Moram na trenutak

Moram na trenutak, u toj večnosti, predahnuti;
onako, tiho, najtiše, kroz zov usana, naseliti
predele tvojih čvrstih bradavica što toče
slatkoću otkucaja, drhtaja.
Kao što nebo naseljavaju prelepi oblaci
da ispod njih prostremo zeleni ćilim
po kojem naša stopala gaze,
privuci taj talas u svoje oko i sav silni
odsjaj što utone s tobom u moje oči,
pa nestane u tim zelenim vrtovima strasti.
Ovo blaženstvo u sanjarskim delovima
beskrajnih cvetova, rascvetavaju ukus
tvog nestašnog jezika.
 Kakvim ćeš me tek delima poslužiti!
 Al na predah!
 Zastanimo,
kad već sada na tvome telu, osećam miris
rastopljene požude i odišem radošću!
Znaš li, da kad otvoriš zagrljaje,
zaljubljena duša otpočne krstarenje
medju tvojim lukama...
I kako zbog toga ne mogu otići iz tebe,
jer u tom jedinjenju, osećaji me vode
da istražim svaki oblik esencije ljubavi.
Ustala si jutros na prstima,
nežno privukla beli čaršav mojih zagrljaja,
spustila glavu na toplu postelju,
onu satkanu ispod našeg noćnog neba,
tiho poput mesečevog osmeha
utonula si opet u moje vrele poljupce.

Pocetak beskraja

Pronadjemo se uvek na sredini pesme
onih senki sto lutaju kroz ove reci,
nekako tanano na papiru.
Oprostaj ne trazi, a lepota bojom mastila
izvire u tom secanju i pridruzuje se
jasnocom tih zelja, samo obecanja ostade u
magli tvojih slova.

Pesmu prelivam u snove, da bas tom bojom sna
docaram ti sta se zbiva u praskozorju jutra,
moramo priznati, da u svakome od nas postoji
drugaciji odziv htenja, neostvarenih mastanja
i ko poput vetra zateknes se na planini svojih
koraka i vodjena pucinom, stizemo na pocetak beskraja.
Uvereno stojis a da ne poremetis drhtanje svojih stopala,
ne trosimo uzaludno ovo mastilo, uokvirimo ovo uzbudjenje.
Moja ljubav nas jos potpaljuje, tim iskricama vatrenim,
zudi za tim dodirom mesecine kojom klizi tvoje ime,
a njena struktura se proteze iz nastale ceznje za tobom,
za tom neznankom sto srcu otvara uzdahe nasih godisnjih doba.
Zamislila si se na pesmi o ljubavi i takvi te obrisi vode,
do vrhova tvojih dlanova, mirisi pramenja tvoje vlasi
zaklanjaju pogled tvojih zelja, zato udji kroz vibraciju
pa kroz zagrljaje i niz kicmu, oseti podrhtaje
svoje nage zenstvenosti sto hrani bescutno tvoje otkucaje srca.

A sama se zapitas gde se mi tu ljubimo i vodimo ljubav?
Krenucemo laganim stopama naseg beskraja,
prislonimo natoplene prste, ugodimo svaki tracak trenutka,
da se medju nasim dveju tela prisloni i sam dodir neba,
oboje cemo zamutiti dan i noc, i taj beskraj sto nas prati,
osecas li kako nas zov melodije vodi u poniranje nasih talasa.
Vidis i sama, da nas i svemir doziva pod carsave uzitaka,
slobodno zarij nokte gde se uspinjes na proplanke mojih brda,
a ako ni to ti nije dovoljno, poslusaj odziv ugriza, tu tisinu
sto nas pripaja uz nas, vrati se u svrsetak pesme, razbudi
to dete u sebi, ta sustina ce vremenom izaci na osmehe
tvojih desavanja i na svaku pukotinu tvojih vlaznih usana,
utisnuce mekane nezne poljupce.
Kada to budes ucinila, zauvek ces pozeleti ostati u tom beskraju,
a vreme tu stoji, ko vetar sto nezno privija vlasi ka tvome
obrazu.
Put je utaban istim kretnjama nasih senki, po malo neshvatljivo
za druge, znam za sve skrivene dodire sto pamti ovo stolece,
a molitva duse je nepresusna i zato usvojiti sve osnove kretanja,
ta ljubav ostaje uklesana u samim pukotinama naseg svemira.

Zastanes na trenutak svojih uzdaha, pa s prvim korakom izlijes se
kao sama reka i onaj dugo ocekivani zagrljaj, ostaje u zeljnom cekanju.
Okreni se oko sebe i dopusti da horizontom podsetis svoje pore
sto su nekada zvale mojim imenom, sada trenutno u tvoje sne izliju se
kao Aurorine noci, samo ovaj put na tvome nagom telu, iscrtavaju stope
mojih potraga za tobom.
Prepoznaces ih, prepoznace i oni tebe po svim tim stopama kud su volele
da obidju, sve te male gradove gde se slivaju tvoji otkucaji udisaja,
Ne postojimo samo u papirnim mislima, vec u svakom danu nase prisutne
svakodnevnice obilazimo nas oltar mastanja, niti zelimo materijalno
da nas veze, a ljubavne price se nadovezu same po sebi, al suzama
natapamo bujicu sto nam rasklanja sutrasnjicu neznanu.
Zaobilazi nas svakodnevna misterija desavanja, i kroz tanane odzive
nasih secanja, lomimo ono bagrenje sto nikome nije skrivilo sto se
odeva trnovitim odecama svojih odbijanja.
Sapucem mesecu svake veceri, kada otrci do neba u punom jeku
da razlije svoje korake, i onaj labud sto je prisutan u njegovoj
raskoscu, dopustim sebi, da moja dusa uziva u tvojim mirnim lukama
moga prisustva.

