Jutarnja magla

Jutarnja magla se razbezala pod sokacima
i ostalim necujnim corsokacima, pitam se
zasto ne dobijam od tebe vise ni tezinu
tvojih iskrenih slova, a plasim se da bi
te samo razbudio i onu namcorsku stranu
razgulio, tesko je shvatiti cemu tezis
il jednostavno odglumis, svaku bistrinu.
Kradom mi ulazis kroz suplje roletne
oduzimajuci mi i jos ovo malo snage
da ti se odbranim, ko magla si, iako te
nemam kraj sebe u mojim porivima udises
sve sto precutkujem.
Kako da stanem pred tobom, kako?
Kada me svaki tvoj uzdah, razbije sa
ciljnom namerom da me odvojis od mojeg
shvatanja i ponovno tezis da ukrotis
jedino sto mi je preostalo,
moju iskrenost.
Umes probuditi zelju u meni, da podsetim se
sta to znaci mekoca usana tvojih, zastati
na rubovima tvojih obraza i oslusnuti melodiju
tvojih dubokih i prijatnih uzdaha,
cak i rumeni obrazi osecaju zubor varnica
dok nezno saram prstima svojim, znaju se cuti
i blage emocije, pri naletu starom povetarcu
koji jos ume vesto da prolije nase poljupce
po zajednickom zagrljaju.
Kroz misli preturam svaku boju recenica tvojih,
nanizem po potrebi svaki uzdah medju zarezima,
katkad se trgnem u tom silnom mastanju i pozelim
da si tu kraj mene, al opet se nadam tvom dolasku
kroz ovu gustu maglu.
Osluskivacu i dalje tvoje srce, kroz uzdahe vlazne
saslusacu svaku boju tvoga glasa, otklonicu bistru
rosu iz tvojih ociju i podariti neznim recima naseg
jezika iskrenu notu, zeljnih prvih jutarnjih cvrkuta
poljubaca.
Kroz dodire svoje i ove guste magle, zovem te, da,
da dodjes, otkrijes svoje bice i podaris sebe i ove
nase kolevke zivota ostace puste ako budemo koracali
bosi poput izgladnelih dusa, zeljnih pravih ljubavi.

Prvi susret

Cula si o meni dok si jos spavala prekrivena mesecinom,
ali daleko si bila u svojim snovima,
nismo bili toliku blizu svojih zagrljaja,
uzdisali smo nad zelenim tepihom ukrasenim prelepim
bojama tvoje velicanstvene duse,
samo smo nagovestavali mirise tvoga dolaska i slatkim
ukusom daha, doletela si do mojih usana i razbudila
ceznju u nama samima.
Sada smo tu, malena, zeleni tepih pod nama pruza
nase zrele godine, nezno i umiljato, preko tvojih
nenaspavanih noci ispustajuci vapaj zamnom.
A one noci, kada si prisla okupana recima,
u toj javi, osetila si obrise mojih dubokih emocija
kao povetarac slazem nezne zagrljaje preko tvojih
rumenih obraza i ne dopustam odsutnost moju jer plodovi
nase tihih uzdaha zaljubljenosti, pomalo sebicno od mene.
Krenuo sam do tvojih ociju slobodno u beskrajnoj noci
spustati zvezde padalice niz nevidljivu strunu oslikavati
umorno sunce sto prepusta neznom uzdahu da odleti u moje
palate nekadasnjih trenutaka, prisloni se uz mene i ove
noci, prepusti se jasno neznim usnama, raspusti kosu da
padne preko tvojih neznih ledja tamo gde su moji prsti prosli.
Imaju pravo sto su nase vlazne kapi nekuda krenule u vlazne
pohode jer dodirnuta mekocom tvojih usana, tihim jezikom zboris,
i zato me u zagrljaju nadanja ima, kao dva nerazdvojna srca
kroz telo zubore, katkad se napnu da prodje varnica jos vece ljubavi.
Pokrij se, malena, ovom mesecinom docaracu tvoje misli,
zaputimo se na sanjive horizonte tamo gde se ponosno sunce stapa
zajedno s mesecom, poput rumenih poljubaca odigranih pod nasim
rubovima, tek zagrizene strasti.

