Uvek kada ostanem sam

Uvek kada ostanem sam, draga,
kroz san mi dolete tvoje mile
ruke i sa tvojih usana pocnu me
obasipati nezna milovanja.
Uvek kada ostanem sam, mila,
tad ta noc sazvace najgore iz
mene, tvoje snene usne skinu sa
sebe taj stidljivi plast srece
magicno zalivas svaki koren mog
semena, da sa bojama meseceve
lepote tvoja moc prevladava u
nasoj postelji, zavede moje nezne
ruke i moji uzdasi u njima uzdisu.
Toliko toga na meni ima od tvojih
ugriza, toliko tvoje zenstvenosti
na mome bicu sleze, kao palete boja.
Uzalud je i ova samoca moja, uzalud
se mracna strana spusta sto mojim
senkama neda mira, jer kad srce
razmaze tamnim bojama i noc je nejaka
da odvlada u tamnim vodama, jer uzalud
je prisutnost njena, osecam a nemam je.
I kad u tami zajecu zidovi, kada i zavese
sa mojeg bica se spuste, znam tuga je uradila
svoje, ponasam se kao da si ti kraj mojeg bica,
jer zenstvenost tvoja, toplija je od mojeg
trenutnog bica, tvoje tople oci kroz prozornost
kroz poslusan san miri moju dusu.
Volim kada se skidas u stidljivoj tisini
i kroz svoje nebeske oci, ljubim tvoje nezno lice.
Uzalud je ta moja ranjivost na mome bicu,
nastaje pustos mojih snenih usana,
Uzalud je i tvoja senka, jer je tvoja milost
kao kriska mlade noci zanosna, u vremenu naseg
sanjanja, i s tobom cekam miris tvoje bujne kose,
jer kada tvoj osmeh dolije svu moju uzaludnost
pazljivo na moje grudi spusti, tvoju uzaludnu
potragu za mojoj dusom, osetices svaki podrhtaj
mojih semenja ljubavi, pod uzaludnim vetrom
razbacan.
Poljubi me draga, jer i ova uzaludnost donela te
mojim pasnjacima, mome suncu, mojim izvorima
sto uz tebe disu kao sto ti uzdises za mojim
rajskim plodovima, nase ljubavi..