I kad kapnem niz tvoje dlanove, taj zagrljaj sigurni, a darove smirene
sakupljas u prostoru najplodnijih kisa, prihvatanje odnosi najvise mahom
pred tvojim vratima, za pamcenje.
Gledam tvoju sliku, a znam kada dodirnes kraljevstvo svojih snova da
ti, opkoracis mesecevu senku i u tom crnilu skrivas moje vlazne dodire
od drugih, da me neko drugi ne ukrade, ko sto tebe kradem u svakoj
sekundi svojih cekanja.
Kad raspustim svoje noge, svaciji okret usana, taj zubor reci podseti me
na tebe, a o osmehu da ne pricam, to i sami talasi o dveju mojih reka,
sapucu paletnu boju tvojih pukotina na telu, da ipak zastanem na slobodnom
povetarcu tvoje prelepe kose.
Ti jednostavno nisi mogla zavuci svoje rucice pod carsav svojih strasti,
ispustiti melodiju sa usana, sto uporno dozivaju svoju ljubav, a ti
dodiri tvoju utrobom prosetaju poput najfinijih leptira i umeju prihvatiti
igru na njedrima gde se dveju planina opipljivim prstima mojim provuku
i pod zubima, ostaju upecatljivo culno za stalne susrete, tvojih vlastitih
dodira a zatim udahnuti taj veo tvoje nage prisutnosti.
Uvek se izgubimo na stomacima da tako ta navala tih pesama, sledi urezujucu
pozudu, jer osecas da moja ljubav nudi sve i uvek vise od prosecnosti,
samo hoces li se secati moga prisustva, dajuci svakome svoj izbor, nakon
sto je osetis, kroz divlje urezana slova na tvojim ledjima, al ti ne verujes
nikome.

Promeniti beskonacni pocetak beskraja, ta praznina u tisini tvojih usana,
bljestavo ili cemo s sudbinom, otrcati do izvorista moje ljubavi za tobom,
pa sve one novcice za srecu odgonetnuti, jednostavnim prisustvom naseg vremena
uz prijatnost jutarnje kafe, sto mirisom odvaja nase misli od nasih skrivenih
zelja za nama.

Rastopljeni beskraj

Tuga je dosla u moj dom na krilima prisutnosti,
sasvim lagano iskliznula deo po deo, tvoje proslosti.

Tihim svojim koracima zauzela je dnevni tron,
jos se osecao miris kisa iz oblaka mojih zenica,
i dalje me prati miris tih suma u priobalnim mislima.

Kazem tebi,
krilata ptico tih trenutaka,
ostavi mi malo sitne sate
da pred zoru umijem se sa ugasenim mesecom,
sto potajno budi svoje sunce iza probudjenog horizonta.

Ova ljubav sto zgrceno stoji u predelu mojih grudi,
bori se vesto s izmaglicom tog jutarnjeg casa
a ta poslednja nada je iscezla pred oltarom vlastitog udaha.

Plac sudbine,
skotrljalo se niz hodnike bespuca i izmedju ljudskih grehova
odgonetnulo je crnu masku sa maskenbala nasih puteva,
samo je jos taj trzaj prisutan, taj tu, u tvome pogledu.

A sta to donosi sledeca jutra,
sta ce mi reci kroz sva iskazana listopadna desavanja,
oblici od kolutanja razjarenih godisnjih doba.

Uvek ce biti po jedan labud sto krstari mojim dveju rekama,
skrivajuci bolnu tastinu njihovih beznadja.

Izgubljeni u lavirintu neznanja,
da okolina odustaje od pretrage svoga vremena,
jos ce kapati kisele kise koje natapaju zemlju gresnih,
a i sta ce meni sada svi ovi trenuci,
kada u svakom zuboru reci ti ostajes nedorecena.

Jos je moja ljubav u meni ostala,
onako iskrena,
posve pazljiva,
darivajuci plodove svojih podrhtaja
a i te lude vetrenjace sto
menjaju pravce svojih vlastitih pogleda.

Oprosti mome srcu, sto moja dusa pati

Zadrhtalo moje bice, zabrinuto,
al jesen sto nadolazi remeti boju
postelje a dok je zivi plamen jos u meni,
po tvojim snovima cu uvek bezbrizan biti.
Izgovaram zelju dok u obrisima tvojih obraza
nadolazi ta dob, taj miris tvoje koze i miris
dinja, podseti me na ne izgovorene zelje.
Zato svako vece ugostim s dlanovima koje teces
i znas da gubimo taj nemir, kad latice ruze
dotaknu stoljnjak naboran od silnih htenja,
pocinjes vristati u sebi, a zid je blizi
da suzbije svaku tvoju vrletnu zelju.
Voleo bi da sam s laticama dosao,
i na svu tvoju zedj s usana se postepeno uspinjao,
neprihvacen i sasvim neobican, razredjen suncevim
zracima dok jos u oku, ispunjeno i tek probudjeno jezero
sto talasima mojih uzdaha razvlacim odoru tvojih snova.
Podseti me kakvi su tvoji dani i nemoj u beskrajnoj tisini
otici u nepovrat vremena, jer bezbrojnih naleta uzdaha ima
opstati snagom tvoga hoda, al ovo ustajalo vreme kaska
za tvojim dodirima duse.
Priljubljena uz moje korake, onaj sapat vetrova,
obuzimas me vatrom koja se igra na dohvatu suncevih prelaza,
a tek uzareni poljupci sto kroz odustajanje nadolaze.
Mirisom opijas vodu sto bescutnim tonovima srece, prepustaju
se talasima tvojih zagrljaja, a toplina pod prstima,
ugrejem ih s izvora moje duse.
Dok cutis, talasima svoje kose posecujes nagovestaje trzaja
tvoje prelepih kukova, ne ne, ne prelistavas svoje nadrazaje,
vec u minulom satu osecaju se trenuci, tek navlazenih prstiju.
Sipe kapljice kise, obuzima slascu, a na konture nalicja u
tu vodu sto padnu na tlo, sve vise i vise lice na te.
Priljubljena ko poput dima od cigarete, oblici slivaju se
niz bradu moju neznu, ne sluteci da s vremena na vreme
obidjes moju bastu gde moja dusa iznova budi,
tvoje latice od pora.

Videh te..

Video sam te ispred prozora mojih secanja
bila si posve sretna,
sva umotana u masnicu svoga ega, znas li to.
A tek sto grlimo nasa tela u svoj toj tisini
i kao vaznost tog detalja,
izgubismo se u bljestavilu starih zagrljaja,
dok nema ulazis u dubinu svojih zelja.

