Ostani, ostani

Ostani, ostani
i shvati moje
snove sto odlaze,
nemoj samo otici
od nasih susreta
tu gde zastane
tu dobro reci
svoje namere.

Iznova si stigla
krhka kroz
vreline poljubaca
i sa svojim
umiljatim dodirima,
nekako slucajno
razbuktavas.

Krijem suze
u posteljoj beloj
posutoj trnovitim
stazama zivota naseg,
izrezbarenoj slici
nasih lica
otkako me
tvoja ruka dotakla,
suza se sakrila.

Otmes mi reci
sa usana neznih,
sasvim tiho hodas
po mojim usnama
pod grimiznim suncem,
sladis svoju zelju
za mnom.

U boji plave
vatre sustizes,
kroz one plodove
nepreglednih ravnica
sustizes kraj istih
onih jablana,
gde sumnje
otpadaju u prvim
znacima nasih dodira.

Pod mesecom mesto uzmi,
svaki pedalj mojih
udaha i ne ocekuj
da skines me celog,
pocepaj me do gole koze
samo da prodres do sustine
svoje.

Tiha si u boji milovanja
poput lista sto mojim
dlanovima plovi,
tihim usnama pridji
i ka meni vodi,
kad se kap kise prebaci
u sapat,
sasvim tiho u strastvene
noci vodim dok svoje
iskrene zelje prostires
po meni.

Usla si u postelju svoju
prebacila na sebe ruku
moju,
tiho sapnula preko latice
svojih usana i laganim
stopama svojih prstiju
zasla u moje carstvo snova.

U dubini otkucaja tvojih
leptirova kroz talase
tamnih noci,
ulepsala si svoje poljupce
nad parkovima boje aurorinih
bozanstvenih moci.

Nocas sam ti verni pratilac
zagrliti me nocas je nedostizno
u bistrim tokovima tvojih
zagrljaja,
uroni u mene kroz srebrne
staze iz koje pijes moje
guste ljubavne sokove.

Usamljena dusa

Pozeleh mesecev cvet,
usaran liscem oblaka
dok jos se slivaju mirisi
otkucaja njihovog disanja,
jos samo da dohvatim
taj pogled u necijim ocima.
Bar na trenutak da raspustim
sve nezne strasti sto su se
sastale ovog jutra u beloj
postelji oblikovano u boji pozude.

Eh ljubavi, samocom prodjes kroz prozor moje duse,
svake veceri se opijes mojom promajom uzdaha,
i sto mesec zatekne to zastane u trenutku bacene
paucine, ljubav je ponudila svoje poglede i u takvoj
slici ode vetar kroz ulice puste.
Paucina ume biti posuta srebrnoj prasini meseca,
znam da moze biti tvoja, moja, neprestano igra u
mojim zeljama da te ugledam kroz maglu samoce.

Gledamo se u gustini klecanja kolena, izlila si ruke
svoje, ta ljubav moja, cutimo s mukom ne pricamo i
ne slutimo da magla se nagomilava, vec uz jecaje
otkucaje srca naslucujemo, prislanjam najdrazu bol,
da ne bi u zamoru tisine, otkrila usamljenu moju dusu.
Iz misli odjednom iskliznu reci teske poput olova,
oseca se taj sladunjav miris jako modrih tresanja.
Zadrhtis pod barjakom sjajnih, pomalo vestih uvojaka
tvojih milovanja.

Telo moje je ostalo prepusteno maglovitoj sudbini
samotnih vekova, izlizanih reci ostalih pametnih ljudi,
sjaj vise na sjaji nad dlanovima vetrova a niti vise
tanke niti neznosti mogu se osetiti, jer u ovoj
maglovitoj samoci ostaje jedino usamljeno srce,
sto ga polomise pod okriljem okrutnih dela, a ti,
prostruji vazduhom i u svakom kutku moga nemira, dodaj
jos miris svojih zvezda.

Voda sto kljuca u mojim rekama, zaigra ko sunce sto
radja pupoljke cveta, izvori njeni ispreplicu svojim
emocijama.
Tamne senke se tu nastanile da je i samoca oguglala
na boje zvuka umornog srca, i taj sam trenutak neba sto
prolazi kroz supljine vetrenjaca. Snagom se popne do vrha
planinskih masiva, i zakoraci pod ambis izgubljenih dusa.
Nikad u meni ne mozes nastaniti svoje dodire dok jos mucis
muku starih bitaka necijih usana, nikad neces umeti potraziti
mrezu radosti u meni samo ces zagrebati po povrsini, i
pobeci ko sav normalan svet kada ugleda jaku ljubavnu moc.

