Tropski dan i devojcica

Gledam te kako niz vetar rasipas sa svog tela iskrenost
i sva ta padina tih kamencica oko tebe sto preslikavaju,
sunceve odsjaje do tvojih ivica pora.
Ali nastojim da oslusnem taj pogled tvoje devojcice
sto se sunca na obalama koje lagano prigusavaju odjecima ljudi.
Nisi ocekivala toliku paznju u tom tropskom danu,
odjek sata usporio se nad horizontom nasih vlastitih udaha,
i jos se pitas, zar jos neko ume poklanjati paznju tvog
usporenog sata.
Zlatnim kljunom njegovog zevanja, odaziva se vrelina naseg sunca,
prekrivena tim redom svojih kapljica, cuju se kako te same kapi
kruze i cepaju vreme po tvome telu i ne opiru se, tom mislju
sto kroz daske osmeha pruzas ruke slatkog kukuruza.
Tim nespretnim korakom zalazis do prvih upijajucih talasa,
otvarajuci srce svoje da udahne slobodom svoga zivljenja a znaju
se zvezde nasmejati tvojim pogledima i naslucivati postepeno
prispavanje na obalama naseg grada, jos mala sitnica sto vrelinom
tvojih usana oblizes, tek zapoceto predvecerje koje ti sledi.
Uzivati u onom suncu sto se sakrilo od nas, propustajuci kroz
oslikane oblake za tvoje poglede, klizi po nasem svodu uzareno
bice starom nekoliko miliona godina, uvek sanja o tvom uzdahu
mesecevih eseja.
Lagano u moje ruke spusti odraz svojih zelja i neka ponese vruci
vetar sve tvoje skrivene zelje od mene, pronacicu ga na toj obali,
kud se nasa stopala dodiruju.
Znam u tom dodiru kamena i tih skoljki sto si iscitala iz bele
knjige, ma ni letovi bezbrojnih aviona sa razlicitih destinacija
ne mogu odgonetnuti boju tvojih pogleda, ko onaj dodir prstiju
sto klize kroz tokove tvojih podrhtaja.
Zato kroz niti svoje privezi jos jednu notu izvora, samo u sebi
zadrzi svo ono zrnevlje sto po svojim snovima hodas, ali samo polako
da se ne sapletes od one talase sto ti kroz snove tvoje upletem.
Zahvaceni milionitom delu uzdaha, a izmedju tvog prelepog tela
lezi neka tajna neka, kroz dogledno vreme rasaznacu bas u tom
trenutku razmazivanja.

Umorna reka samoce

Oslusnuh kako niz zelenu reku rasipaju se tvoji vreli dodiri.
Ponekad zavidim toj mutnoj vodi sto skriva te dubine
od mene, promatrajuci oblake osetih tvoje korake usana pod
mirisima nejakog vetra, sto brsti priobalne krosnje tvojih
uzarenih pogleda, i krivo mi sto se u sudaru nasih maze i
sve to kroz najednostavnije cestice udaha, umire se.
Misli moje i dalje teku kroz muzicki lavirint,
i zamisljam koliko je potrebno vecnom moru da prebrodi moju
samocu za tobom.

Tu smo, rece senka umorne samoce, kazivajuci naglas kroz
ponore moje duse.
Pa sta ako ceznem i ne mogu bez tebe..
Zar se uvek poklanja smisao tankim vidicima, i da li kroz
dnevnu svetlost nadolazi noc u zagrljaje ucestale ceznje.
Zar se moraju sjediniti sunce i mesec na nasim prostranim
cilimom, sto nasim ocima krase pejzaze njihovih dogadjaja.
Desi se katkad da nas obidje povetarac uzdrmanih zelja,
sunce se uvek smeska nad kolevkom mesecevih plesnih koraka,
onih sto je samo za tebe igralo nad bisernim jezerom
svojih iskrenih suza.

Mimoisli su se gradovi i njihova zagadjena mesta, a putnici su
otisli svojim tokom ko nasa mutna reka i dalje me kroz sunceve
osmehe rastrese onaj isti vetar koji vecno luta, i trazi utociste sa tobom
i ceka na kraju svoga toka, bez ijedne reci ostaje veran svome
vremenu da bira.