Nocni sapat klizi po rubovima tvojih njedara
razvlaceci odoru tvojih pora,
i znas,
da dublje tonemo u bezbrojne tonove
nasih razbudjenih strasti.
I dalje se cuju krici tvoga daha,
paraju nebeski svod,
dok lagano zalazis na uzvisena mesta
bas tu gde se rojis mekanim usnama.

Srebrne brazde tvoje zenstvenosti,
oslobodimo i s ugrizima vodimo te slatke porive,
razlij svoju divlju kosu sto u mojim dlanovima,
upijaju nezna saputanja.

Tvoji otkucaji usana

Leto je pocelo hladnije biti
i taj pokusaj smirenosti preplanulo
je u pogledu tvome,
a zagasle strune bujnog tvoga hoda,
jos me podsecaju na boje nasih uspomena.
Umes presaviti mesecev struk,
a kuda sada, zanosu neznani,
uocit svih primer nase ljubavi,
jer ti dises u neznim bojama svojih usana
a deljenje uzdaha, toplo telo namirisemo
nasim otkucajima.
Toliko sunca nam preostaje za blazenost
medju nasim prstima,
i uvek ima razloga kraj tebe,
toliko dobrih, da bezbrizno milujemo nasa
tela kroz zrnevlje nasih htenja,
to telo izvijano od grumenja njegovih osecanja,
znamo, da oboje ljubavnicki pruzamo napore
da sluzimo se medjusobno.
Sad kada osecas, kako se gube dani,
s plamickom srece i povetarcem na grudima,
reci mi, devojce moje stidljivo,
da li kroz olujnu pustinju prodje
moj glas, poput rajskih mirisa sa mojih usana.
Osecas li miris rane jeseni sto nam se blizi
blede vlasi sa nase kose, sto se skrivaju
iza olujnih nevremena.
Ovog jutra, posetile su me senke uspomena,
ostavile ptice njihovu simfoniju i zato
pevusim neznim glasom tvojih vetrova,
da obecane purpurne latice, raspem po tebi.
Osecam kroz zagrljaje ovog godisnjeg leta
kako me dozivas, osecaj sto budi,
tvoje drhtavo nezne poglede.
Tvoji poljupci kroz dubinu moju prolaze
i sva ta ljubav njihova u moju dusu,
slezu najcistije nadrazaje..

Svetlost naseg dana

Izgubljeni sjaj u treptaju dana
a jedino me saceka i potapse po
ramenu je tvoj suncev zrak.
Samoca dodje u goste,
kad sam previse umoran od
svog zivota i gledam kako iznova
umirem ja.

Odvazno koracam kroz iluziju nocnu,
odavno osecam severac koji tera tamu
ispred moga prozora, i promatram bokove
tvoga tela, sto mi sapucu zlatne niti
tvoga sunca.
Osecam, kako tisinom obasipas svoje korake,
grlis me, da mi se oduzis zagrljajima postelje
pa pustis otkucaje, tople, i ta jutarnja magla
nikada ne cuti o tvom dolasku.

A kako savladati nemir srca moga, dopustam da
preovladava mojim prasnjavim putem.
Uzdahe jos zbrajam.
Uocih na tebi, tu neznost tela sto sledih,
svetlost il tama, u dubine vrhunca me odvodi,
ne posustajem, nit kamoli odustajem na toj
raskrsnici, gde se racva ta tama u svetlost dana.

A ljubav, beskrajno ceznjiva u nama
potajno se sluzi mirisom tvoje odece iz ormana.
Pod nasim nebom, taj isti miris tvoj, krece i vlada
mojih vazduhom i zove moje bice, osecam niz padine
svojih grudi, sklizne svega po malo ko kapljice naseg
znoja, ta beskrajna ceznja sto se zove.
U najtisem delu svemira, naslucujem stope tvojih dodira,
lutam, trazeci tebe i tvojih obala prepona.

Ko sam talas naseg htenja, otkrivam po tebi, kako ceznja
nosi a sama osecas pod porama svojim u tom sazvezdju
gde se sudaraju nasa nezna tela.
Zato natoci u pehare svoje, tu nepresusnu molitvu svoju
i ja cu doci, tu gde vecno nase sunce sja.
Taj buket crveno zutih plamenova u blizini naseg neba,
razlicu plamen, kad god stignu kod tebe osetices
dubinu moga svemira, tu gde se racva tama i budi
nasu svetlost dana...

Gde si nestala, sudbino moja prokleta

Jos se slika tvoja oseca po budjenju suncevih dodira,
kapljice jutarnjih mirisa okolise oko vlastitih kapaka.
Samo prasina koju obrisem ostaje u zaboravu izgubljenih tvojih lazi,
nedoumice oko tvojih koraka,
posustajes dok trazis izlazak iz sopstvene senke,
nekih svojih reci.

Svakog jutra me probude,
tvoji osmesi iz tvojih raskosnih livadnih pogleda
da tada, niz bradu tvojih podrhtaja osetim,
nezno privijanje suncevih zraka, al, taj osecaj se
provuce svakog jutra iako kisa nastavlja da lije
po rubovima moje bolne duse.

Katkad iscrtam reku medju svojim dlanovima i razlijem
mastilo svojih reci, nadam se svakog jutra da uronim
prste preko tvojih ledja, tu svaku brazdu tvoga tela
osetim na mojim usnama.

Jel samo u nama, da duso, samo sa nasim dusama,
osecam kako jecaj vapi za slobodom nasih koraka
i znam, taj osecaj praznog hoda.

Dogodi se tako, da u zlatnim rukama sunca predosetim
tvoje nedace i boli, al, precutim i nastavim dalje,
te iz okvira slike ukradem jos malo osmeha tvog
pa preko svih livada u tvojim ocima u prikrajku
praskozorja, sacekam, zastanem jos malo da uzivam
u predelu tvoga parceta raja sto skrivas od svih
neznanih i poznatih.

