ljubav sto u vatrama tvojih ociju
zavladava isti onaj moj nemir, sto kroz moje vreme proviri..ona poema
o ljubavlju zajedno.
Ali ti ne znas, ljubljena moja, da sam jos uvek ranjenik ispod tvoga neba,
nit nebo moze dosegnuti tim odjekom odsedlati, svu onu bol sto nebom
odjekuje svaka bolna kapljica..
A svetlo je krik u senci istocnog vetra.
Zato uzitkom uzbudjenog srca nudim ti blagostanje svojih ruku,
i pod dodirima mojih zelja sve u nama traje.
Razbuktavas strasti pred nas dolazak, nagovestavas nagomilanoj tisini,
odakle dolecemo, zaplicemo ukus vreline naseg jezika a jos uvek sledimo
iskreni osmeh ka putanji zagrljaja.
Posejmo nase bele dane, ka zimskim nocima, kroz dusu bicemo nagradjeni,
osvesceni u boji zvuka neznih celina dok prelecemo s jednog na drugi kraj
naseg tela.
Нема коментара:
Постави коментар