Sa prvim svetlom

Ponovno ceznjivo zalazim nad ponorom tvoga izvora.
Iako prodjes stopalima bosim po zrnevlju nasih obala
kao talas zapljuskujes nase svetlo,
a tama se sama navuce kada odvuces talase za sobom,
neprekidno se vracas pod isti pesak nasih zelja,
iako smo razdvojeni, uporno te iscekujem,
i cekam mom srcu da pronadjem leka.
A dusom nastanjujem, tamo gde me putevi vode ka tebi.
S prvom svetloscu zadjes i kroz nasu postelju uzdaha
sadjes i u nepreglednim strujama vodis,
dok pod brzacima svukud nase ruku delo stvaras
ispisujemo snove uzarenih zarista,
pa pod uvala tvojih prepona slazes i neshvatljivo
razlijes sve te male talase na mene,
kroz osmehe zadjes i na tamu predjes i to sto ostane
samo cutnja pod malom svece da tinja dok opet ne dodjes,
s prvim svetlom mene ozaris.
Zaboravljam navike nasih predja i po poznatom svetu
oboje setamo bosi i opijeni ljubavi nase.
Ta svetlost sto zadje, kroz tvoju kosu,
ne zaustavlja se samo u nitima tvojih misli,
a niti prostruji izlivenim casama vina,
prodje samo do belini tvojih grudi, tu zastane,
pa produzi dalje kraj tvojih pasnjaka,
neznatan im je broj sto svrate na konak u samom centru
samog stomaka.
I ne marim za vreme sto te krije od mene.
Dok putujemo oboje u toj nasoj neznosti, shvacamo,
da su nasi dani bezgresni i u susret leta nama slecu
a sladak je prst tvojih neznosti,
umoceno u izvore tvoje stvarne nade.
Sve je moguce, da,
i ona ista obecanja sto su nam u nama uklesana.
Setim se kroz razmisljanja kako smo tela nasa uranjali,
a tvoje neme usne, zapravo boja karmina ocistila tisinu
nase cutnje, kako si umela sa svojom zeljom udomiti svoje
osmehe i svojim prahom razmisljanja zasipala nase poljupce.
Radost je nezaboravna pod toplinom nasih plodova,
iako tako male stvari ljubomorno tajimo jos se prisetimo
kroz nase razmisljanje te prelepo cvetne poljupce,
a budimo se pokraj prelepe duge, tu gde nas je pocastilo
nebo pod prvom izmaglicom secanja.
Kako razvezati ove neme reci, pa pazljivo nanizem otkucaje
tvoje, pomalo razgovetno prolijem reci.
Da sakupim sve tvoje kapi dok si pod mesecinom trazila u tami
sve moje razlivene reci i snaznim poljupcem natapam ovu pesmu,
da me pronadjes s prvim svetlom.

Pod aurorinim nebom sjajis svojom lepotom

Stigla si obucena u zelenu prirodu svoga sjaja
i sad sa svojim plastom zelenih krosnji,
pokazujes u zanosu vrelih dodira, razbuktavas.
Nikako slucajno ne pokazujes, vec ponosno dolazis
sa mirisima svojih korenja i cvrstim zagrljajem
teras od sebe moje vetrove ceznjivih dodira.
Bez glasa prilazis mi okupana svojim vetrom da
u samoj prelepoj zelenoj prirodi pokazes svoju
cutljivu lepotu i svojim usnama prilazes jos
mirisne cvetove tvoje bastine, opijen krecem
kroz vetrove svojih medja i u nepregledne ravnice
ostavljam neprimetno svoje mirise svoga tela.
Ostaje jedino za nama taj magican plod nasih dodira
da ako ispunim svo vreme sto si sticala svoje iskustvo
dok si rasla u nepreglednoj prirodi i sa strahom da te
neko pronadje u svim tvojim krosnjama, svim onim slatkim
ugodjajima sto je tvoja kosa privukla ka sebi,
a opet, nije to kosa tvoja bila, nego sve silne krosnje
tvojih razbuktalih zelja, pa ispod hlada zbrojis sve
nase plodove mira, sasvim necujno smo osecali rastanak
zelenih prostora tu gde smo jos kao deca igrali se
nestasnih igara.
Pocastim te svojim prisustvom, znas prepoznati vatrenu
stihiju u nama i u tek probudjenu krosnju pustis mesecevu
svetlost da se pod nama raznezi, pa brzim hodom njegovim
stopama svemira zakoraci pored obale jezera i u prvom
gutljaju nasih usana, izlezava se nad bistrinom nasih pogleda.
Pitas se otkuda tolika aurorina vidjenja nad nasim velikim
i prostranim nebom, pa se pod nasim zelenim vrtom razlije pod
bojama bozanskih dodira i nikuda ne odlazi vec pod prstom
magicnog izlivanja prebaci u nemirne poglede, da se cak pod
stidljivo vatreno crvenim mesecom izlije sva nasa dusa sto je
odnekud preostala.
Nikad se vise necemo umivati nasim prstima pod jarkom suncevoj
svetloscu, jer su moji prsti prepuni nektara gde sam jedrio pod
suncem nebeskih stihija i uzareno upleo u tvoju kosu,
a same usne ostale uzarene tvojih izvora prelepih uzdaha.

