Prozdrljivost

Ima te na meni i svaki znoj ka tebi preliva i nosim te
iako su mi ruke vlazne u svakoj njenoj kapi tvoja kosa
sljasti, imam izvore pod mesecinom za tebe,
svaka njena svetlost je moj dar sokova u tebi.
Tvoje nezno telo imam na sebi i nad tvojim golim telom
tvoje vrele uzdahe imam, a za ceste poljupce sto ih kod
vrata okruzujem i opet me imas kraj sebe u vecnom trajanju
svrsetka te imam.
Znam da se zavodljiv pogled s tobom proteze i postelju
vlaznu u perverzne noci pretvara, poredjane ugrize
na usnama dolecu, i zajedno u tebi nabreklo se sprema
olujno nevreme, jer me pohotnim ocima prozdires,
naginjes se i uzjases ponovno, neukrotivog mustanga.
Volis da te moj osmeh u sebi sacuva i ponosno u sebi
cuvas i primas, sve sto ti od perverznosti pruzam.
Oboje potrebni smo, jer moje kapljice rasterujes i
kraljevstvom svojih dodira uzimas moje telo kroz oltare
ljubavne ekstaze.
Zedan za tobom i zeljom prekrivam tvoje rumene obraze,
vrhom tvojih bradavica dolazim nezno s ugrizom i u njih
uranjam, zrelo i s osmehom, sapatom prstiju opkruzujem
i u senci smaragdnih pasnjaka silazim poput bastovana
rajskih lavirinata i pucinom tvoje koze spustam svoje
vrele uzdahe.
Imam te na sebi i pod ozarenim pogledom tvojih usana,
svuda se vlazno i nemim usnama prostires, sve do vrha
samih zavrsetaka, cak i dok njises pod smaragdnim
pasnjakom svoje velicanstvene pucine.
Perverzna ljubavnice moja slatka imas me na sebi i zelimo
jos i vise, jer me tvoja zelja preuzela, pa me oduzela,
imam tu prozdrljivost tvoju u koju sam se vec tebi upleo.
Prozdrljivice moja perverzna, jases me jos jace i tvrdim
bradavicama me sladis i na sebi te imam i pozelih ovo
pretociti u vecnost, imati na sebi i u njenim vlaznim
uzdasima privlaciti, i s tobom po nebeskim strunama ljubav
voditi i u tom zvezdanom pocetku u tebi skrojiti vecnost.

Ratna samoca

Uklesao sam trag u beskraju u tome lezi moje vreme
nedopustivo kleci za izgubljenim placom iako ti vise
nisi kraj mene, osecam studen na licu, osecam svaki
dodir tvojih ruku, barem kroz secanje pocepas mi srce
poput morske oluje, i ja ostadoh ponovno zatecen i
uplakan na stare rane, koje smo oboje znali voleti
i opet ce besneti morske oluje, besnece i to more u nama..

U nasim vlaznim uzdasima bol veceras necujno nadolazi
jer osecamo oboje, kako bol kosi ravnice ciste poput
usijanih ptica zeljnih cistih visina, a bol je sve jaca
i jaca, ponovno cemo opet da zaplacemo.
Neminovno ce ponovno nebo da zaplace nad nama, kroz kapljice
kise pricace nam secanja nasa, sve sto smo bili i u snu sto
smo krili, a opet bol i dalje krenuce jos jace da satire i
kroz vreme izdace nas i ovo nevreme sto besni pod nama.
Brojne su nas tuge odvele, moramo ih istrgnuti iz naseg
zagrljaja, podaj mi vreme, oteraj me u nepovrat vremena
jer mi smo uvek jaci kada smo zajedno, opet nas ista bol vreba.

Omamljuje nas samoca vitka i bleda uspomena, dozrijeva u nama
kao vlas kose iako je necujna, s bolom se uvek vrati, uh,
kuda cu ja opet s tobom malena, nikada sami nikada isti, sve
u svemu sa bolom istim ratujemo od davnina, prokletinjo stara
ostavi me vise..Pridji blize uhvati me za skute i ne bezi mi vise.