Potraga za hladom

Saslusam svaku misao tvoju
sto podamnom ko morske struje
se rastezu i sve to nebrojano
puta kroz svoja cula nalivao,
a i dalje bih ostao zedan tvojih zagrljaja,
dok nas nas susret ponovo ne zaplete vremenom.
Jos mi je miris tvojih usana ostao na uzdahu
mome da drema, i ceka one dane o tim
trenucima da razmislja, al djavo neda mira,
vec s prvim obilnim sekundama zagrljeno kroz
zrake sunca docekuje moje ruke, nada se tvom
povratku sto ce da mi se vrate.
Jos se oseca miris onih zelenih krosnji iznad nas,
po neki odsjaj sa suncevih dodira izmile kroz tu
krosnju, ne bili dohvatio i okusio nasu zedj sa usana.
Omorina je krenula u tu nasu ulicu, gde su ljudi bili
parkirani na zidinama onako skriveni od suncevih dodira,
a ni mi nismo bili na kraju te aleje susreta samo su nas
posecivali obliznji setaci umornih koraka, po neku rec
dobacivali pogledom dok smo mi zajedno uzivali u prvim
slastima tvojih toplih cokoladica.
Potraga je sustigla na obodima tvoga nosa, nejakim dodirom
vlaznog jezika, sustiglo nas je sudaranje, znamenitosti
vlastitih uzitaka.
Pogled tvoj se zagubio medju prvim poljupcima moga vrta
to je ono drhtavo ogledalo bisernih kapljica mesecevih kisa,
a verujem, da samo njegova jezera prostiru se kroz doline
tvojih cistih izvora, toliko ciste da se kroz tananu pukotinu
misao tvoja opisuje a nad povrsinom, izgovara sa recju.
Usne su bile mekane poput latice ruza, ne u jarkom sjaju,
sasvim dovoljne da ometaju kratke uzdahe tvoje dok su se
branile da krenu u vrele ruke da obgrle izvore rubina moga srca.

Radjanje

Znas i sama koja nas osecanja vezuju, otkotrljaju se oni,
mozda nehotice sjure niz padinu odsutnih svanuca,
prisutna si s osecanjem u grudima i sama u snu kojem
vesto izbegavas, tama je prisutna, ko nekakvo daleko
secanje a opet ta noc sa kojom lutas, prisutnost je sama.
Kad sam sa tobom, izgubim taj pravac svoj i prepustim se
tom skladu sto nas predvodi.
Nije to sto smo sami, i ocima slutim ka onom odrazu sto
nas vodi, oseca se miris mlade mesecine za nama, a ona
bleda istina ima te i u toj meri dovuce pramac i kraj
onih nasih razgovora se zavuku, mora biti da je u tom
plicaku nasih usana, prisutna krisom, ta ljubav tanana.
Setim se kroz suze onih uspomena, znam da te imam u tom
ubranom trenutku tvojih zelja i sva ona ceznja, sto tinja
pod talasima razgovora, imam te u svojim dlanovima,
prisutna i nekako se izgubis u tom raskoraku svojih stopa.
Nocni dodiri su te odavali pod pampurom dobrog starog vina
dok si jos u mojim rukama, snagom vetrova, sa svojih izvora
zrelog tela budila svoje izvore i nekakvom svojom tisinom
neobuzdanih talasa, vestinom vijugavih aurorinih boja
tonula u prekrasne moje vrtove.
U tim strunama jutra, nestali smo mi, ni taj osmeh tvojih
pogleda nije nista u poredjenju sa tvojim dodirima,
ko srebrna put, bezbrizno klizis po putevima srebrnim.
Postala si zedj mojih mekanih uvala tu gde se uliva svaka
nit tvojih aurorinih osmeha.
Ocito taj glas kroz noci putuje, ko nevidljiva rosa izjutra
proklijas nad svojim uzdasima, ti zlatni crveni pupoljci
sto slute i sa uzarenih stopala nocnih nakvasenim,
kaplju i kroz nasa jutra iznova nas okupaju u postelji
prepunoj usnulih snova.
Jutarnja kisa probudila je nabujalu dugu da se presvuce
nad tvojim nebom, dah mirisnih boja, u mojim ocima taj isti
dah iskrenu tisinu sledi.
Tvoje telo je usnulom liscu saptalo sve svoje boje melodija i o tom
znanju o tebi, tek treba da sledi, ne smeta nam, sto se nasa
noc rastapala kroz sve dugine boje, ovoga kisnog jutra.
Okruzeni zagrljajima i sad u tim vrtovima nebeskog plavetnila
sledimo jedini put, tamo gde nasa dusa izranja sa krilatim
konjima, dok jos smaragdnim putima tvoje koze dolivam poslednji
tracak nade ka kisnom jutru nasih pogleda.
Saplicemo se i dalje kroz tisinu dodira, zaplicemo se iskreno,
dok je jos ljubav sveza, ne raspakovana, poput neznosti,
toplih poljubaca, i jos se setim kroz ogledala nedavnih secanja,
da smo se izlili nasim telima i sve one aurorine boje izlili na
nebo, tu gde nasa ljubav ponovno se radja.