Plima u mojim grudima sapuce uzavreloj mesecini
sto izmedju nas pretvaraju misli, taj zar,
sto tinja niz kristalne zvezde, a imamo na postelji
mekoj, sav zivot uz karmu presvucen, jedno obecanje
a milion trenutaka, sjedinjeno u pregrst tvojih mekano
neznih usana.

Prija kad se ususkam u tvoju kosu i zeljno cekas moje
dodire, jer snenim obrazima nasukas sve moje izgubljene
ladje, a ta buduca svetlost kao voda zapljuskuje moje
umorne noci, i poput pupoljka proputujem kroz tvoje
zenstvenosti.

A za ceste setnje po ivici svoga razuma,
ostavljam svojoj svesti sto me odvelo do prosvetljenja
i u nadi da cu pronaci odgovore, zagubio sam se u listanju
stranica nasih susreta, izgubljeno stojim na raskrscu tvog
nezrelog zivota i kajanja, ne zelim pokleknuti,
nastavicu svoj put do srediste duse svoje.

Zazidacu mermerne zidove gde se tvoj sapat provukao,
otklonicu boljke tvojih naizgled nekakvog cekanja
i cekacu dok vreme povrati snagu.

Jel znam, kad budem stajao na proplanku meseceve simfonije,
necu biti pobednik, a niti heroj, vec samo izgubljen u
datom tvom trenutku neshvatanja, a kud ce bol otici,
verovatno na cistiliste tamo gde moja ljubav se iznova
radja na pepelistu starih i umornih, uvek izgubljenih
poraza.

Uzimam ove reci koje me stiskaju u obruc, zatezu ko omcu
oko vrata, svakodnevnog razmisljanja o tebi,
stigao sam do korice vlastite knjige, a kisa na suncu
pece moje usne, urezuju nove reke, a jesen je jos bliza
iako ti donosim ovaj put sebe na samom ponoru razbijenih
snova.

Tragam za dodirima tvojim, iznova, uvek iznova,
prelazak tih cesta, da u njima pronadjem deo sebe i tebe,
gde smo se pronasli na prvom susretu naseg zivota.

Ogledalo noci

Cekam te u podlugovima secanja,
bas na onoj raskrsnici gde milovanja
prelaze u narastaje tek dogorele svece
i cuje se sapat poljubaca,
kako zora iznova svice..
Cuju se reci,
dok sapatom najavljuju jos toplije dane,
njenih uzdaha.
Dok sapatom dozivam tvoje nago telo,
s prstiju odjekuje boja melodija
sa tvojih usana.

Katkad zastruji kroz ovu nemoc od ove proklete
noci, nikad svica nije bilo ko sto su tvoje
oci gladne bile, mojih poljubaca.
Obukao se dan kroz gresne misli moje
ne posustaje da kroci, al sunce przi
pomislim da cu nestati sa nalicja peska svog.
A noci su besano cudne, svaka svome trenutku
vuce nezasito.
Svakom je svoja muka najveca, pesme mojih
tamburasa jos prkose i ta melodija sto
svice iznova i to svakog jutra,
ostavlja sapatu da se nada na samim
tamnim dubinama, nasih zagrljaja.

A noc mi nije sasvim jasna, izoblicena sva,
svakakva pravila a nigde lepota samo
po malo neka zvezdica sjaji u toj vecnoj tmini.
Otkrivam parcice od pora, a vatra se radja,
iako pred mojim skutima dodirima rastrcas
beskrajno zagrljena i ocekujes svu neznost
iz mojih misli, nekako zenstvenoscu svojom
s strpljenjem uzdises.
Bio sam tvoj slikar snova, bojom strastvenih
smaragda, sarenio tvoje udahe zenstvenosti,
a postelja vrela i sasvim bela, po koja vlas
kose i dodiri smeli, poput ogledala krhkog 

u ovoj noci sto ce doci..

Osmeh nezrelosti

Moje te reci vise ne uspinju na tu lestvicu
tvojih htenja, a narandze stizu na poduhvat
proljetnog zraka i opipljivom bojom sunca
tvojom utrobom dira.
Dok si jos tako pokraj mojih skuta,
tih je taj povetarac tvojih zelja i zato vetar
iznad tvojih ravnica osmeha u tvoju uvalu pogleda,
tako krhke poput parcica plavetnila i zelenila
u tvome oku skakljaju moju radoznalost da te iznova
poljubim..

Gde je ta tvoja ljubav zaspala, dal na onom prvom
sastanku zrelih suma, il je ostala na onom zuboru
nasih reka, ceka, da opet nam se uspomene vrate
u onom gorkom ukusu pelina, cekam vetrove iz tvoje
kose da me potraze.
Uglavnom znas odgovoriti slatkim usnama svojih misli
da su moje reci, misli, toliko tuzne da dok me citas
pomislis svaki put da li sam oduvek takav ili nesto
krivo radis.
Al za tren ispravis svoje odluke, poput deteta odes
u predvorje drugih tema, zabludom svojom gubis smisao
sebe.

U drhtaju tvoje cutnje taj oblak tisine zastupa vecim
delom tvojih koraka, zato i dalje cekam te uzdahe sto
pod obrazima krijes, taj nekakav lazni sjaj prikrijes
osmehom, jer bez reci, takva nada se ne roji.

Kad se probudis snovima tvojih milovanja na tren isklijas
s zenicom svoga oka, pa sve te mirne vlasi upijem prstima,
da umesto reci, prosaputam vlaznim usnama po tvome telu
na samoj uzvisenosti tvoga stomaka, prosetam s mirisom
sebe dok glasom tvoga srca, rukama svojim primaknem.

Ostaces u zrelosti svoje sebicnosti, ta srz sto te prozima,
i kad se toplom svezinom razlijes u moje dlanove,
onda ces u mirisnim zrnevljima pronaci odsustvo tvojih
nezrelih nalicja.

Sudbino prokleta

Prokletstvo moga vremena sa tuznom sudbinom je plesalo
u nadi da ces s poljupcima svratiti u moje sne,
izliti bezuslovnost dodira,
jos cekam na pragu prljavih koraka,
nase sunce, jos cekam,
da me ovo vreme odnesu u nepovrat cekanja.

