Uspavanka za dusu

Eto mladost prodje i ti meni dodje
svakodnevno brojim dane iz minutu
u minutu, zbrojim tako vreme da
mi i ti dodjes.
Brojim sate lude da mi se vrate
i one zure nekuda da ponude i ti
svrati u sokak stari, ponudi mi
medne usne, sto misle na te.
Sokak vec je star i zapusten, a
i sto mislis na me, izbrojah godine
lude i pomislim, kuda zuris ti
devojce malo, sto kucas samo za me.
U vedrini svoga toka, budi lepa i
nezna zena, bez premca i svake
niti, pruzi svoje ruke da obgrle
me dok te moje usne saputom oblivaju.
Saram prstima neznim po tvojim porama
sada, crtam brazde i cvetna polja, cak
crtam i pucine nezne, crtam i tvoju dusu
sto obliznje zvezde ponudise da te pocastim
s svojim prisustvom.
Pokusavam da letim po tvom krajoliku,
pokusavam da obletim svaku travcicu nade,
prosipam sve vise i vise kapljice strasti
prosipam sve vise i vise, pomalo u nadi
da nas zblize.
Uzeh iglu sudbine i krojim oblake nezne
vucem strune po tvojoj masti i ravnice
duge sto odolevaju nasem severcu ispod
koze, odvajaju nocas, misli samo za nas
dvoje, jer zele ovu noc uklesati u tvoju
dusu i pozeleti ti laku noc.
Kao saputanje tvoga imena, prelivaju se
slova iskrena, kaplju ko kapi kise usred
duse, kap po kap, tako jedna za drugom
i pred ponoc ponirem kroz tvoje bice i
kroz vreme nudim ti sve svoje, da budes
moje jedino bice.
Dok uspavljujem te nezno, osecam kako se
razlivas po mome telu, pa ispod neba mojih
zagrljaja, tvoje grudi drzim, bradavice tvoje.
Nezna poput vode, rastezes se poput reke mojih
korita i neznim porama privlacis me sve vise i
vise, da u zaborav padam, i pomislim ode
moja uspavanka u pogled i pamti se, dok disem.
Toliko toga pruzas da mi snage iscezava i
zaticem, tebe draga, na postelji od rose
kako umivas sebe a pod kapljicama svojim
punis sake moje ljubavi i naiskap budes
opijena slatkoci moga bica i omamljen
gledam preko kapljice, rastezes se poput
ravnice u tebi.
Ti se, draga vec odvec pruzas preko mene,
a preko mojih dlanova tvoja kosa odavno
legla.
Drhte u povetarcu srece, isaranim plodovima
strasti i dodirom cvetovi pospani postaju.
Dok se tako mirisnim sazvedjem pokrivamo,
telo mi pruzas u sudaranju nasih ruku i u
predvecerju upijaju i maze.
I pod oblacima mastanja pocinju slagati
palete nasih okusa dodira, nit po nit,
u svoj, sneni vez.

Tvoj glas

Volim tvoj glas koji prozima,
onako kroz misli raskoraca po
mojim krosnjama, uberi sve
plodove medju rajskih vrtova.
Poneka rec ostane na tvojim
usnama, sapuces mi s poljupcima
onako izjutra sedis i mirno
gledas kako te ljubim ja.
Ovog jutra pozeleo bi da te
vidim barem u mislima, da ti
sapnem jos po koju rec dobrote.
A dok se umivas kroz ogledalo
tvoga bica, samo cu da svratim
da uznemirim tu obalu, tu gde se
tvoja dusa kupa.
Pa izjutra, pomalo, pomalo naglasavam
svoje kapljice a tvoje umivanje.
Skliznucu preko tvojih ledja,
nakvasicu svaku poru, svaki deo
tvoga tela i okupacu svojom ljubavlju.
A jedino, ne zaboravi ovo jutro,
kao ni sledece sto ce doci, a znaj
docice tamo gde ugaslim tokovima
pruzam zar, iskru, supernovu a
ujedno i ljubav novu.
Polako, sasvim lagano ispustiti
nezne obrise po tebi, saputacu tvojim
mislima da nisam daleko, jer uvek cu
ja biti tu, bez obzira sto te moja ruka
ne miluje, znaj moja ljubav i dusa su
uvek tu, bez obzira jedino moje.