Gde si nestala sreco moja u nesreci, kazi mi gde da te
potrazim u senci labudovih krila, jos se rastapas sa mojih
grudi, ne traze vise, ali nemir sa laganim laticama pupoljaka
tvojih usana razlaze.
Gde si nestala u ovim hladnim nocima, u jednom trenu utekao je
i mrak za tobom, skrilo se izmedju kolena kada svice novi dan.
Toliko se bojis mirisa ljubavnih da kroz moje snove zadjes
purpurnom rekom veceri, pa me ostavljas kroz uzaludna
cekanja.

Pusti neka tece taj zubor mora, nikad sa vrhova necu silaziti,
vec sa zlatnim rukama sunceve svetlosti sici i kraj tvojih
zalazaka sunca otkloniti tu maglu sto bolno me prati u ovim
hladnim nocima.
Znam, ti ces opet krenuti kao nekada, neznim horizontima
poleteti kroz rumene obraze dopustiti mojim prstima da izvuku
one male veze, tvojim cu se pogledima spokojno siriti.

Zar u mom snu da zadjes i kroz puteve poplocane dobrotom da
zastanes, tim rucicma svojim neznim, da tim prstima sto si
plesala s radoscu preko moga stomaka i prislonila svoje odjeke
tvoje male duse.
Trazeci to mesto svoje, a ja sam ti naznacio odmah, nisam
slutio da ces doci kroz kapi svoga tela u mlazu mladalackog
srca, uzeti k sebi i primiti me kao sretno dete.

Lepi snovi kruze mojim tokom da ponudim sebe u vecitu komu
ponudim jos par minuta sna, znam da ce se zavrsiti kad sunce
zadje kroz moju roletnu.
Ima ukus drhtalog lisca na drvetu bademovih plodova,
neraskidiva je veza zivota i sna, a tebe imam u oba sveta
a kraj mene nikada te nema, ta magla jesenja donosi jos
jednu godinu samoce, sprema sledecu godinu ka neuzvracenoj
ljubavi.

Mesecev most tvoga tela

Pod hladnim mesecom
cekam prvo budjenje sna,
taman zaspala si.
Ja se usunjam neznom bojom
iskrenih latica,
sasvim tiho sapucem nad
talasima tvoga tela,
sasvim tiho da prilegnem
u tvoje narucje neznih oblina.

Voleo bi te videti
u haljini jutarnje rose
sa malim dodatkom neznog
slivanja usana,
preko naborane danasnjice,
a opet, ko sam ja da sudim
i tvrdim kome bi se tvoje
usne predale,
a kamoli kome bi jutarnje
bisere svojih osmeha
izvezle u neprekidnu
dugu cekanja.

Ispod mesecevog mosta
tvoje pore ulivaju jos
jednom vlazne otkucaje
tvoga srca,
savladase brzake,
onaj udar vode,
taj otkucaj sto kroz
biserne noci zove upomoc.
Sasvim tiho ususkana zagrljajima
stapas se sa svojom kosom po
celom horizontu mojih dodira,
jos malo meni pridji,
sasvim nezno svuci deo svojih
gresnih misli,
ne plasi se mojih talasa
niti starih brodova
tu te ceka samo mirna luka.

Jutro sa ukusom jeseni

U mojim dlanovima noc jenjava
kroz bolna jutra doziva jesenjske
note nasih budjenja,
jer nema ravnice tvoga zanosa,
nema tog oblaka belog sa vrhova tvojih
zanosnih pogleda iako se spustis
nemirnom plamenom pticom,
kakvim znacenjem da te ocekujem pod
palubom nasih zagrljaja.
Uzdahom vlaznog tela ulazis mi u sne
i sve mi se cini da crvenim laticama
svojih usana prodires, divlje,
sta ja mogu znati u tvojim tokovima
misli.
Kako u dahu sna, glasno zoves me po imenu
nasih zagrljenih plamenova,
neobicno je toplo to jezero oko tvoga srca,
gore su talasi koji nastanjuju nase plavetnilo
rastu neznim nitima do modrih tresanja
oseca se onaj vapaj za nama, o silo bozija,
na njih me tvoj osmeh mudrog htenja zovu i
jos me pokriva vrelina tvog tela iako te
sanjam, a jos sam budan, 

ti ptico moja plamenih strasti.
Jos se pod tvojim mostom sakupljaju male kapi
koje nad tvojim telom teku, ti moji prsti
oslikavaju sva ona cvetna polja gde tvoja dusa
kuca za tebe i mene..

