недеља, 05. фебруар 2017.

Toplina jutarnjeg poljupca

Vrelost jutarnjeg sunca, docekalo sa namerom ovo prolece
i taj sapat zbog koga tumaram u ovom jutru,
zavoleh sve te ptice s kojima si se ugnjezdila unutar mene.

Golo nebo se izduzilo nad brdascem tvojih grudi ta ljupkost
dok prolazim prstima znanim, cuje se devojcin sapat,
prosetam usnama vlaznim po tankim ivicama tvojih bokova.

Nemas pocetak, a ni kraja, jer od svojih uzdaha dana predjes
prema severu i nad prugom se nepreglednim poljama tvoga sjaja,
a od kukova nanize, vrelina tvoga tela napreduje.

Svako malo razlijes me u pocetku prisutnosti dana uz ciju se
pomoc preko noci izvijas i mazis, ta pomoc nas sretno ozari i
ko trpetaj suncevog osmeha tonem u klasje tvog smelog znoja.

Imas vreme u kojem ne postoji proslost, niti skorija buducnost,
ides pravo dok izmedju tebe i mene je prisutna sadasnjost,
istkani od mednog cveta pod bojama mirisa naseg sveta.

Kad se potrudis umes celu sebe zavuci u moju dusu,
pa se svuces u drhtaje svojih zenica i u tvojim mislima
zavrsim nase krojenje usana.

Tad nanizes beskrajne osecaje duz citavih ledja i svojim
disanjem se spontano spustis nad dolinom naseg uzitka,
uz talasne zagrljaje jacine najslabijih pozudinih ugriza.

Dok se u pozadini cuje sustanje lisca ko jato ptica pipkaju
nebo, izranjajuci iz potpaljene pozude leprsavih dogadjaja,
postajes svakim trenutkom sve vise i veca ljubavnica mome telu.

Taj zubor vremena sto lezi u mome krilu, sakrijem ih jedinom
kapljicom tisine, i krenucemo u susret nasim tek otvorenim
ocima.

Jos uvek zvezde su bile naklonjene nama, u tom ogledalu recnih
pocetaka i osecam kao vecni ukras tvoje duse, u njima se
razgalami svaki treptaj cvrkuta nasih poljubaca.

Нема коментара: