Od ovog trena izbrisacu svaki svoj trag,
koji je vodio do tebe
od onih neznih trenutaka ostavicu sebe u tom napustenom praskozorju
vremena, nadacu se boljoj sutrasnjici uzivajuci u svakom ranom svitku
zauzecu ponovno oblake tmurne, poslati svakog dana po malo kise
uzivajuci kako moje bice ponekad uzdise, zauzecu i ove obalne
krovove mojih zgrada, otrescu i ovo obliznje drvece
da me ne podsecaju na tvoje nepregledne krosnje.
Sve cu ostaviti na tvome pragu, ostavicu i ovo malo srece za sebe
da uzdignem svoje bice bez obzira kako bude bilo..bice.
Vetar se sagnuo prosaputao je rane sove,
u nedogled je spustio svoj siroki val susnezice
otpratio je ljubav u sutrasnje dane, oblikovane sneznom
padavinom, osecam jos po malo dodire tvoje
osecam reku koja jos uvek plamti medju mojim oborima u dubini duse.
Nikada necu shvatiti, zasto me odbi od svacije zbrke.
Voleli smo misli nase, voleli ko vetar sto zadirkuje tvoje telo
izvan nasih srca viorice pobednicka zastava,
sve sto smo snili to se nikada nije obistinilo
uzecemo ponovno puteve prasnjave sve one stare spomenare
izbrisacemo svaki trag nasih dodira,
oprastajuci s'suzama, prelivena recna korita sazidane obale naseg kutka
eto cak i granice su pocele da rade, ne vrede vise ni ljubavne tkanine
koje smo znali u svitanj zore da prekrijemo nasa gresna tela
pred istinom dodjoh, sa polomljenim krilima odoh.
Prepusteni na nemilost drugih, vise se necu nadati tebi,
kao ni tvom bicu, jer moracu sada postati deo gresnih
nikad u trku, nikad lagano..samo uzurbano.
Srce jos uvek pravi te bezgranicne trzaje, taj vapaj
ta kosina tvojih ociju, lagano me zapljuskuju vremenom
opet se nadas mom slovu..mojim recima.
Cak i moje telo se stapa sa tvojim mislima i ono ce potonuti
ko sve silne ladje, sto je tvoje more progutalo
i opet cu dozivati iskrene spomenare, samo cu cepati strane
pisacu tuzne note iskrenoga srca.
Tuga sada dolazi po svoje rane jadi, izoblicace celu dolinu mramornim
plocnikom urezace u svaka prozorna okna, moje nekadasnje neuzvracene dodire
i tuga ima svoju cenu, svaku poru tvoga glasa kopirace
svake uzdahe izabrace i u potok suza stavice.
Bez obzira sto smo tako daleka dva bica, slomice sve vetrenjace
otklonice svu nit bezbriznih emocija i nastavice da krsi
sve dok ponovno ne krene u svoje nove nade.
od onih neznih trenutaka ostavicu sebe u tom napustenom praskozorju
vremena, nadacu se boljoj sutrasnjici uzivajuci u svakom ranom svitku
zauzecu ponovno oblake tmurne, poslati svakog dana po malo kise
uzivajuci kako moje bice ponekad uzdise, zauzecu i ove obalne
krovove mojih zgrada, otrescu i ovo obliznje drvece
da me ne podsecaju na tvoje nepregledne krosnje.
Sve cu ostaviti na tvome pragu, ostavicu i ovo malo srece za sebe
da uzdignem svoje bice bez obzira kako bude bilo..bice.
Vetar se sagnuo prosaputao je rane sove,
u nedogled je spustio svoj siroki val susnezice
otpratio je ljubav u sutrasnje dane, oblikovane sneznom
padavinom, osecam jos po malo dodire tvoje
osecam reku koja jos uvek plamti medju mojim oborima u dubini duse.
Nikada necu shvatiti, zasto me odbi od svacije zbrke.
Voleli smo misli nase, voleli ko vetar sto zadirkuje tvoje telo
izvan nasih srca viorice pobednicka zastava,
sve sto smo snili to se nikada nije obistinilo
uzecemo ponovno puteve prasnjave sve one stare spomenare
izbrisacemo svaki trag nasih dodira,
oprastajuci s'suzama, prelivena recna korita sazidane obale naseg kutka
eto cak i granice su pocele da rade, ne vrede vise ni ljubavne tkanine
koje smo znali u svitanj zore da prekrijemo nasa gresna tela
pred istinom dodjoh, sa polomljenim krilima odoh.
Prepusteni na nemilost drugih, vise se necu nadati tebi,
kao ni tvom bicu, jer moracu sada postati deo gresnih
nikad u trku, nikad lagano..samo uzurbano.
Srce jos uvek pravi te bezgranicne trzaje, taj vapaj
ta kosina tvojih ociju, lagano me zapljuskuju vremenom
opet se nadas mom slovu..mojim recima.
Cak i moje telo se stapa sa tvojim mislima i ono ce potonuti
ko sve silne ladje, sto je tvoje more progutalo
i opet cu dozivati iskrene spomenare, samo cu cepati strane
pisacu tuzne note iskrenoga srca.
Tuga sada dolazi po svoje rane jadi, izoblicace celu dolinu mramornim
plocnikom urezace u svaka prozorna okna, moje nekadasnje neuzvracene dodire
i tuga ima svoju cenu, svaku poru tvoga glasa kopirace
svake uzdahe izabrace i u potok suza stavice.
Bez obzira sto smo tako daleka dva bica, slomice sve vetrenjace
otklonice svu nit bezbriznih emocija i nastavice da krsi
sve dok ponovno ne krene u svoje nove nade.
Нема коментара:
Постави коментар