Grimizni jesenji koraci

Znam uvek kada ostanes sama u nocima ovim hladnim,
kroz nesanicu svoju, oseti se taj sapat
sto plava ptica cvrkuce, i kroz tvoje osmehe odluta
u horizonte plavicaste.
Nanosis paletu svojih dodira i crvenom boja srca
otvaras, i u sebi smirenjem svoga bica rasklanjas,
ta pticica u tebi neustrasivo te brani kroz beskonacne
sne zalazi.
Setim se, dok si koracala svojom stazom, svaka travcica
za tobom se okrenula i raspodelila jutarnju rosu za
tvoje snene oci, nikada nisi bila tu za njih, nego vec
za budne vetrove sto su mrsili tvoju kosu.
Iako si sada daleko, daleko od mojih dodira,
tih saptaca sto zalaze po morskim uvalama tvojih
nedostiznih delova, s jednom recju dotaknem taj nemir
sto protekne tvojim hodom.
Tu me zenstvenoscu jarkih boja jeseni razvuces na male
vlasi svoje kose, i u pramenu iscrtavas svoje misli
sto si onomad volela kasti, da tvojim rumenilima sam
ja jedini krivac.
Sunce je danas bilo grimzivo, uplasilo se jesenjskih nota.
Pocetak svetlosti u tvom dahu je znalo osencati
dah duge iako nije bilo kise, sem malo crvenog nosica.
Uspevao sam krisom izmamiti vlazne poljupce tvoje duse,
taj vitki most sto pregazih unutar jutarnjih otkucaja,
i ja se prepustam tom vecnom unutrasnjem skladu.
To tvoje milovanje je oznacavalo tihu seobu tvojih
zagrljaja, jos dok traje ta seoba umelo se napiti na
mojim izvorima, a moje vode sa usana, zelene od tvojih
mirnih gajeva, sjuriti se brzacima do tvojih obala.
Umes da osetis jutarnju zoru u punom jeku pomisli,
osecas kako kroz vazduh zalecu se na tvoje grudi, srce,
izjedris sa osmehom jutarnjim, primakni se mom snu,
obaspi me sa svezim rosnim poljupcima.
Ta varnica sto nas prisvaja, nije to sto nas je sunce
okupalo danasnje, nisu cak ni ona mala deca sto su trckarala
po celom trotoaru nasih secanja iz detinjstva,
onako okretni poput nasih prstiju, u svakom korenu tvoje kose
licilo mi je na jesen sto nadolazi svojim grimzivim korakom.

