Kako tisina ume tiho da razvuce se po tebi

Kako tisina ume tiho da razvuce se po tebi,
cutim i zelim te, osecam da me posmatras
kroz drhtanje tvojih usana kako se razmice.
Prijaju tvoje velike obline tvoga tela,
samo naslucujem slatku tajnu tvog dolaska
i pozelim da cutimo s poljupcima u nasoj
postelji.
Odsutna si postala i kako ja da na to
reagujem, da se suzdrzavam, zasto?
Tvoje nezne obline nude mi portret tvojih
stvaranja u kojem su nasi slatki koraci
odavno zamenili s prvim poljupcima usana,
napustam tebe tako sanjivu i neznu a opet,
udisem tvoju misao u svojim ceznjivim recima.
Kako tisina ume tiho da razvuce se po tebi,
zagrlio sam te tako neznu i poletnu, pozeleh
da sam kraj tebe u ovim jutarnjem minutu da
barem mogu optrcati jezikom preko tvojih ledja
sa smeskom se zadrzati s poljupcem preko tvoje
zadnjice, polako spustajuci se niz slasne uzitke
posustati nad iole tesno podrucje, barem se
na kvarno usunjati u tamne odaje i slasno se
posluziti njihovoj slascu, i ostadoh namirisan
cudesnom lepotom tvoje obilnih dveju zadnjica.
Kad tisina ume tiho da razvuce se po tebi,
ja naprosto pozelim da je razvucem na velike
horizonte tvojih pora uvlacuci svaki gutljaj
tvoje samoce, osecaj i dalje drema u nama, znaj.
Ne molim sa tugom, vec prosipam radosne prahove
po celom tvom horizontu i ocekujem slasne ugrize
tvojih divljih uzdaha, osecam kako me vec mrzis
u svojim mislima sto prosipam zajednicke reci,
sputano se osecamo u predvorju nasih pozuda,
a ti ni trunku nasih pehara nemas, samo tugu
u ocima i poneku suzu za nas odvec kraj.
Znam, pronacices latice rasute po celom krevetu
i na grudi moje, pisace pismo, zasto se voleli
nismo.

Stranica uspomena

Umacemo nasu besmrtnu ljubav pred nase skute
i lagano koracamo po nasoj prelepoj postelji
zalivamo tela vlaznim poljupcima, pod cebe
pozude nestajemo, sladimo se krisom od tudjih
pogleda, ljubav, koja nasa ljuljanja vodi kroz
obrasle lavirinte uspomena i secanja.
Kroz uspomene osecam trganje stranica nasih
smelih dogadjaja, pomalo ishabanih korica
osecao se miris parfema, dotrajao uzdah ceznji
tiho sa usana culo se po jos koje neme reci
a onda je usledila lavina ljutnje, katkad kao sad.
Jednostavno, volim pretrcati listovima nasim
pomalo zastati na rubovima emocija, pomirisati
sazvezdje dodira i uliti jos malo klupko uspomena,
a ti si znala hodati bosa, poput kosute usred
proleca, zastajkivati pod vec iole zaboravljenim
srcima.
Moram katkad posustati, jer ta nasa ljubav je znala
prosuti male kapljice i obrisati svako minulo vreme,
znalo je i samo, da nam se blizi kraj ovih stranica.
Kad se otvaras ponocnom mesecu, vesto zavodis svemir
da ti dodje pred dlanove i umela si da gospodaris
nasim trenutkom divljih zelja, znala, a cutala si.
Dok plovimo po vec ishabanim stranicama, zalijmo
jos po koju casu razgovora i u nadi se nadajmo
da smo bili, tu nakraj nasih dusa, onako samo,
izdvojeni od svih, pomalo zaboravljeni, a opet isti.