Taj otkucaj saputanja

Dok sam ti saptao na uvo, kako volim da uzivam
dok te ceskam po kosi, svojim opojnim prstima da
razdelim sve tvoje misli u svaku vlas tvoje kose.
Bradavicama si takla postelju nasu rascvetanu
ko ruze, iako su latice vec iole navlazene bile
od sudaranja nasih pokreta ruku, taj talas sto
preko malog stomaka tvog prodje do samog izvorista
zrelih uronuca.
Jos dok si svlacila plavu majicu svoju sa beline
tvojih grudi, te jagode bljestavih ukusa,
nikad nisam oklevao sto sam uronio u tvoje
uzarene strasti, ne bojim se pomaknuti zarad tebe
sve one planine sto mi te kriju, a kamoli jezikom
raskrciti svu onu sumu, sto sa tvojih ledja u vidu
pora zakrce vrelu put tvoju.
Merim te lakocom prostirkom ove veceri, a prilazis
mi sve blize jos s usana, ko sitne kise iz tvog
dahtanja, a jos slezes rukama svoje zagrljaje a gipko
telo tvoje pod zamorom zvezda medju njima stoje.
Dlanovima si zracila ka mojim butinama, nastala si
svojim vremenom ocekujuci da te ugledam pod svetlom
iz nase sobe, i zato prihvati moje vreme sto bericetnim
skokom vremena raskosno stoji.
Miloscu moga srca, ponudjenoj stvarnosti namerno dodaj
svoje dodire, neprimetno ka meni sklizni, kroz molitvu
svoga prisustva, oblizi te usne, dok brada se jos crveni,
taj otkucaj, to nama treba.
Prinosim ti cari tvojih prstiju, okupaj i zagrli nasa zedna
tela, navuci svu moju tamu sto u ovoj noci sa tobom lezi i
ne plasi se mojih ociju sto u ovoj tami pokazuju ti pute,
tamo gde treba da ides kuda te moja dusa vodi.