Mesecev labud pored Dunava

Umirem veceras u tvojim rukama, ljubavi.
Nikad neces saznati molitve sa mojih usana,
samo ces prosaputati nezne note umornog srca,
osetices brda i planine mojih velikih predja
niti ces ikada moci stati iznad mojih oblaka
odakle potice moja sreca, odlazim,
a tesko mi je sto nasa dusa pati u
ovom satu i sledeceg jutra ustacu iz pepela
i krenuti ka svojim odredistima,
al znacu da sam trebao pre otici.

A onda kroz suze bistre setimo se naseg vremena
te crne haljine, velikih neudobnih stikala,
tih odjek melodije srca i poletesmo u secanja stara,
onih sto si umela da zaigras pod stolicom nasih
spomenara, uvek si imala dobru dusu za moje rime
i uvek si se nadala mojim starom izlizanom vremenu,
nadali smo se da smo vecni, a ovo nase vreme trosno je
zato i kazem ti, kroz suze draga.
Sacekaj me, da ustanem iz pepela, ko fenix da ti podarim
najvatrenije strasti, poput one supernove sto greje moju
ceznjivu zelju za tobom.

Nikako kroz usne da ti podelim neznost svetu,
onu plamenu svecu sto gori i tinja polako i zanevek kroz
nase trosno vreme sto raskolaci pod korake nase lude,
uvek bosi setamo pored nasih bokova zelja, pa posustanemo
tu kraj obale nasih zagrljaja, pa niz vetar postrujimo jos
malo onih dobrih starih vina, sto smo kusali ispod naseg
klavira, svaku notu dobrog srca upamtili smo mi i svaki
pogled oslikali smo u nase zrnevlje i krenuli dublje, dublje,
tamo gde je svaka rec suvisna, samo mi ostajemo sami,
ispod ulicne svetiljke pored klupe i ona ptica sto siri krila,
isto ono nebo, sto prosipa zvezde samo zbog nas.

Katkad se nasmesis na obali nasih pogleda, uranjajuci svaku
boju nasih usana medju nasim porama, skrivajuci se od samih
pogleda, skotrljajuci se niz padinu naseg tela a tisina zajeci
nad trotoarom tvog velicanstvenog grada, cak i ulicne lampe krase
tvoju lepotu pored tvoga ponovnog rodjenog fenixa.
Na povrsini od kristalnog stomaka i na moje krilo tu opstaje
novi trenutak koje katkad prodje misao labuda iako je odrziva,
leptiri pocaste crvenom bojom karmina a sve sto ostane je taj
trenutak zamrznut u vecnom sjaju vremena, kao vremenske niti,
poput tvoje vatrene kose, kojom saras moje lice svojim uzdasima.