Rasuti poljupci poput bisera

Zamisljam da trazis rasute poljupce po cvetnim poljima
onako u beskraju noci i cvrkut poljubaca svrati u nase
vec iole rumene uzdahe, gde nalik razjarenom dodiru
uplicu se iznad mraka i izvode predivan let, lagano
spustajuci se, usavrsavaju svoje putovanje pod nasim
rubovima usana, prepun ceznje i radosti, pregrst ljubavi.
Zagledano nemi se dodirujemo iskrenim ocima, nekako sanjivi
nastojimo u ovoj toploj noci da iz nasih tela zarobimo nasu
kapljicu, jecaj i nikog ne zovem, samo prosute kapljice
po tvom ramenu seta, zaobilazeci tvoje pore i uspinju se
do samog savrsenstva.
Dopusti mi da uz tvoje otkucaje uzdisem, samo malo da otklonim
sav taj jaz i premostim svacije reci pod krisku propalih
trenutaka, pa cak i kroz usne da ti ublazim tek probudjene
zore, da umirim uzdahe isprlepletene nekadasnjim izvorima srece.
Rasute misli ko biseri prosuti, naocigled ko prostirka lice
samo belina njihova uliva bezbrizne note umornog otkucaja,
kao sto tvoja kosa ocrtava prelepu boju uranka s poljupcem
se budimo, s zagrljajem se istovetno uplicemo u iskrenost,
takva melodija nas ponovno veze da boja ukusa menja nasu svest.
Ponovno je mesec probrao najsjajnije zvezde za tebe, draga moja,
opet je obrisao svoje nezne obrise nad obalnim koritama nasih
dodira, ali je ipak doneo mir medju nasim ravnicama i sa tom
smirenoscu odneo je polen neznih otkucaja srece, ostao je zatecen.
Uz muziku nasih predasnjih stvaranja uneli smo jos vise zagrljaja
i necu s jezikom ponovno proci kroz tvoje usnule uvale, talasi
opet se osecaju na nase grehove, osecam, a zavrsili smo u jednom
naletu uzurbanih dodira.

 

Sta ti ovim recima zelim objasniti

Nasa zaljubljenost ko latica se pruza, nikad se
ne skida niti luta drugim dodirima, samo u nasem
casu kada zamislimo leci, pritajeno nam ugosti
nase nezne dodire, poput laticinih dodira kao
mekane usne, sto potvrdjuje nezne valove uzdaha.
Nas dvoje, pod nezno-mekanim laticama sirimo nase
zrele dodire, uskladjene sa mekocom usana i
polecemo pod morsku ceznju uzdaha, dok se po
postelji mekoj prostire sav nas val uzeljenih
pozuda, a samo nase pore oblikuju sazvezdje
da nas namire pod otokom gde se izlivaju sva
nasa nadanja, i opet bi krenuli istim tokom nasim.
Priljubi se usnama svojim, da iz mojih ljubavnih saci
sa izvora se napojis.
Uzavrele ceznje znaju slatke sokove napraviti,
da ti ako ti bude bilo sladje
slobodno prinesi rukama nezno svojim, svo ovo nase
vreme obuhvati ga dusom i telom, zagrli jos jace
sa vrlo malo znaka paznje, prihvati ono sto je samo nase.
Donosim nam nase uzitke, medniji od pcelinog meda
nosim kroz ljubavne note i vecnost spokojnu, ta ljubav
sto drema nakupilo se dosta od kada je zadnji put bilo
probudjeno, cuvaj ono sto ti sada pisem slovima,
jer jos sutra zaljubljenost vise nece biti, preci ce
u jos sladje niti, samo za nas dvoje uzelece se nasih
pora i postacemo jos ludji, za nasim ljubavnim zivotom.
Tebi izliti rukama sazvezdje i prinositi mednim tokovima
vrelih poljubaca, glatkoscu jezika slisnuti do obliznjih
pasnjaka, sa neznoscu obilaziti svaku brazdu tvojeg neznog
udisanja, pomalo izvajati vreme da radi samo za nase ceznje.
Prostrujiti uzdahom tela, poput lastavice ugaziti u svaki deo
zenstvenosti tvoje, dodirom svoga tela ublaziti svaku slutnju
sto iscekuje ponovno obgrljenost moju, poput vinove loze
sto ume obgrliti oko kucice nase, poput nase velicanstvene duse.
Jedino sto nas ovaj nas mladi zivot vodi sto ume katkad zavarati
nase poljupce pod zagrljajem sneznim raskrsnicama nasih zivota,
jer po svemu nama mi smo na nasim raskrsnicama stalno, a vidi se
i svi nasi putevi, kroz slovo natezu jos nase breme, sto polako
nasom snaznom ljubavlju goni i ne stidi se da nas prigrli jos vise.
Svakog jutra me probude tihe oluje, tu kraj mojeg prozora od srca
moga i u te nase ljubavne krosnje svoje povedu, da sa tvojih pasnjaka
pesma nadanja se viori, a tad niz brazdu nasih dostignuca, zvukove
sa prvim klasjem strasti poteku, da me na kraju opkruzi ceznja za tobom.
A ni tvoja kosa nije cutljiva toga jutra, sva rastrcena po mekanom jastuku
izvijena pod neznoscu mojih ruku, da sa prvim suncokretom okrenu se prema
zajednickom suncu, da osete izvor jos vecih slatkih tajni, barem u tom casu.
Tvoj osmeh mi zajeci prostorijama moje duse, poput cvrkuta iskrenih reci
ispletu venac emocija, sto medju zajednickom udaranju nase velike ljubavi
ponovno se nadju na raskrsnicama nasih vec iole utabanih stazama strasti.
Barem u tom jutru osetim, kako me kroz suncevu svetlost prizivas, dodajes
jos po koju molitvu da ti se stvorim na vlaznim usnama ko poput kapljice
rose da ti osvezim rubove usana, sto smo nocas jako upijajuci uz nasa tela
osvezavali bistre tokove nasih emocija, pa ponovno to razbistrili, da se iscistimo.
Barem kroz misli nam teku neostvarene zelje, poput nasih svilenih snova
sto nam onomad polegase, onako umorni od ljubavnog veza.
Ti obrascici sto znaju zaigrati pod velikim osmesima, pa ponovno
odigrati bal pod pljuskom poljubaca, nesebicno se dajemo, a opet smo isti.
I sasvim tiho spustam svoju dusu kraj tebe, kako da ti objasnim reci
duginih boja, jednostavno moras zakoraciti svojom dusom i spoznati sta znaci
iskrena nota purpurnih ukusa ljubavnog sazvezdja u meni, da bi te napokon
prisvojio mom jedinom velicanstvenom rajskom nebu..