Tvoje misli

Kad iz svojih misli se izvuces, pomeris ta oka dva,
izjedrim slatkim tvojim osmehom, sa svojim poljupcem
te probudim ja, i zapocnem te grliti vlaznim poljupcima,
pristani na svaku moju paletu neznosti, slivajuci uzdasima
odvescu te u postelju svilenu, bez obzira to sam samo ja,
i primakni se oblikom kapljice mojeg bistrog krvotoka.
Kada se uzdasi moji razliju preko tebe, pa te telom,
kao svoju misterioznom ljubavnicom prihvatim za cvrstu
zadnjicu, svaka se tvoja pora u meni probudi i pusti
sjajne mirise, pa te telom, a ti ces ostati zanosno opijena
u rosnoj izmaglici secanja jer te moje ruke uspinju do tvojih
slasnih visina i kao razbudjena svetlost, pevusiti u mojoj dusi.
Iako nevesto krijes svoje trenutke u svojim ljubavnim snovima,
tvoja paleta boja po meni ce se razlivati, poput duginih boja,
a moje boje, toliko nezno zajedriti po tvojim slatkim odmaralistima.
Ne racunajuci pokretljivost naseg vremena,
lezacemo obavijenih ruku, telo uz telo, kao nit po nit nasih dodira
a svaku poru tvojih imena nazvacu, poput mesecine, jedno u drugo
zbliziti iskreno neznim poljupcima.
U maglovitoj lepoti zajednickih milovanja, ognjistu u nama sto vecno
zaklon ima od tudjih ruku, nasi se svetovi sa lepotom i sa srecom
druze i u odrazu nase velike ljubavi, postaju vecne i nezno pazene.
Nebitno je sto ce se u ravnici zanosa dogadjati i s kojim cemo vremenom
zivot nastaviti, jer dok je u nama iskrena ljubav, zvezde i nebo
radosno budu nama oslikavali sve nase pokrete, mi cemo i dalje se
stapati jedno u drugo, poput sunceve svetlosti sto uporno ostavlja trag.
Tvoja ce plodna polja i tvoji zavodljivi mirisi, sve moje izvore naiskap
popiti, a moja ljubavna korita, plave poput tvojeg mora iz tvojih ociju,
jezditi sa britkim povetarcem preko tvojih nepregledivih pucina s dusom.
Kada prislonis izjutra svoje dlanove na moje srce, osetices otkucaje
sto potkovano kucaju s vremenom uz tebe, a moji debeli prsti, okretni
poput neznog saputanja po tvojim pasnjacima, miruju.
Samo malo izjedriti poput tvoga osmeha, u samu nit nase ljubavi,
primakni se mom snu i obgrli me s iskrenim poljupcima.

Uvek kada ostanem sam

Uvek kada ostanem sam, draga,
kroz san mi dolete tvoje mile
ruke i sa tvojih usana pocnu me
obasipati nezna milovanja.
Uvek kada ostanem sam, mila,
tad ta noc sazvace najgore iz
mene, tvoje snene usne skinu sa
sebe taj stidljivi plast srece
magicno zalivas svaki koren mog
semena, da sa bojama meseceve
lepote tvoja moc prevladava u
nasoj postelji, zavede moje nezne
ruke i moji uzdasi u njima uzdisu.
Toliko toga na meni ima od tvojih
ugriza, toliko tvoje zenstvenosti
na mome bicu sleze, kao palete boja.
Uzalud je i ova samoca moja, uzalud
se mracna strana spusta sto mojim
senkama neda mira, jer kad srce
razmaze tamnim bojama i noc je nejaka
da odvlada u tamnim vodama, jer uzalud
je prisutnost njena, osecam a nemam je.
I kad u tami zajecu zidovi, kada i zavese
sa mojeg bica se spuste, znam tuga je uradila
svoje, ponasam se kao da si ti kraj mojeg bica,
jer zenstvenost tvoja, toplija je od mojeg
trenutnog bica, tvoje tople oci kroz prozornost
kroz poslusan san miri moju dusu.
Volim kada se skidas u stidljivoj tisini
i kroz svoje nebeske oci, ljubim tvoje nezno lice.
Uzalud je ta moja ranjivost na mome bicu,
nastaje pustos mojih snenih usana,
Uzalud je i tvoja senka, jer je tvoja milost
kao kriska mlade noci zanosna, u vremenu naseg
sanjanja, i s tobom cekam miris tvoje bujne kose,
jer kada tvoj osmeh dolije svu moju uzaludnost
pazljivo na moje grudi spusti, tvoju uzaludnu
potragu za mojoj dusom, osetices svaki podrhtaj
mojih semenja ljubavi, pod uzaludnim vetrom
razbacan.
Poljubi me draga, jer i ova uzaludnost donela te
mojim pasnjacima, mome suncu, mojim izvorima
sto uz tebe disu kao sto ti uzdises za mojim
rajskim plodovima, nase ljubavi..