Tuzno vreme pod lancima usamljenosti

Tugujem ti ove noci jer ne mogu bez tvojih koraka poci,
s prvim galopom uzurbanih svojih koraka trazim mir na
mojoj strazi, nadam se boljoj sutrasnjici, nadam se svemu
ali opet cu moliti sebe da krenem dalje i u nadi da ispijem
ovu casu vina, potrazim lik u ovoj boci, barem na kratko
da otklonim tugu jer vec sutra cu utoniti na duze staze.
Gutljaj samoce navlazilo je moje bice, zakacilo lance na
moje breme i ne pusta vise, izgubih kljuceve svoje, i ono
je izgubljeno-vraceno pravim vlasnicima necijeg vremena.

Podaj mi sebe ove noci ja cu ti doci, kroz usnule snove
podari mi poljupce nove.
Nemoj oklevati da budes kraj mene, barem u snovima pridji
blize, jer u snovima tvojim obasucu poljupcima svojim,
pruzicu nezno-emotivne krake svog ljubavnog toka.
Ako mislis da ne mislim na te, nemoj zboriti kroz snove,
izaberi put do mene, ako pomislis jos jednom, mozda cu ti
doci u tvoje snove kao smaragdne ove noci.
Rasanilo se jutro, raspevao se cvrcak eno zanoveta na lokvanju
gde zaba luta, eto i komarac se probudio mali, pa samo zabada
svoj nos tamo gde mu nije mesto, ali lepo je kada zadje u to
tvoje prelepo mesto.
Ta tvrdjava iako mala kraj tvoje duse vec je odavno zaspala,
a ti, ti se probudila medju mojim dodirima, sa prvom strascu
oblizila si ceznju sa dna case i opet podaj mi sebe, najmilije
moje.
Nemoj oklevati, pruzi se.
Ispruzi se u tom krevetu sto spavas i sanjas moje dodire,
kako optrcavaju tvoje telo u nadi da te razbudi jos vise,
sa prvim doruckom mojih zrnevlja, nemoj oklevati, podari se.
I ostade soba prazna, prepuna iluzija u iscekivanju o tebi
okrenem se zidu i opsujem u tim vrazijim snovima,
pomislim kuda sada ides, kuda sada pomno pratis.
Te tvoje korake dok pomislim, da li mislis na mene ili je
ovo samo jutarnji san.
Pred ogledalom tvoje duse, kako nekako puse kroz vetrove silne
opet se nadamo, jednom recju, nasoj zajednickoj sreci.

Cuvar

Blokiras me pogledom onim setnim recima,
kada si molila izjutra moje korake po
svome telu, a bila si cudna tog jutra.
Sunce je vec razgranulo svoje korake
saptalo ljudima sto koracaju svakodnevno,
saputalo necije postojanje.
Mozda u nadi da ulepsa tvoje jutro,
a mozda i da ulepsa i tvoju dusu.
A sve tako kada dodje, sve ce doci kako
treba, a mozda i da ostane.
Dan se razbudio pomalo setno, pomislih
da si i ti tu negde, pod plavim nebom.
Osecam, te zdralove koji zure u nebesku
postelju i opet, osecam tvoje reci, koje
dodvoravaju nasim snovima.
Ovog jutra pustio sam poljupce umesto
sunceve toplote, obasipam tvoje telo kroz
cutnju.
Lagano izgaram tu prazninu, dopunjujem je
svojim izvorom iako je izvor vec iole prepun,
razgalamilo se kroz vreme, napustilo te godine.
Ljubav je uvek slepa, dok ljudi gledaju svrhu.
Naslucujem da i ti svake noci prosaputas po
imenu dozivas me u svojim snovima, lagano
stopama prilazis po stazama strasti, ocekujes
ceznju sto se sliva po tvome krevetu.
Postelja pozude je vec odavno zasla u tvoje
snove, tvoja koza vec odavno njise pod vetrom
mojih uzdaha.
Obliznji pasnjaci, nakvaseni mojim suzama
radosnicama, pustam da brazde se sire po
malo okrenu prema meni.
Podare mi deo tvoje blizine, dok ti necujno
koracas do moga tela i obgrlis me svojom
ljubavlju.
Prodjes prstima kroz kosu, iskreno pogledas
me i priljubis usnama, nezno poput svile.
Dopusti mi da udjem, tamo gde tvoja dusa
spava, ne boj se, jer ja sam samo jedan
cuvar na ovom prokletom svetu.

Zubor reci

Necujno si se privukla postelji,
nekako si bila sva nesvakidasnja,
aromaticna, kako si divlja, samo
si znala ugrizom usana, prozboriti
nemustim jezikom, mladih iskrenih
ljubavi.
Iako izjutra pomislim gde si, da li
te sanjam u ovim bozijim snovima ili
samo mislim da si blize mom srcu
iako si daleko od mog postojanja.
Kako da zabelezim ovo vreme, kako
da ispustim svoj govor, kako?
Nije lako biti sam u ovim studenim
nocima.
I opet, sagledavam da li ces biti tu
u nekim trenucima.
Zaljubljeno voljeno, gledam na sate
prozborim kroz vreme, ogledajuci
nesvakidasnje trenutke nase.
I opet, molim u snovima da mi dodjes
kao gorska vila nemoj sa krilima,
umes da pobegnes, neuhvatljiva si,
sumska vila.
I opet me probudi budilnik iako mislim
da si tu kraj mene, poljupcima obasutim.
I opet mislim, kome sada brojis tihe
korake po necijem telu, a to nisam ja.
Samo zubor mojih reci i ovi snovi upleteni
u neresive reci.

O dal znas

Dok sam ti prilazio u snovima tvojim,
osetih ceznju u tvome glasu, osetio
sam jos stosta sto ceznjivo se privlaci,
osecaj taj tvoj i dalje se plasi posledica
o nama, o toj leprsavoj zenstvenosti tvojoj.
O dal znas kako moje ruke umeju da ugreju
tvoju dusu, poput raspevanog jastuka izjutra.
Kada ustanes da se provuce izmigoljeno ta
tvoja misao o meni, pa sa prvim umivanjem tvoga
lica, osetis uz svaku kapljicu vlaznu moje uzdahe
usana, sasvim nezno prislonis svoje sake na
svoje ogledalo i iscrtas moje nalicje koje te i
ovog jutra nezno podmladjuje u svojim pesmama.
Voleo bih da prodjem po rukavcu zelja i lagano
zastanem po tvojim porama i u nadi da se probudis
radi nas, slivajuci uzdasima tvoga osmeha da rasaznas
svoja mastanja o meni, da izjutra pomolis se i potrazis
me i u realnom svetu, dok nezno dosaptavas po imenu mome.
Jutro nad horizontom suncokreta rasirila si svoje ruke i
pruzila si deo uvojaka tvoje prelepe baste, svugde te ima
i pod gorskim pasnjacima i pod rasutoj zenstvenosti te
ima, kako predivno rasipas svoje dodire po meni i jos
malo nastojim da ti ukradem deo tvoje duse.
Poljupci su nas opkruzili, zastali pod obodima naseg
zivota, pruzi mi celu sebe, nemoj samo odece tvoje,
nemoj reci ne, samo produzi dalje ka mojim palatama
usamljenih zdralova, poljubi me i ovog jutra, dok ne
smognem snage da te zapljusnem recima, neznog saputanja
po jastucima nasih trenutaka.
Jos nastojim da ti izmamim tvoje vreme, barem jos malo
da ti ukradem deo tvoje duse, ne nikako sve odjednom,
ne nikako brzopleto, jednostavno svakog minuta malo
po malo, dok nas zivot ovako polako tece ko velika reka
neznih a i u isti cas mirnom rukom odneseno i nastanjeno
kraj tvojih neznih ruku.