Zena vatrene kose

Nemire rasporedjujem po tvojoj plavicastoj kosi
i u sebi nalazim bistre poglede nedovrsenih krosnji
i kroz sapat, tiho sapcem pod ravnicom tvojih pramenova.
Preispitujem se dal si jos na pocetku nasih dodira,
il odsjaje nizes po vetrovitoj krosnji i svih ovih
kisa i nebrojani vetrovi sto te okruzise,
dal te odistinski sanjam kako tvojim stomakom
puzim, poput slasnog jezika kroz bisere nanizem.
Moram ti reci, neiscrpni su moji izvori, prolaze slapovi
i neuhvatljive dubine tvoje duse, osecam da odlazis
pusticu te i na jos vece pute.
Neiskoristena snaga meseca preliva divne osecaje
sve sto imadeh u rukama, darovacu tebi, barem
na kratko da ogledam kroz vreme, kako odlazis.
Ne uspevam uvek i potpuno presvuci tvoj veo
zenstvenosti, vec kroz zagrljaje spustam deo svojih
mastanja i plameni prsten obuhvata tvoje kukove
sto se izvaja poput mlecnog puta.
Prstima pokusavam dodirnuti toplinu mirisa boja
tvoje koze, oprezno sakupljam male kapi pod tvoje
obraze i svaku kap uzdizem do tvojih visina i povremeno
se vratim, nudeci nove uzdahe.
Otkrivam, deo po deo, kako rasplamsavas vatru,
kako pred moje dodire bacas grumenje strasti,
beskrajno odzvanjajuci ostajem zatecen pod planinom
srca tvoga.
Osecam drhtaje u uzdasima i vlazne usne pod slapovima
mesecevog toka, al pozudom iz tvojih sokova
izvijas nove vatrene poljupce, sa slatkim strpljenjem
cekam obojene strasti da pridje blize mojoj dusi.
Kad me tako osencas pod umornim senkama i skupis sve
u sebe, da ispod mojih ledja prislonis nezni osmeh,
izmislicu nacine i postelju pretvorim u cistiliste
nasih grehova.
Laganim koracima pogleda krenucu u nove teskobe i pod
raznim bitkama dovescu saputanje tvoje, tu, tacno iznad
tebe, iznad nasih divljih dodira i zauvek u nase otkucaje
prelicu jos jedne nezaboravne trenutke u boce emocija i
rasiricu svetom, mozda u nekom drugom veku, oprosticu ti.

Moja svetlost

Imas me dok pod potocima poljupci zvece,
i zeljna si mojih prinosa pod svojom dusom,
usnama, duso, najsladje bisere kroz moje srce
vezes.
Nocas zato pletem sazvezdje kroz tvoju kosu,
uzdasima ostavljam mirisne tragove svojih
rajskih svetova i oduvek me sretnog pronadjes,
jer kroz moje snove dises, katkad i prodjes
mojim bistrim izvorima vecne ljubavi,
dok u mojim grudima mesecinom otvaras prelepu
ljubavnu svetlost.
Imamo vise nego dovoljno godina, zrelih poljubaca,
licem u lice, u srcu zajedno ostajemo privijeni,
kao boja daha ispod plavicastog neba.
Izmedju nas su krupne zvezde i stvaraju kristalne
misli, a taj plamicak u nama ostace vecno,
kao izvor nase beskrajne ljubavi.
Dok jezikom pletemo nase iskrene reci,
prostrujimo nasim talasima gde izvire nasa ljubav,
projedrimo nasim emocijama i dotaknimo nase nemire,
sa iscekivanjem prodrimo u nase dubine,
imamo jos ovo nase vreme i sav taj zar koji
osecamo u nasim slatkim porivima.