Ta vrsta mira s kojom te razdelim u svojim gutljajima
nalazim u pogledu drveca i sapatu tvoje kose,
iskonsku pricu o plodnim ravnicama tvojim.
Taj pocetak ne preispitujem,
vec te odsjaje tvoje puti naslanjam tako
dok jos mojom utrubom zarivas svoje kandze iz kojih sada
izlaze, neuhvatljiva daljina tisine.
Kad bi priznao tu tisinu pod prstima svojim
zacuju se te kapi sto kaplju,
neiscrpne dubine tvoga srca klizu na nistavilo
moga ponora bas na tom mestu gde sam proklet od davnina.
Kad oslusnes kroz hukove i svaku kapljicu kise osetis
na svome obrazu, znaj, ne umirem ja,
vec moje bice se iznova radja,
i tako u strukovima oko tvoga tela nastanjuje sva ona
odmaralista, osecaj na dlanovima ostaju upamceni,
po malo udisem deo tvoje koze i povremeno se vracam
nudeci svoje drhtaje i otkrivam ti tajnu medju porovima.

Zakoracim pogledom svojih ruku,
tu kraj tvojih obraza ostavljam tragove svoje prisutnosti,
zato zavedem sapat tvoje kose,
bas na samom koraku nasih pokreta i oduvek kroz vlastite
otkucaje prelivam u nasu ljubav.

A sam pakao kad se nastani u mojoj dusi,
tada pucaju svi savovi sadasnjosti,
ne znam toj nadi da pokazem puteve prasnjave
neke bliske buducnosti svoje.
Dok jos sam meseceve osmehe zalivao zudnjom u tom modrom
svodu njegove velicanstvenosti,
trajno si unela u mene svu slast sto zapocinju tragovima,
potpuno smireno i sigurno,
dok jos lebdim u krosnjama svoga neba,
negde,
u samom centru tvoga neba,
vristi moje telo u nemoci sna.
Previse tvoga neba odzvanja nad mojim talasima uzdaha,
jer cutim ono sto u sebi krijem,
placom sustizu me secanja,
potpuno siguran da gubim se u ovom paklu
sto zajece pod laznim usnama tvojim.

Beznadje sto me snadje,
mudrost mu nije ravna,
a tesko je prepoznati poraz tihog hoda leptira,
a i dani su ledeniji od izdasnog tog rumenila
na rumenim obrazima tvojim.
Dostigla si vrhunac medjunozja,
nikakva sputanost nije prisutna,
uzavrele su noci nase postale da po slatko grcevitim
secanjima se sluzim i gustom bujicom svojih ociju nalivam,
tj. putovanja u kojima sam sit tvojih kratkih zagrljaja,
da sam gladan te ljubavi u tebi sto se potajno skriva od mene.

Moje usne zalaze u duboke mene,
a uglavnom uvece tada tuga zastane
na obroncima moje vlastite tisine.
I sad je tuga prisutna,
s bolom,
grcim se da ovim oskudnim vecerima dam sebi snagu
da izguram boljku svoje nemirnosti.
Kratko je to doba sto sapuces u nepoznatu mladost,
ali dani mogu biti izdasni,
sva mudrost u nasim recima zavrsi se blagim dodirima jezika,
jer dok probam rumenilo tvojih sokova i nadlecem predele
njenih uzdaha,
shvativsi da sam tu jos malo..
Dok se jos jecaj horizonta odmara na rukavcu nasih zelja,
a grudi sapucu o mojim usnama, draga moja.

Prokletstvo moje duse

Kud plove tvoje misli,
kad uzmognes snagom vetrova
slomiti moja dela,
u mom gnezdu i samo prokletstvo nociva.

I tad kad me grlis,
bog mi nije dao da te sretnem ranije,
kuda svi oblaci presvlace svoja nezna plovila,
sa mojih usana vetar ponesi.

Sacuvaj me u svojim njedrima,
nadmasi sve one tisine u svojoj ljubavi
koje nekad ce da se otvore,
prepoznajem taj uzdah baksuzni sto predje plahtom bespuca.

Ako te prevari spavacica meseca,
dok jos snivas nezne sapate i zato prostri svoje korake,
susticicu sve blage preglede tvojih hodocasca.

Bili smo mladi,
na tim koracima zicanih melodija
tu gde se note slivaju ko proletna jutra,
sto ko sama nota odsvira nedostajanje tuge.

Bas na samoj ivici prastanja i ulivaju se iznova
neke nove melodije, bojom nasih koraka,
transputice nastavljaju ulivati preostala ulicna jutra.

Izvorna daljina

Daljina je sanjala kako mojom bojom neba,
i opojnim sarenim snom, zadjes, poput mirisnog
cveta razlijes tu nezaustavljivu tugu u meni
dok jos je u cvatu, nova samoca se radja za tobom.
Ti, tako osecajna pristanes pod opustosene krosnje
te nebeske tisine, iz moje duse izgovaras stihove.

Nameravam, o tebi u nekoliko reci razliti, al nijedno
slovo ne moze stati u bujnu reku tvoje kose,
a nit sam miris tvojih ledja ne moze opisati, opipljivo,
sto moji dodiri razvuku zavesu tvoje stidljivosti.
Moj urlik u bespucu je izuzetno tih, blago receno
neshvatljiv za tvoje misli, i rukopisom ljubavi rastvaras
ih u slatke porive moga zivota.
Zato prostri svoje vreme predamnom, sakupi sve zvukove moje
duse i ne plasi se lekovitosti srca moga, jer donosim u
maglovitim jutarnjim casovima sretne napitke, a pospanost
vlasi svoje pokrivas, svaku zasebno jer znamo cemu teze
ovog trenutka.

Prepoznajemo taj pogled zajednickog meseca, ali ti ne prepoznajes
boli bica mog, tu razjarenu gomilu sto tera bol da zajeci na
mojim usnama, dok ti bezbrizno snivas pod tim nasim mesecom,
daleko od mojih dodira..
Iznova menjam beskrajnost dana u tihe momente, jer juce sam
drhtao i ko reka uspomena navlazio takve obale uplakane,
a nocas rukopisom tvoga secanja, nastojim da ne ubijem sebe.
Nema tih vetrova gde moja stopa prolazi, a niti senke sto
vremenom kroz note dolaze.
Nismo se jos dovoljno izmesali i produbili nasu zelju
da izbegne iz agonije nasih sumnji, a znam, dobro osecam
bolove u grudima, kada odagnas tu daleku udaljenost nasih pogleda.
Boli, znam i osecam.
Da i reka kada se razdvoji na male recice, skakljivo korita nose
svu prljavstinu svoga izvora.

Lepota dana

Toliko je lep danas bio,
da je svu tugu srca mog,
uvio u tisinu tih trenutaka.
Sasvim lagano razvio jedra
i posluzio se okeanom
moje ljubavi u meni,
skoro da je vreme zastalo
na usamljenim pogledima mojim..

Slusajuci suncevo saputanje u tvojoj kosi,
vioris na proplanku svojih prstiju dok
godisnje doba sputavas niz talase svojih koraka.
Otkrivas mi dubine svojih zagrljaja,
taj svaki talas sto dosanja uzbudjenje tvoga
zaokreta.

Osecaj mi klizi niz grlo moga jezika, jos je jutro
izdasno, hvatam se kako da suncu ukradem toplote
tvoga srca.
Oseca se u vazduhu moje divlje srce sto lumpuje medju
tvojim otkucajima, dok se slivaju vrele kapi sa tvojih
njedara..

Miris tuge

Uronuli smo u boju meseceve sonate
gledajuci u te prozirne tragove
svojih stopa, znam, pod stara secanja
smo gurnuli, svu onu ceznju sto se
godinama sakupljala, ali zakljucana
stoji na samim otkucajima srca naseg.

Dahom duge ta misao o tebi se istice,
i u svakoj kapi tvojih reci, sva dela
zaneme sa tvojom prisutnoscu.
Mesec je sam izlio najsjajnije poljupce
za tebe, svaka njegova svetlost nad
tvoje bistre oci kaplju, al to trajanje
je kroz vecnu tamu, prihvatljivo.

Znam da znas, kakve me emocije prelistavaju
i postelju nasu, bojom mirisa nasih tela
podsecaju a celokupni strahovi u moju saku
navracaju.
Samo se jos vetar podseca, kako je biti polomljen
kroz pocetak svetlosti moje duse iznova ostavljen.

Uzimas reci sa usana svojih i slazes na palete
laznih nada, potkovano sretnim momentima, i sav miris
letnji prekrijes bojom jeseni, a vrlo dobro znas
da moje oci nebeske vide tvoje korake sto vise ne idu
do mene.
Voleo bih, isticem neretkim glasom svojim, da si ti
sreca moja, dok sa osecajem gubim svaki trag na brazdama
tvoga tela.

Ne mogu se od bezbrojnih naleta boli srca moga,
povuci u reci svoje i ne smem u ovoj bezivotnoj
tisini, pronaci sebe, taj slatki dah sto dozivam
a uporno tuga pobedjuje dusu sto pazi zbog tebe.
Meseceva rosa u beskrajne tvoje reci, baca isti onaj
kamen sto je moje srce, pod poverenje tvoga bica
i svaku bitku tvoga dodira, zauvek u ambis bacilo.

Govorim ti svako jutro, te nezne niti sto ovo sunce
okupalo ovaj prelepi dan, a izvuci srce i prestati
kucati, dok me ponovo ne dotaknes..

Idem, jer ti ces svojim jakim recima mene dozvati i
sesti, pokrenuti lancano uspomene, uglavnom gledati
u zakasneli trenutak tvojih neizgovorenih dela..

Svake veceri pored mog prozora, svaku noc, posustane
vetar i sto zatekne u mojim secanjima, a ponudi mom
pogledu, plavetnilo nad nebom zablista, neprestano
me podseca na izgubljene bitke mojih zelja za ljubavlju.

Uvek sustignes pred ranim snom, kroz krhotine, i sva ona
brizljivost dodira, nikako slucajno, vec ponosno i
sebicno od svoje talase mene ponovo ubijas,
tim cekanjem gde nada nezno iz mene, lagano istice.

Horizontom pogleda, dve kapi leze i prostranstvom
tvoga tela, ponekad i kad spavas, nastavljam voditi
ljubav sto vecnu vatru u nama, a isto tako na grudima
urezujem svoje slatke usne.
A taj usnuli hod tvoga glasa, izazovno slazes olujne
strasti i razvlacis u ceznjive obrise tisine.

Posmrtni mars tuge

Radost je nezaustavljiva u toj beskajnoj
dubini tvojih ociju, ono te kroz cvetna polja
doziva i sve one osencane brezuljke tvoga osmeha,
socne, bistrim kapima zada razliju se u aurorine noci.
Docices sretnog zagrljaja dok jos je srce vezano
bojom badema, ni zudnje nece biti toliko preslikane
ko ta oka tvoja dva, sto skrivenim mislima razvlacis
svoje tragove po mojim secanjima.
A svi ovi dani su tuzni, ko svece sto gore istopljenom
samocom i sve ga vise u taj cvor veze, a nitima vremena
odveze i ostaju tuzni trenuci kroz prozirne prozore
vlastite duse.
Gledajuci horizontom kako rasipas jednostavne misli
a niz padinu, pruzaju se koraci tvojih dodira kako
kusaju moje vreme, a verujem da je to tek deo tvoje
jave sto sledim i strpljivo cutim, kako zasladis svet
i setim se onih morskih talasa sto ceznu za tvojim
uzdasima.
Ali tu smo mi, zgusnutim redom sna.
Znam, da u dodiru tvojih susreta, susrecu se sva ona
godisnja doba koja kriju tajnu tvojih strahova,
jer zagrljajem istinskog osmeha i bez reci na moje
zelene oci, odlij preostalo svoje vreme.
Kod otkucaja srca svoga, bas u zadnjoj niti u samom
srcu izvora, moju dusu, za sebe nalij, jer samo u nama
dvoma tu je ta ljubav najveca.
Kazem ti naglas, da me iznutra tvoje bice razume,
a osecam kako prostruje ti vetrovi izmedju tebe i mene,
trenutno daleki.
A noc i dalje vlada tobom, jos odzvanjaju sve
one ceznje sto svojim nemim usnama, promrmljas, dok
pucinom svoga tela razlijes tu vecnu vatru sto urezano
slatko oslikavaju, nepregledne pasnjake tvojih pora.
Sasvim su dosta dve kapi tvojih usana da dotaknu ovaj
moj nemir sto se krije u dubini moje tuge, zato na moje
dlanove nastavi pruzati neznost, nehotice dopustam
mesecini da otkrije tvoje poglede dok svake noci
umirem u dubinama svoje tuge.
Tvoje puste reci kotrljaju se niz dobro utaban put,
poput mora koji nosis u sebi a ispod peska ostaju
nedovrsene reci, tananih osecanja, sto kroz belinu
cedis i na svoje prste slascu se hranis.
Dok jos u ovom vremenu moje bice sanja, potajno sniva,
ceka tvoj dolazak kroz hiljade i hiljade trenutaka,
a zna dok jos traje poslepodnevna svetlost zagrljaja
sunca, pripija se uz mene verni pratilac samotnih
koraka..
U mojim uspomenama treperis, prilazis oprezno dok
sa zvezdanog neba rasuti su poljupci nasih secanja,
kako da osnazim se, da utolim ovu glad, dok jos suste
kapi tvojih ogrlica ukrasen mojim prstima.
Ponekad se zaustavis gde rukama potapas moje prisustvo
a ostaje mesto samo za samocu, siroke su te boje tvojih usana
sto kroz osmehe, iznova naslucujem kako cu umreti svake
naredne noci za tobom..

