Opet iznova

Opet iznova mi gradske ulice placu, kao nekadasnji bal mramornih stena na vrhovima himalaja
tece bez obzira dal si ti tu korov pustila
osecam u tim zasladama, tim malim belim rucicama..da otisla si
opet me iznova tuga slama, na sitne komade,
rasutim po ovom mokrom jastuku.
Suza se iskrala iz mojih ociju i lagano klizi po citavom mom nebeskim perijem
osecaj mi i dalje klizi..rasparace me ova tuga kao one ukisle kapljice na mom prozoru
bas tu u mom cistilistu, gde su bas ti ljudi pocistili deo mene.
Voleo bih da smognem snage da uzberem tvoj svet, tu srecu koju pruzas..voleo bih ali ne umem,
ne mogu, daleko si mi..
Budim se sa svakom pomislju na tebe, svaku onu zrncu nade ostavljam na tvoj otirac uspomena
bas tu gde smo isprljali noge..bas tu pod nebeskim svodom..
Lutacu i dalje sam, k'o sto sam znao lutati svih ovih vekova, opracu suze na bistrini
tvoga toka, tu gde su ladje srusene utopljene..starim ljubavi..
Srecu sam zavezao u tu najdublju misao, spalio je i zanevek odustao,
ko onda kada si znala smejati se, ljubiti ovakvog kakav sam..samo sum valova je ostalo posle izlivanja mojih dodira..
Bas ko nekad znali smo lebdeti na tihom oblaku, tu levo kod rajskih vrata
oduzimajuci vlastitu dusu, zauzimajuci oblak tisine u nepovrat,
voleo bih dodirnuti te barem na trenutak svojih mana,
uzeti jos malo te ljubavi..
svu tu ljubav u tugu zavijeno, predamnom tuzna kao ova siva jesen.
Sreca se osmehnula i otisla u put zaborava, ko neke pesme drazesne...
Nemam inekciju adrenalina, da se opet iznova osetim zivo,
kao nekad kada sam znao voliti, plakati od radosti..
da na kraju mogu umreti sam..