Kazaljka od sata

Veliki je taj prasak pred kapijom snova
u toj niti tisine, ka ljubavnom nadahnucu
osmehom se razvuci.
Sa visina se vidi dragulji sa tvojih stopa
s kojim cu u tebe uci, iskrenoscu me u
ljubav natoci, ka mekanim predelima tvoga
stomaka i u zanosu pravilno nas uvuci.
Svojim vlaznim usnama ljubis povremeno strepis,
dok mesecine otkida latice oblaka sa tvojih krila.
Prozirnim prisustvom se uzdasima primices
i uzimas ovu noc sto sledi, pravo ka pozornici
mirnih voda.
Stakleni je ovaj trenutak naisao, tako rano hodam,
ovim jutarnjim satima a ti, opet lutas svojom senom
i ne remetis vilharmoniju nasih predjenih koraka,
vec kroz neznost svoje krosnje jer one poznaju mirisne
sumske talase nasih jutarnjeg pjeva.
Pamtim te poduze setnje svakodnevnice, pamte i prolaznost
tvoju, ne placu, vec onako kroz setu se dovezu u kutku
tvojih pogleda, gledaju kako ti zivot prolazi,
da, ipak cute.
Cudan je ovaj svet sto stremi da ga upoznaju svi,
s nadom u obrazima ocekuju da miluju sve sto prolaznoscu
sluze, i onda..kako kazaljke da ne uspore moje vreme,
ne zameri mi sto svojim glasom mene pamtis dok jos kroz
svoje vreme zivot ti prolazi.
Prazna su secanja, na tom tvom prasnjavom putu, znam,
penjala si se na planinu munjevitih odgovora, ali takvo
nebo samo ume da sjaji i po ko zna koji puta si,
izmedju svojih slutnji u kapima platinastog meseca iscezla.
Na tvojim grudima ispisano pise carolija suncokreta,
jer kod njihovog rasta zatreperi belina tvojih pora
svo svoje odusevljenje slazes u taj odraz vremenski,
poput lisca nadovezujes to suludo vreme ka svojim culima,
a opet, sav taj miris i tako umotano u sigurnost mojih ruku zapazam.
Svaka nada se obrusila niz padinu ove noci, na tarabama vise nema
odjeka vec svi oni naprsli zvuci, ta melodija sto krikom tamnih
oblaka ostavlja jezu zagonetnu u svom sivilu boja.
Sporo se ovo vreme kotrlja niz svakodnevnicu, a iscekivati da mi
dodjes za neki put sto zarad snova prodjes, necu moliti, jednom
recju nanizacu onu planinu sto se odsetala kroz same ponore
nasih starih secanja.
U toplini doma si, istina je zamagljena na prozorima tvojim,
a vazduh i voda sa usana jos nalece pod laticama tvojih osecanja
i kako da nagovestim sutrasnjici da dodjes, kad se ona kazaljka
od sata umorila od prokletog cekanja za tobom.
Nedaleko od bunila zapaljivo ocekujuci tu privrzenost proglasenu,
mene je u tvom srcu kroz penu talasa natocilo zlatnu visinu tihog
cvrkutanja, namenio je vetar da od zelje zapoveda kroz hijenu od
tebe, dok je jos onaj decak u meni vremenom ostario i ostadosmo
u mislima prisutni, samo se pogled dodirivao kroz nejasnocu nasih
srodnih zelja.
Oznacimo ovo slatko doba sto nam predvidja bolje nego prognoza kao
u boji prislonjenih usana, jer ipak tvoje usne ocekuju darove bozanske,
ili si svoju dusu pridodala na oltar, vecnog kajanja.
Nalicu jos iz zlatnog perja andjela, prvim znakom naseg bica,
iznecemo svaku vlas tvojih pora, izmedju tog prokletog cekanja i
strpljenja..onako kroz krugove zapocnimo plesati proljetnim snom.

Pahuljine stope

Spustih sa sebe prasinu dodira
navukoh na sebe vrelinu odsjaja,
izvikano je ime usana u naslade ostade,
jos jedan prasnjavi korak slutnji.
Otisla je jos jedna sekunda dozivljaja,
otisla je noc i dan, otislo je sve to
sto se mice, korak po korak, stigli smo
na pocetni kraj.
Ljubavnice moga sna uzari me svojom vatrom,
zagrljaje stegni, razbuktane ruke ja zelim.
Pod spiralom jave naidji i pod tokove mojih
suza razlij onaj stari osecaj danasnjice,
ako ne mozes od osecaja da zivis, ti idi,
da ona druga dodje, nemoj da suskas prstima,
vec ka svojim grudima pridji dopusti
da uz uspavanku tvojih otkucaja.
Zaplovi moja barka, koju ljudi zovu sreca.
I sada prkosis mi crvenilom tog neba,
neznoscu galebovih krika odazivas se dnevnom
svetlu i onom sto kruzi, navuci na svoje telo
svileni carsav da nago telo ne poprimi boju
sitnih pahulja.
Zato kreni, jednostavno sa njima po meni okreni
svaki krug tvojih suvih usana, izgubljene su te
reci jutarnje.
Jos se cuje kako labudovi setaju nad horizontom
recnih talasa, otvori te ruke sto zovem, iskreno,
preuzmi ovo korito u meni u tom mekom zanosu dobrote
pravedno me razdeli u svoje izvore kuda nasa dusa ide.
Moja dusa krila ima, nisu visine joj strane, jer ona
sjaji i sve jace oduzima dah ovoj pesmi sto sluzi.
Priznajem, pogled se razvukao ispod kapaka tvojih,
pevusim ti kroz misli o beskrajnoj ljupkosti tvoga sna,
jer jednom do dva puta, nepopustljiva daljina me nije
odnela, zato cekam ispred pecine tvoga osmeha.
Nemoj skrto da pricas, te usne sto oblizujes cesto
pod topli svod zastani, lagano ugrizom svojim pridji.
Beskrajan je taj eho ceznje, otvara prolaze novih osecaja,
vecno je to trajanje pod kisom, kapljice su dublje kad se
zacuje kad padne na dno tu gde klisei odlaze u recne potope.