Tvoje besciljno odustajanje

Negde u nekakvom stajalistu gde odustaju svi,
obicno to dodje uvece, kada su moje ruke
uglavnom prepune tog mastila,
onda taj beli papir nastaje pod bolnim odjekom
nekog secanja, ta ravnica razlije se ko nebeska
reka i pocinje razgovor koji izvire iz duse neba.
Ruke su bile tada krive sto su te pronasle po mastilu
za prvi put i dotakle, a sta je to puno tvoga neba
sto pamte neke slike pamcenja, secanja davnih ilustrovanih,
umele su prohodati medju pesmama tvoje dobrote u njoj si
se kupala ko dete u njihovoj radosti.
Previse odzvanja pod tvojim nebom, taj vrh, tog secanja,
sve su to tvoji rubovi ispunjeni odustajanjem s osmehom
krajnje glumatajuci se u modrom krajoliku u masti bez kraja.
Znacenje svoje glume znacajno si pridodala svojoj masci,
vriste izmedju moga tela a zalivajuci taj san nemoci po
tom malom nebu kuda su tvoji dodiri prolazili, satima, znalo je.
Negde u toj tmini od oblaka, moje misli znaju prepuniti
cup prepune ceznjivih reci tih zelja za kojom tvoje pesme
pod ocajem odlivaju u nepovrat svojim tackicama.
Zapocinje potera za izgubljenim danom kroz tvoje obaveze
sakupljajuci sarene trenutke tvoga gubitka, jedino tako,
u strasnom mraku tvojih otkucaja, dok u tvojoj kosi
tumara ono sunce sto se izlivalo niz padinu tvoje kose,
potpuno sam smiren u meni plovi onaj zagonetni svemir.
Osvajam tvoje lazne reci u ovom danu, rasutom u mojim
mislima, da ti, o ljubavi, opstanes negde u svojim uverenjima.
Cekam te u tom stajalistu odustajanja, kao i svaki iole
odustaju u nemogucem lavirintu svojih dopustanja,
ostajem jedino veran onim svojim recima koje ispisah u hladnije
doba, sacekacu jedino vreme da te pronadje i stavi te pod
tvoje iskusenje sto te vredno ceka.
A zalivas oblacima mesecinu ne odajuci tu prazninu u sebi
i dok se mesec vesto sakrije pod sladunjavim tvojim recima,
ali odan tvojoj gorcini tu kraj toplih obraza kud je sunce
oprasilo tvoje osmehe u nekom novom danu, mozda i jutru,
osvajas mekocom svojih reci, te usne sto pod dubinama tvojih
nerazumljivih lazi lezi.
Uglavnom uvece odskitas nekuda u taj drazesni momenat srece
pomislis da si iscezla od momenata svojih, a vreme te je vec
sustiglo i lomi onu nadu u tebi, tesko je prepoznati to
nejako srce sto se dade svima, ali dani ledenih tvojih reci
mogu biti izdasni, ukratko, i rumenilo horizonta ostaje
netaknuto.
Krenuce polako radjanje zelenila ono sustanje prvog jutarnjeg
povetarca na onim klupama tvojih mastanja, cekas nekoga ko
ti ne treba, ostaces sama u ovom zivotu prepunog kajanja.
Sva ona putovanja kuda si krocila svojim devojackim srcem
u nekakvim secanjima, ostace pust i netaknut,
zalivan okrepljujucoj nadi pri odustajanju tvoga stvaranja.
Sva tvoja koza je prepuna znanja, iako sam usao navalentno
u tvoj zivot i pored bucne pucine ostajes ista, nedostizna
prepuna onog sjaja u kojima pritiskas onu svoju dusu,
sto besciljno ide ka prvom stajalistu odustajanja.