Camac

Volim da se vozim camcem po reci,
krilima dotaknem tu nemirnu reku
svo misljenje, svaka strast obrezuje njene talase
kao da licno vetar urezuje svoja mastanja
za kojim se spokojno snasao.
Opet ovo vreme odjekuje,
kao nekakve borbene ladje koje biju svoju bitku
i opet nastojim da otklonim ovu prasinu sa svoja duse
to je tuga. 
Tako je zovu ljudi.
Ova vecnost sto lagano ide, ljudi odlaze i dolaze
osetih neciju ljubav bas na toj klupi..
Videh je kako nezno docekuje obrise moje,
kao rec prilazim nezno da sacuvam ovo malo
nade koje predstoji pred nama.
I ova kafa koju ispih sada,kao dunja iz rajskog vrta
odjednom pade.
Ta slika,
te oci,
taj sav sjaj
ta morska uvala prepustenih uzrastaja.
Ozedneo sam od tolikog preskakanja po uzavrelosti
prepona,taj miris tvoje zenstvenosti..
Opet blagi povetarac urezuje moje misli u talase,
i ovaj galeb sto siri svoja nebeska krila
opet taj sjaj u ocima..
odzvanjuje kao nekakva rajska vila
pred raskrsnicom prepunog mastanja.
I opet ne mogu da oslusnem,
sav tvoj pjev,
sva ta mastanja pod morskim carsavom
istkanim bisernim dodirima,
i opet osluskujes moj okean..
koji lagano talasa u tvom bicu.
Ahh..taj podrhtaj tvog tela, oprosti mi
sto opet mislim na tvoje skute,
shvatices da talase ne biram ja
nego vetar osluskuje molitve moje
koje zna da izokrene i nestane
usled modrih tresanja..
Videh tvoju dushu, krajickom oka
kako se umiva uz moje duboke duse.
Ako bude mesec pokrio tvoj krevet
ne plasi se ja te cuvam dok sanjas i snivas..
Jer sve bi to nebrojano puta ucinio isto
sklonio bih svoja krila bela,
da te ne uplase..
Kao izmaglica secanja. . . .