Rubinom usana razlivam se preko tvoje cipkaste haljine i neznajuci
da skidam svaki dijamant iz tvoje puti, slivajuci se rubinom usana
osetih zedj medju tvojim porama, taj vetar kroz tvoju kosu sto
neumorno struji do tvojih obraza, taj osmeh, to jezero neznih dlanova
i s ocima retkih dusa, poput malog labuda pokreces vremensku lavinu
naseg trenutka.
Svojim ehom svoga srca nastanjujes se pod mojim dlanovima
tu me znanstvenoscu vatrene kose rasplices u beskonacne delove
znanog svemira i neprestano rastem u sazvezdju tvojeg znaka.

Mozda bi trebalo nesto reci, tu kraj prosute dijamntske ogrlice
sto sam nadovezao same zvezde kada je tvoje srca zaigralo i ispod
modricastog nebeskog mastila sto je umelo da oslika nase stope
pored onog velikog Dunava, sto je neprestano razbuktavao nasu noc
u nepregledne slikarske pejzaze nasih nadanja, onaj isti talas sto
je necujno ulivao pod nase skute, nesebicno vreme i podarivao svoje
kapi i svoj vetar, sto ume lepo da se nasmesis, da cak i mesec nad
recnim koritom odigra svoj cuveni ples i zatalasa kada zaroni,
poput tvojih usana, tih usana..

Sanjive zelje

I htedoh da poredjam tvoju kosu uzduz svojih prstiju,
mogao bi iz tvojih usana izvuci onaj isti nektar jagoda,
sto nas je onomad zblizio pored nasih pogleda
ali nezno nastavljam rukama po obodima tvoga uzdaha,
i sasvim lagano setajuci se po nemirnim dodirima sto
konstantno odupiru se mojim usnama, bejah blize svemu,
posebno se setim kroz lavirinte sna kako sam umeo rasti,
dok si jos u ostatku svoje zelje sletela na grudi sa svojim
obrazima i bejah da je to bila zelja u snovima.

Posle ponocno odzvanjanje, cuo sam kroz kazaljke od sata
tu molitvu sto je odupirala prostoru i kroz celjusti sna
dodirnuo sam tvoje bisere rasute po tvom telu,
bio sam uzdrman od vlastitog sna.
Dal trebam navuci hrabrost na sebe i krenuti ka tebi,
ili ostati u snu potkovan, da samo mastam o tebi,
a onda kroz suze da razbudim rana jutra i krenem ka tebi,
kad ti nemozes meni doci, a kamoli prici,
nit me znas, nit te poznam, i uvek ko silueta pridjes
i svoje nemire za sobom razlijes u snovima.

Tvoje i moje

Zagubilo mi se usne moje,
poljubi me nezno
da se otopi na grudi tvoje,
pusti neka sklizne do leptira
tvoga, pusti ga jos malo,
neka se zaigra sa celim rojem,
privuci ruke svoje i poljubi me
milo moje.

Svuci deo haljine svoje
i privuci se nezno mojim grudima
odslusaj zov simfonije moje,
saslusaj taj otkucaj gitare srca
mog, saslusaj sta ti pevusi
bice moje.

Ne posustaj od srece nase,
zagrli me jace,
jer ove noci zvezde se roje
pod samim nebom zasio sam
ime tvoje i ako pogledas gore
videces srca dva, igraju se cesto
kao usne, tvoje i moje.

Nezno cu prici telom svojim,
znam, uzburkacu tvoje more
i svaki onaj talas sto se dusa na
njemu kupa, znam i onu obalu
tvoju, sto sjajnim zrnevljem broji
nase godine i u ovom trenutku
ne gubi nadu, milo moje.

Pridji mi okupana mojim telom
i svom silinom nasih dodira i
porivima nasim, spusti deo
obrisa svoga i taj osmeh sto
cinis svakog jutra, pomisli na
mene, jedino moje.