Boginjo mojih snova

Previse toga imam ti reci, a nemam vremena sve to izreci
to suludo vreme sto potrosih za svoje grehove,
sav taj jaz, sto kaci moje vreme, kao prokletstvo sto me
ganja, ko izlivena jabuka onako pokisla sa gorkim suzama.
Kako da ti saopstim svoju tugu u ovim sitnim satima
znam da bezbrizno snivas, osecam da ti misli i dalje
odlaze u moje dlanove gde ocekuju moju neznost svu,
kako da ti saopstim da nocas patim, kako, kad nemam te.
Osecam neznu svilenu kosu u bezbrojnim sarama tvojih boja,
tako leprsavo prenosi moje dodire po tvom slatkom jastuku,
osecaj poput svilenih koncica podusiveno pod oblake nezne,
i taj oblacak sto nezno drema, pod tvojom kosom nezne snove
sprema..

Voleo bih rukama proci te nezne obraze, pomalo zastati nad
prevojima blizu ociju, pa ponovno potrcati za predivnim
i usnulim usnama, sto znaju odavati uzdahe po celim snovima,
katkad znam i u snove doci, pomalo, ubrati tvoj prelepi cvet
iz tvojih pescanih dina i opet svako zrnevlje tvoje prosarati
tvojim imenom, pre nego sto oluja dodje, do tvojih vrelih usana.
Usnama svojim prosarati po grudima tvojim, upiti svaku slast
sa bradavica tvojih i pomalo zagristi te cudne puteljke sto
me odvode u ponore nove, patnja me tera i van mog vremena,
zasto me ubijas i ove noci mlade, zasto me patnjo teras na put
bez stvarnog cilja i opet cu nastojati da bdim nad tobom,
kada ti ne mozes predamnom, kroz ove teske noci, ulicu nadu svu
jer ja sam za tebe uvek tu..

Poklonicu ti u novom danu jos pregrstaj toplih dana sasvim obicno
uzvraticu ti i po koje slovo, znaj maleno moje, da te cuvam u sreci
ovoj, katkad cu progurati sunce brze da te odgleda pod puteve nove,
mozda ces u boji lavande pronaci moj odraz i poslati mi poruku i
za moje bolje dane, jer ja ostarih u prokleto mlade dane.
Ne plasi se nebeskog veza, to samo prede moje reci i tvoja postelja
meka, odsvirace po jos koju notu i pusticu jos poljupce nove, nadam
se boljem zavrsetku, pa sta iako me nema kraj tebe, u tvom srcu sam
stalno sa tobom, pa cak iako suzu pustimo, barem ces znati da nisi sama.

Dok nezno slivam poljupce po tvome telu, moje telo snazno zadrhti
na usnama mi ocrta osmehe, zelja mi se pojavi, sve moje misli prilaze
ka tvojim ceznjivim uzdasima, svaki atom neznog poljupca je dar od moje
duse, nemoj zastati na rukavcu nasih dodira, osecao se onaj miris
ljubavnog uporista, dal sam kriv sto te pozeleh u ovo oskudno vreme.
I ove noci prisivena je pozuda iz tvojih ociju ispunjavajuci drhtavu
vlaznost sretnih dodira i dise porama tvoje zenstevnosti noseci te
u nalicje snenih krugova, gde kroz tisinu ispijam ljubavni napitak kroz
tvoje mekane usne, a opet kriv sam, sto te u ovoj noci kradem, samo za sebe.
Ova noc pocinje u tihoj izmaglici secanja, kroz tvoje nagle obline,
onako uz osmeh tvoga tela, u zivopisnim bojama tvojeg vremena,
i strasno svoje bradavice nudis, vristecim naborima svoje nabreklosti
razlivas se po meni poput izmaglice secanja i kroz dodire nagle,
obasipas me ceznjom vrelom i budis u meni djavola, koji potajno drema.