To je bilo tako

Iz tvojih pogleda, sakrilo se roj zvezda,
pomalo ostavljuci me bez daha, ali sam i dalje
gledao, i gledao, kako se cedi to opiranje tvojih
usana, osecam taj sapat osmeha tvoga srca.
Od tvoje koze, ostali su tragovi mojih usana,
i sve je mirisalo na zelju muzjaka i zenke,
sirilo se opojnoscu zapaljene svece po celom kutku
nase postelje.
To je bilo tako, u ponoru nasih dela stajali smo
nagi u zelji da dohvatimo nase pore, umorne od cekanja,
zeljni smo bili te nase gladi za nama, oseca se i kad
smo daleko, ta glad, nam dusu ugreje.
Sa vrha prstiju se cedila ta strast sto nas je vezala
i ovoga puta, bradavice su vristale zamnom, pod jezikom
mojim osetila se upala vlazna, nadrazujuca svesnost ka
ugrizima jacim.
Misli su same krenule ka odredistu nasih tela,
nad ravnicom tvoga stomaka zastale su kroz kapi mojih
usana, kao prve kapi kise sto su znale nakapati tvoje
telo, i predvecernje sate, kroz meseceve cari uzdasi
su odjekivale nasim prostorom dok se sveca sladila
nasim oznojenim uzitkom.
A taj mali roj sto se sakrilo u poglede tvoje,
odjurilo je prvim uzdahom, niz kosu tvoju, pa pri prolasku
svojih prstiju osecala se snaga misli tvojih, sva ta neznost
u dodiru tvoje vlasi, toliko snazne a ujedno neznost,
poput tvojih misli sto neprestano skotrljaju se pod mojim
prstima.
Cesto si pitala sto te gledam kroz blage drhtaje svojih
usana, ocekivala si odgovore moje.
Kako da objasnim kada zatvorim oci, putujem blagim dodirima
preko usana tvojih, nezno dlanovima upijajuci tvoju neznu
stranu duse, niti trazim zauzvrat nesto i uglavnom zadrzavajuci
se na proplanku tvojih donjih usana, kraj istih onih dodira
kada si prislonila svoje usne ka mojim.
Neznim zanosom si svoje meke grudi prislonila na moje ruke
i razvezala neobjasnjiv vez, onim laticama ruze sto si
koracala do mojih zagrljaja.
Imala si okus usana na mladu ljubav koja se tek radja iz
pupoljka savrsenog cveta, kraj onih poplocanih trotoara
u blizini tvojih vrtova gde se ispreplicu svi tvoji zaneseni
cvetovi, i u svakom cvetu je mali svet secanja i u dlanovima
spustas deo neznih talasa sto nad mojim stomakom osencas
nevidljivom strunom tvoga sazvezdja.
Natopiti tvoje grudi uzarenom nebeskom rosom zada,
zagrliti i usred pozlacene jeseni sto nam u punom jeku
nadolazi, tu kraj tvojih polja gde tvoja dusa drema u
svom svetu, kraj obliznjih cvetova sto zasadih u pravo vreme.

Podji ka dubini moje duse

Jakim uzdasima se privuces
i svojom me stidljivoscu umijes.
Sretna si u mojim zagrljenim snovima
i uzimas prve nocne treptaje,
sa strascu ih primaknes ka nama,
poput mirne obale se izvijas i mazis
istim onim osmehom pogledas,
nahranis mir u mojoj dusi i ja se
s tvojom naklonoscu predajem,
tonem u dubine sna, snovi nasih milovanja
i sa tobom u sebi, velikim prostranstvima
rasprostranjeno nastanjujemo.
Ima li sta lepse od tvoga dodira pogleda
sto se konstantno preliva u sve dugine boje,
izvires pod kosom svojom zajedno s dusom svojom.
Najdraza kroz sunceve tople zagrljaje prilazis
od tog zanosa, iskrenim ocima predjes razdaljinu
svih strahova i sumnji, izlazis sa svojim osecajima
i proteces mojom dusom, svaki dodir pamtim i postojano
se razvuces, nastanis svaki kutak mog vlastitog zivota.
Umes razvuci se kroz ukus jagoda, neprestano iscekivati
vrtloge moje zapadne strane gde sunce odlazi na mesecev
bal, poput bistrine nasih srca, ipak tonemo jos dublje
u nase snove.
Tisina odzvanja u tamnim nocima, od misli nasih dolaze
i sva prasina sa meseceve reke, tu kraj tvog carstva
tvojih smelih usana cuje se kroz izmaglicu secanja,
kako protutnji galopom neumornih jahaca i u tvojim dlanovima
rasire sve rastocene emocije za tebe.
Rasiri prste svoje da sunce zadje pod svaki ugao tvojih
cektica sto umeju da crtaju nad mojim velikim i prostranim
horizontima, treba iscrtati svaku brazdu neznog uzdisaja,
ali znam da imenom prolaze kroz puste krosnje nasih trotoara,
zato i nastojim da ti privucem ceo svemir u tvoje narucje,
svaku zvezdu za tebe da upecam, raspustim svaki dodir nasih
ukusa medju nasim telima, ali zora je predaleko, a tek sam
poceo pevati tvojoj dusi, zbog tog osmeha tvog, moja ljubav
se rasila po svim porama tvog unikatnog tela.
Nisi ti savrsena, ti si samo normalna, odistinski samo za
mene skrojena iako ne mogu dozvati slavuja da ti carobno
ulepsa ovu noc, spusticu mesecevu reku i dopustiti da okusis
svu dubinu moje velicanstvene duse.