Dve osobe, a jedna dusa

Imala si miris koze divljih tresanja
iako smo bili svezih ljubavi,
nismo znali da pokazemo prave stvari
kotrljali smo se svakodnevno kroz poljupce
sveze, setim se tih usana sto su umele da
ljube, a umele su dosta toga da ponude.
Taj prvi poljubac nas je zakovao za svagda
da se prisetimo tih spremljenih strasti pred
zetvu nasih plodova i dalje osecam tu glad
duse za tobom, osecas i ti, ti si sada
necija zena drugom, jedino su nam ostala
secanja rasuta po nasim uspomenama.
Mogli smo da osetimo tu nasu ljubav u nama
iako nema pojmljivih reci da se objasne te
stvari, jedino smo osecali tu srz, taj osecaj
topline iako nije bilo letnje vreme u nasim
domovima sagradjenim od svakojakih desavanja,
mi smo pronasli tu svrhu sto nas je spajala
ta ljubav u nama je ocvrsnula i krenula u nase
prelepo predivne dogadjaje.
Osecala si svaki dodir prstiju preko svojih ledja
nezno upijajuci nektare mekoce, tih cvrstih bradavica,
tog iskrenog osmeha u ocima svojim,
tom propustenom sazvezdju koji i dalje tinja gde god
se sretnemo sa trackom nade da krenemo dalje.
Iako su se razgalamile godine oko nas i dalje nastojim
da tihim recima poruke doprem do tvoga bica, znam,
da me stidljivo pogledas svaki put,
a ja poput muskarca pogledam tvoju dusu koja jos ceka
dodire mojih usana iako osecas mene, ti si obecana drugom
mozda te taj voli jarko vise, kroz svoje trenutke ispunjava
intimnije, a oboje znamo da tebi treba mnogo vise od obicnog
sexa.
Govorila si onda da si prazna emotivno, lagano gubis bitku
u kojoj od pocetka znas kraj, osecam otkucaje tvoje,
osecam svaki taj otkucaj ko sto ga je sam On podario svima
nama.
Kroz podlugove nasih iscekivanja stajali smo sami i cekali smo
nas trenutak, taj trenutak da se podarimo medju sobom
iscekivano je podosta vremena, vreme gazi nase godine.
Taj prvi susret mi je podsiven pod raznim secanjima i stoji
svaki put kada te ugledam, nehotice krenemo istom putanjom
nasih pogleda, zastanemo na tik od sebe i setimo se dal je
pametno proci sve isto i krenuti tim sazvezdjem oriona, ponovno.
Te oci su svetlele jos vise od samog radjanje planete,
pa cak te usne bile su punije od ljudskih shvatanja za potrebom
intimnosti, prokleto se osecao taj vapaj tvoje koze i umelo je
da isparava taj miris tvoj, umelo je da opije boje prostora za
toplinom tvoga srca, ume i dalje, al toga nisi svesna.
Iako se mimoidjemo u nasim svetovima realnosti, i dalje nam
dusa zatreperi i pod otkucaje kida breme naseg vremena,
mi smo prokleto odlucili da idemo dalje i kroz svrsene stvari
krenuli smo peske, trnovitim stazama tuge, dok je svaki trn
a ujedno otkucaj nase ljubavi za nama.
Znam, necija si zena sada, drugom kujes tu ljubav, dok srce tvoje
i dalje trazi otkucaje moje, iako godinu dana prodje kroz
svakodnevne bitke moje duse, dospeh i do tebe u to malo parce raja,
da se setim onih starih dana, jos srce boluje sto ode njena dusa.

Neobicno moje

Cekao sam te na zidovima tvoga tela
i zabrojano klizim po porama tvojim.
Osecam kako stopalima hodas
i stope se poznaju po obrisu mojih
dodira.
Kao sto sada kroz senku vremena
rascvetavas moje ruke i lagano
prostires sebe u taj polazaj kojim
se nadamo u nasoj tek rodjenoj ceznji.
Ne secam se koliko dugo vec klizim po
tebi i kada si usnama postala deo nas,
ali se prisetim,
kako si se jednom navlazila,
snalazim se dobro na tvome pocetku.
Izvore moj ti si uvek vlazna bila
u mom prisustvu jos sladja u zagrljajima.
I okret tvojih nogu i sve umes smelo
pod tim istim stomakom,
mirisni tragovi nestaju pod tvoje uzdahe,
slatko je sve i ovo sto pisem, neobicno moje.
Osecas li ti tisinu u boji cekanja,
bez mojih usana sve ti kaplje.
Sada kada znas da sam na tebi i da klizim,
jasna mi je misao i njegovog kretanja
i da te svi oni otkucaji odaju,
moje beskrajne ljubavi uvek cekaju.