Posedujes u ovoj noci taj rasuti jezik po mome telu i sakupljas brojne zvezde
i te cestice sto napinju moj nagon ka svrsetkom prema sjaju, na nezne ruke
brojne ceznje se skupise, na tajnu tvoga osmeha, neprestano nudi,
kao rasuto sazvezdje iskrene ljubavi.
Nocni jezik prati tvoje uzdahe koze, iako me nema kraj tebe, osecas
svu vlaznost stidljivog mene, a unutar tame tu jos lezi moja ljubav
pa uz pomoc veste oluje, prolazi tvojim telom i upija sazvezdje tvojih trenutaka.
Sva natopljena nasim svezim znojem, savrsena noc pod odsjajem svece pruza
jos jedan tracak nade da uspinjes se na mene, dok laganim koracima prelazim
na tvoje bokove i u svoj toj silini, ugrizom pocepam gacice od svile
i krenemo u jos sladje, najsladje ljubavne grehove.

A negde daleko u daljini, cuje se nasa muzika, poput vile da kroz ovu noc
uklonim ti tugu svu, a pred zoru probudicu te, kao prelepu boginju..

Budi moja tastatura

Budi moja tastatura..
po kojom najvise volim da dirkam.
Kroz sms nezni pusticu ti vibracione nadrazaje,
da kad zvonim osetis svaki otkucaj mojeg velikog srca.
Odma u sekundi zastane srce moje cim ugleda srce tvoje.
Od bilo koje recnog jezika u dvoje
sastavim melodiju usana samo za nas dvoje..
Pusti me pod kozu svoju,
tu me greje tvoja ljubav
dok ja nanizem slatke bisere od ljubavnih pruca..
nanizacu jos jednu granu
pa kada svane da vidis golemoga cuda..
izrasce ti mozda i krila nova..
Najlepse note reci mojih..
dacu ti kad sklopimo usne zajedno..
jer tada se broje minuti nasi..
po koji sat se zabroji,
samo jos novi dan prodje..
u skladnom mesecevom znaku,
tu gde stanes ja cu ti prici
kao senka tvoga andjela cuvara..

Kao andjeo cuvar stajacu u senci,
ispod mesecevog kamena pusticu vetric nek pirka,
samo malo u srce da te dirka
pusticu i sapat iz srca svoga da zalutamo oboje
do tvojih mirnih obala..
Ponudicu zori najlepse brojke vremenskog toka
posadicu prelepo cvece po svom horizontu
gde tvoja dusa spava, ubrajacu trenutke nezne,
zauvek posejan, isklijacu u najdraze.
Mesec ce i skoro svake noci parati nebo
u nadi da mene otkrije, da ugledas pesme velike duse
mozda ces ugledati coveka,
a mozda i pravog coveka
ali nikad neces spoznati moju dusu,
dok ne zavolis ono sto ti pise.
Pisem ti memoare duge,
stedljivo koracam kroz slovo
pomalo blesavo,
al opet nadjem stazu po kojom gacka moja dusa
ne plasi se sto skace,
uvek preskace u tvojim neznim dlanovima
pozuri..zastace.

Obala moja

Ljubavnim obalama te sledim,
ko talas zapljuskujem tvoje telo
i znam da si vrela obala
po kojem kopnu zapljuskujem talasima.
Docekujes me i sapatom
nabreklih bradavica umirujes moje usne,
a njihovim sjajem,
iznad nebesko plavetnila osecam uzavrele ceznje.
Nemoj nikada ispracati,
jer uvek cu ti dolaziti i svoje plave talase
na tvoje obale zapljuskivati,
zato te i zelim zauvek da mi na moje telo odmoris,
vec u prvom svetlu mojih ociju, cvrkutom prelepih
poljubaca uroni u moje nebesko plavetnilo i saraj
mojom dusom..

Voleo bi da zaspim na tvojim rukama i rukama
dodirnem tvoje obale i zanosno privucem svojim
bisernim ponorima, jer kroz poljubac vlazni kroz
tebe se budim.
Ne zelim daleko od tebe, vec ka tebi uzdahe da nanizem
a u mojoj dusi i od tvog srca izgraditi nebeski vez.
U takvoj sreci tvojih usana ispuniti neme dodire
i zivom vatrom u tebi proci.
Ti si moja mala obala, prepuna neznog peska,
i kada te pogledom nahrani moja misao iz
srca stvara slatke osecaje.
Nemoj nikada se plasiti da cu otici,
jer nikada talas bez obale ne odlazi i na kraju
uvek se vrati u tisini tvoga bica, poput zore
sto konacno ljubi noci.
A noc, ona ce me ka tebi privuci, sa tobom dovesce
i sapat, tek nadoraslih ceznji i nikad nece otici.