Prohladna noc i usamljenost

Dahom svoga srca oslikavam dugu svoje samoce,
jos dok ne osencim paletom samotnih boja,
sanjarim dnevnom javom uz talase moje patnje
za tobom, stapam se uz te talase sto vecno zapljuskuju
sva moja godisnja doba sto iscrtah pred sobom.
Misli moje okrenute su tvojim toplim rumenilom,
uzivam i plovim zauvek.

Imas savrsenstvo svih brazdi tvojih polja,
iznosis svoja osecanja i cistis uzdrhtale talase,
osecam taj vapaj sto od moja pleca udaraju,
osecam vreme sto pod bljeskom trenutka nestanu.
Imam tu misao sto drzim u svojim prstima,
pokazujem tebi, beloj golubici, sto od belog goluba
stvorih prelepu devojcicu svoju.

Jos pod sjajnim suncem, kosu sam ti rascesljavao
i bojom tvojih njedara na uzvisena mesta vodio.
A vatra sto tvojom zenstvenoscu bije i tuce,
osecam, da sve ovo sto je moje u njedrima,
ostaje zavet samo tebi.

Izvorista su puna moga zivota, zato iz njih izlazis
vlazna, poput crvene vatre usijavas mojim prostranstvom
i prihvatam vecnost ove patnje, sto bolujem za tobom.
Ljudskim paletnim bojama srece, oslikavas sebe sto
prostranstvo zelenih ravnica nikada nece uspeti
preslikati tvoju boju ociju, nadam se onom vetru
vlastitih prstiju da ti rascupa tvoju bujnu kosu.

Moje prste sada grubost ove zime, greje.
Moj verni pratitelj sakrio se u oblacima sneznim,
da sve poljupce moje potajno krije, znam da se
jasan miris samoce rasirio na moje luke i nad nebom
sto ih ispod duge nosim, osecam da lagano vreme
meni nije.

Trebam te u ovoj noci, zudim, jer me tvoja ljubav
obuzela, i zajedno sa njima cekam obrise tvoje srece,
poredjane svuda u labudovim krilima.

Pokrenucu svaki trenutak uspomena, sescu u podnozju
tvojih reci, pogledati na sat tvoga vremena i lagano
zakotrljati tvoje osmehe i onaj dim od cigarete sto tvoje lice
kriju.
A krenuce samo srce da broji dane, onih samotnih zivljenja
a zacuteti i krenuti onom polozaju usamljenosti,
sto ga ceka.
Vreme ce izabrati u prohladnoj noci, da u njoj osetis
kako moja sudba tece, kakva je smirenost mesecine dok
pahulje bele oslikavaju moje reci za tebe.

Sve svoje reci sam ispisao za tebe, a misli moje jos
i dalje cute, svaku notu otpeva moja dusa i zato s
poljupcima pridji ko ovo jutro sto ce doci.
Neizbezno, a samo, jer sutonu se nada sto preliva
beskrajno i trajno, i zato dodji na sva moja polja
tu izrasta moja dusa, kojeg tako volis.

Pronasao sam usce gde bujas kao zena i cekam
u centru tog toka i na vrhovima sapucem tvoj dolazak,
i milujem oblake tvojih pogleda.
A voleo bi te videti, dok se uspinjes mojim telom,
dok medju grudima tvoj pogled zatreperi,a znam i osecam,
razloge svih tvojih cutnji i ceznje.
Osecam, kako premestas svaki otkucaj bedara i sazrevas
u obilnoj vatri, svojih strasti.

Sasvim nezno prilazis milovanjem, taj odsjaj zvezda se
vidi u tom trenutku, da vlaznim butinama odskrines
strasti ceznje, te me u svom zanosu zasladis iscekivanju.
Prostrani su putevi tvoje zenstvenosti, sustizem tom
dolinom puti i u njima oslikavam radosti moje sretne
epohe.

A kad se umiru moji dani, tada samotna tisina zakuca
na moja vrata, jer zna, da ti nisi kraj mene, vec ova
preumorna poslednja nada iscekuje konstantno tebe.
Kad je ova tisina razlomi na dva dela,
iscedi ovu ljubav sto cuvam samo za tebe.

Zna se mesec razbuditi u tvojoj krosnji nabujale kose
i zaborav mu pruzi nemirne korake, dok cutljivo koraca
po tvojoj vlasi, ti, plamtis uz privijene strasti.