Izgubljeni snovi

Necujno si dotakla moj nemir, ko nekakvom neznom rukom odneseno
sav onaj slom i bol, a opet, odletela si svome jatu i nestala si.
Moram, jer svojim okusom dodira, rasplicem tvoje dodire po nama
i nadam se kroz snove da te uberem kao orhideju i rasirim ruke
ka nebu i ocekujem taj talas topline sunceve duse, osecam, a ne
mogu je zagrliti.
Jednostavno kroz misli rasprsim svaku nit ka tvome liku, moram te
podsetiti i sa okusom mora se siris mojom ravnicom, samo nadolaze
godisnja doba nanizu se sami od sebe i dopuste da osetim zacinjenost
tvoju, i u mislima mi ponovno zapocinjes svoj carobni ples.
Kroz snove prislanjam ti ruke preko ramena, opipljivo nastojim da
zadrzim i dalje taj osecaj sigurnosti i nadam se tvojoj mekoci usana
i tako kroz snove i dalje ocekujem tvoje nezne obline.
Osecam te cemerne usne po svojim rubovima koze, osecam te,
ali mi i kroz snove bezis kroz one svetlosne tunele duginih
boja u mraku sto su znale ocrtavati nasu dusu a opet, osecam nas strah
od ostajanja samih nas, zasto, ne umem da ti iskazem reci neslaganja
u dvoje.
Vrelinom usana ispreplicemo se, nehotice padamo u bezgranican prostor
ali uvek u nase skute osecaju se praporci sto su znali lutati,
zajednickim besciljnim prostorom.
Tada se u tom prostoru oseca ta nasa stara ljubav, kako odmara nad
nasim izvorima nadanja i koja nema vremena za teske muke i onda i kroz
noc budimo se nagi, samo obliveni nasim znojem stradanja, taj osecaj i
dalje mi klizi niz slike secanja.
Dok strujimo u nasim snovima i nikad ne priznajem udaljenost sto se
razgalamila pored nas, jer opet uzdisemo i nas treptaj usana laganim
stopama klizi po nasem telu.
Kada nebo utihne pod nasim zagrljajima, oseti nasu ceznju za nama i
dopusti nam da i ono samo oseti blazenstvo nasih vrelih raskoraka nasih
tadasnjih, posve mogucih dodira, obasipali smo se dodirima, tim vrelim
poljupcima, vodjeni izgubljenoj ljubavi.
Ta zelja za nama nije jos posustala, samo se scucurila negde u nekom
mraku i sakrila se od tudjih pogleda i ogleda kroz moje snove i u nadi
nada se da te ugleda ko nikad pre i okusom tvoje lepote, slaze palete
nekadasnjih starih iluzija o nama, veruj mi, voli nas i raduje nas sto
ponovno je probudjena radi nas, dogadja se tiho poput vilinih konjica
nestajemo u sumrak svitanja i nadamo se zajednickom blazenstvu nasih
umornih srca.
Po tvojoj zenstvenosti sakrio sam saputanje po jastucima u tvojim ocima
sakrio sam nase nemire pod obalnim talasnim udarima i nek ceo tvoj svet
sanja, jer ka istim tim poljima razvila se vetrenjaca nasih uzdizanja.
Cutim i ne zalim se, vec onako kroz setno promatranja osetim drhtaje
zvezda koje si umela vostanim bojama naslikati svoj nemir i usled postelje
docarati nemirne obale nasih uzglavlja.
Slusam tvoje telo kako se nemustim jezikom dogovara sa mojim bicem, da ga
uzme i preuzme u svoje kolevke vestih uzdaha, tvojih iskrenih poljubaca.