Nocna zakuska

Nocna vrelina jezika prati nase uzdahe koze,
i pored drhtave beline tvojih usana ponovno
unutar mraka zelimo nasa spojena tela, pa uz
pomoc vlazne postelje prelazimo na tisinu nasu.
Noc je carobna za oboje i tek nadoraslim
bradavicama koje zure u moje oci,
podsticu me da ih zagrizem jos jace.
Ta noc, natopljena nasim vatrenim znojem,
priznajem, savrsena noc, ova noc ko rukom
odnesena pod belinom naseg carsava,
obgrljene ruke tvoje, parale su moje telo
neznom notom strasti,
oblikovajuci za jos ubiranja tvojih plodova.
I odvedoh te na recnu stranu tu u cosku kreveta
posavijenih kolena si uzivala u slascu mednih
sokova, cascavala si se nebrojano puta i po koji
zna put, osecala si se na medne strasti nase.
Oblacis haljinu boje mojih usana, a tvoje oci
zavezala si pod mojim obrucem mastanja i tvoje
oci ponocno uspavljuju dahom kao parfem pozude,
Zagrlicu sve tvoje misli, barem da usne premazem
tvojim snenim osmehom, i u kosu da raspletem nezne
dodire svoje, da na trenutak nase slabosti iskoracimo
jos jedared u neprekidan niz zagrljaja,
cekam da me tvoje golo telo obuzme skroz ka tvojim
ekstazama prozdrljivosti.

Katkad i samoca dodje

Jedva docekah uzareni pogled tvojih usana
i tvoj sapat zbog cega si mi uvek tako snena,
sav taj isprepletenost u zagrljaju tvome
volim nad tvojim telom ubrajati pore,
a dok silazim kroz nezne korake prstiju
volim setati tankim pucinama tvojih bokova.
Nemas kraja, jer od srca pa do samog svemira
pruzaju se nepregledna polja tvojih brazda,
a od struka nanize, osecam plodove nasih stvaranja.
Svakako zalivas me svojim mirisima uz koju odzvanja
sretne iskrice pohotnih igrarija, a imas vreme u sebi
da podelis u ove hladnije noci, imas pravo, a izmedju
tebe i mene je samo san, pretvoren u cvet koji mirise
bojama meda.
Katkad te celu presvucem u haljinu od ruze, slivajuci
sa tvojih bistrih izvora tvoje srce da se okupa u samom
moru.
Katkad tvoje ruke, umeju da zagrle, katkad umeju i da zaborave
a opet kazem imas vreme uz sebe, da poput samoce odes i u sam
nepovrat me vratis.
Imas pravo i tad mi svoj dodir povratis, kroz sutnju tvojeg
nemira, pa se uvuces u nedostatku tvojih smelih uzdaha, a opet
ja cu prvi, svakako da zalijem tvoj beskraj i opet bi.
Katkad bi voleo, da me poljubis, katkad te nema pa cak ni
u mom zagrljaju i svako pismo krvlju da ti napisem i zagrljaje
jakih valova neznosti, srucim u dolinu uzitaka.
A kada cujem tvoje stope, naprosto odletim od tebe, jer
znam da umirem u samoci, katkad znam da posustajem,
ali ti ces prva..

Slikarka moja

Onako ispijeni od novogodisnje noci, ispijenih usana
vodilo nas je ka ispijenim mednim saca, poljupci su
nam se stapala jedno na drugo, poput paleta boja, a
slatke sokove, smo isprali dodirima prstiju, kao sto
svaki slikar odslika svoje remek delo, pod obrucima
mastanja iako smo doprineli nasoj vecnosti da istrajemo.
Svrstali smo se na pocinak, poput belih snova prinosi
ka nasim grudima, tebi, slikarko moja.
Jedino sto nas je vodila tvoja usna ka blizim porovima
nase jednakosti, po svemu onome sto je u nama jeste i vidi,
odslikali smo ceznjive dunje, isprskane bojama bludi.
Svakog neznog minuta dolivali smo nepojmive boje strasti
oblikovajuci nezne valove, urlajuci kroz nagonske vrtloge
vrtisteci dolinom uspeha, zavirili smo i u nas kutak srama
i dosli smo na oltar isprepletenim okovima sazvezdja.
Obasipas me brazdama svoga tela, svako klasje je tinjalo
iz tebe, na mene, a opet te vrazje dugine boje, spopadale
su nas i svlacile nam kap po kap te medne saci.
A u tvom osmehu se slivaju te strasne boje, oblikovajuci
nam pod dolinom postelje, tek izgazena polja urezana u
nasa secanja iako britkom povetarcu ne dozvoljavamo da 
nam poruse i ovo nase slikarsko dostignuce.