Tajna saputanja

Otkricu ti tajnu, sto sapatom po tvojoj dusi
hodam, i kakvo je okrilje srca moga neba.
Secas li se mirisnih suma, sirinom svojih dlanova
prodjoh i u svaku usku uvalu zadjoh.
Zato nastojim da kroz krosnju boja, docaram ti
ove hladne noci sto vape za dodirom neznog vetra
i jacinom svoje volje, zude za tvojom gipkoscu,
a mekani su dodiri sto vecito kroz molitve mene
dozivas.
Dok ti ovo pisem, tebi, zeno, tvojim mirnim dlanovima
na sve cetiri strane godisnjih doba, al bezbrojne
su zvezde sto ovoj noci tinjaju i pripijenih grudi
osecam slatke otkucaje.
Sunce ce se uvek probijati do tvojih slatkih odmaralista
i kad krenu paunovi, raznih boja sto tvojim culima
krase.
Krenucu uzduz neba i sjediniti se uz tvoje molitve
sto me i ove noci zoves, ne plasi se moje sene
ni ovog doba sto dolazi, to je samo otkucaj vremena
sto za mnom drhti na mesecini.
Otmenost ti je jaca strana jer se izlijes u ova zimska
jutra i taj prsten sto sklizne preko tvoga pupka,
saputanjem te vodim do svojih obala, tu gde zivis
u sva moja rajska budjenja.
Zadovoljstvo je kusati tvoje prste dok sunce razgoliceno
sjuri se niz brezuljke tvojih grudi, jer osecam kako
se izlijes u nadahnutom vetru i zanosno zivim u tvojim
ocima.
Osecam zrelost, tebe kao zenu, i neprestano bujam
u tvojim otkucajima, jer me tvoja ljubav za sebe veze,
nastojim i nastojacu, dok sapucem tvojoj dusi,
tiha poput rose kroz tvoju dusu prodjem.

Park tvojih ceznji

U vrtu tvoga milovanja,
probudjeni smo u tisini nasih dodira,
tu kraj mesecine i sunca.

Na drugoj obali,
vlaznoscu te oblacim iznad nasih pogleda,
sazreva miris nasih usana.

Nezno saptas mi cvrkut pozlacenog suncokreta.
Moje ruke plamte,
uzarenim tvojim telom,
plod si moga vrenja i kroz uzdahe moga vetra,
pre obucenog sunca,
navlacim pesmu za te.

Stanimo pod krisku neba,
dok te vlaznoscu jezika razvucem u sva moja
praskozorja.
Ispod ledenog brega, uvala se razvuce,
dok jos sa tvoje kose, miris dunje se izvuce,
a bagrenje mirno drema,
te u dubinu zenica tvoja dusa mene sneva.

Pocastili smo sebe sa nagim telom,
otkako je prosla letnja zega sto nebom mori,
koliko sam te zedan osta, da u cutnji tebe gledam.

Nemir

Ljubim vlazno na uvce tvojih cula
dok tihim prstima posecujem dvorane
tvojih otkucaja.
Prelazim kaziprstom preko tvojih brazda
usana, nezno, sasvim tiho podvucem palcem
preko tvoje vlazne brade, lagano razvucem
pogled tvoj niz padinu, nasih uzdaha.
Dok tvoje usne ostase neme, oseca se uzvik
boja, sto krenuse po zidinama naseg srca
da raspricaju pricu naseg hodanja.

Nad vrtom tvojih prelepih strasti koje podamnom
rasiris i poput skrivenih pogleda slezes,
sve one nabrekle obrise smisljam kako cu odgonetnuti
tvoje stidljive skrivene osmehe.
Umivam se tvojim lepim telom, i klizeci u zubor
tvojih latica.
Slazem da ovaj tok vremena sto sledi, da mogu bez tebe,
nadam se melodiji uzdaha, sto ide ka mome vremenu.
Evo sta se trenutno dogadja.
Sijas u mojim dlanovima, ko samo sunce sto je umelo
umivati tvoje drazesno lice, a kad naslonis se
svojim tankim prstima niz moje oci poteknu suze.
Vidi se bliskost medju nasim prstima, prelama tu
svetlost sto zagonetnom rekom medju tvoje grudi tece.
Dodji, miluj moje telo s mirisom svoje kose,
sasvim lagano sidji na nasu postelju od mirisa tvojih
vlaznih prstiju, zavodljivo poput zene, razvuci svoje
zagrljaje, pa otvori ruke, razvuci me kroz crvenilo
tvojih usana i razbudimo svaki osecaj koji drema.

Znam, da mi neces doci i kroz ove zimske noci
teturaju se dnevna svetla koja me iz pakla teraju.
U dusi mi je lom jos veci, na svakom otkucaju leze
cemerna vremena, nadam se tvom dolasku i onom vremenu
koji nikad nece doci.
U svakoj noci, nemir dodje u moje srce i nad purpurnom
rekom samoce otrgne se kontroli, a uzitak lepote
koji u meni donosis, sve mi moja tuga raznese i
na moje oci ostade kisa da lije.
A ja cu mudroscu svojih vrlina da kujem reci
i sve vise vezivati tvoje zelje, sto pod znacima
neba oslikavaju jedinstvene sapate tvojih kretnji.

Probudili smo se u promukloj tisini nasih prstiju,
iako je priobalno podrucje tvoga milovanja iscezlo,
svakim tonom koraka, nezno zagazim u zvezdanu svilu
i sa pregrst poljubaca nadovezem ka tvojoj dusi.
Samo naslucuje se pticiji pjev, pozudno i saliveno,
sva ta mirisna raskrsca, otpijam sa tobom zuborne
strasti zagrljaja.
Da, to je taj nemir sto moju dusu lomi, rasparah
niti vremena, lagano prstima skidam veo sa svojih
pogleda i sav ogrtac tvojih udisaja prebiram,
kroz celu vecnost brisem besmrtnost tvojih dodira.
Prodirem dubinom tvoje mesecine.
Nestajem u prelepim gajevima tvojih bokova,
gde u svetlu tvoje nage zenstvenosti,
neprekidno treperim na vrhu tvojih usnulih usana
i iznova se sretan budim, jer sa nadom ocekujem
tvoj povratak sto ovaj nemir u mojoj prisutnosti
nastanjuje se.