Ratna samoca

Uklesao sam trag u beskraju u tome lezi moje vreme
nedopustivo kleci za izgubljenim placom iako ti vise
nisi kraj mene, osecam studen na licu, osecam svaki
dodir tvojih ruku, barem kroz secanje pocepas mi srce
poput morske oluje, i ja ostadoh ponovno zatecen i
uplakan na stare rane, koje smo oboje znali voleti
i opet ce besneti morske oluje, besnece i to more u nama..

U nasim vlaznim uzdasima bol veceras necujno nadolazi
jer osecamo oboje, kako bol kosi ravnice ciste poput
usijanih ptica zeljnih cistih visina, a bol je sve jaca
i jaca, ponovno cemo opet da zaplacemo.
Neminovno ce ponovno nebo da zaplace nad nama, kroz kapljice
kise pricace nam secanja nasa, sve sto smo bili i u snu sto
smo krili, a opet bol i dalje krenuce jos jace da satire i
kroz vreme izdace nas i ovo nevreme sto besni pod nama.
Brojne su nas tuge odvele, moramo ih istrgnuti iz naseg
zagrljaja, podaj mi vreme, oteraj me u nepovrat vremena
jer mi smo uvek jaci kada smo zajedno, opet nas ista bol vreba.

Omamljuje nas samoca vitka i bleda uspomena, dozrijeva u nama
kao vlas kose iako je necujna, s bolom se uvek vrati, uh,
kuda cu ja opet s tobom malena, nikada sami nikada isti, sve
u svemu sa bolom istim ratujemo od davnina, prokletinjo stara
ostavi me vise..Pridji blize uhvati me za skute i ne bezi mi vise.