Oprosti mi

Za sebicne trenutke i moje nade koje sam ka tebi ugledao,
a opet nisam umeo da ti kazem bistre note otvorenog srca, a opet,
nismo znali ucvrstiti sve nase nedace i spojiti nepogresivo i
opet molicu za oprostaj, iako si daleko od mene, samo mi je ostalo
jos ovo vreme da cedim, ko sto cedim ovo slovo za tebe, oprosti mi.
Nikad nisam umeo da saspem tecnu lavu ispred tvojih prstiju,
bas ta ista lava, koju moja dusa kusa, istom se nada, uzalud znam
ali se ipak molim, kroz neme molitve, kroz ono grimizno sunce
sto odslikava nase spomenare i sve ubacuje pod isti snop svetla
nadam se tebi, ko sto se ti nadas meni, ali nikad necu moci
da odagnam tvoje oci sto slute, sto ocekuju nasu bezgranicnu ljubav.
Katkad nam usne same progovore, znale su sakupljati nase uzdahe,
da znale su.
Na vrh cela tvoga, znala se sakupiti sva bistrina mojih poljubaca,
sve se znalo slivati, poput potoka od tih suza, dal je ovo kraj,
pitali smo se, il je bozja kazna sto ostadoh sam.
Da cekacu, nase vreme, mozda u drugom zivotu, kada ponovno umrem
i rodim se opet prokleto sam.
Znali smo, ispred pasnjaka sesti i zagrljeno lezati,
poput nezne stabljike medjusobno se stapati i uzajamno prigrliti sebe,
dok nas vetar nas, nezno preplice pod stepenicama uzitaka.
Cak nam se i nebo osmehivalo, podavalo nam je plavicasto nebo
prepuno sarolikost ptica, cak i melodiju koja se kroz vreme
preslikavalo u nedostizne latice ruza, poput nas, naizgled sretni.

Tvoja nit

Jos je nase srce isprepleteno sazvezdjem,
mozda po jos koja svemirska prasina nas
ujedinjuje, i po koja kometa nas sustigne
vise nego tvoje nezne ruke, koje su umele
da zagrle tek rodjene a tako male, te male
ljubavne niti.
Prozirno nestajemo u obliku mastanja,
uzdizemo se samo radi dodira nasih oznojenih
tela, ko poslednji krik usamljenog galeba.
Dok si jos spavala pod spavacicom od mesecine,
ali daleko je bio san, nisi imala bozansku nit
ka meni, vec smo u nasim srcima nagovestali
miris naseg odlaska, i nekim cudom doletela
je na tvoje ruke hrabrost mastanja,
kako usred reke sna probuditi u tebi ceznju,
Sada smo tu, zelene krosnje obliznjih drveca
u tvojim godinama cekanja, iskren i posve tih,
preko tvojih neispavanih noci, ispustamo uzdahe,
a one noci u kojima si sanjala niti nasih toplih
zagrljaja, ko vetar slazem na ruke i ne dopustam
i postojanje, jer plodovi duge samoce ne uzivaju
pod potocima izlivanja nase same ljubavi.
Kreni sa vrhova ociju slobodno u beskonacnost
vecnih zvezda, niz nepreglednu putanju gde smireno
ceka izgubljeno sunce, prepustimo se neznosti usana,
jasnom drhtanju prisutne studeni, i tvoju usamljenu
dusu priblizi je k meni, preci cu u tebi sva nadanja,
i telo tvoje postati.
Kad u pogledu trave orose se, pod zuto jarkim bojama
suncokreta dodirnuta je mekoca tvojih vlasi,
tisina postaje svetlost, i zato u zagljaju neba kao dve
nerazdvojne sunceve kapljice zatvaramo pocetak secanja,
krenimo na sanjive pasnjake, tamo ce nasi obrazi postati
crveni poput, uigrane duse pod posteljom od bezbrojnih
poljubaca.

Ja te poezijom zovem

Ja te poezijom zovem, zeljan tvoje ljubavi u ovom gradu
gde spasa nema u ovoj maglovitoj noci trazim tvoje ruke
da mi dodju da mi otkuju ovo srce sto je patilo za tobom.
Iako si daleko od mojih poljubaca cestih, ja te kroz snove
trazim mozda mi doneses i svoje trenutke, jer mozda ces
i ti meni doneti svoje umorno srce, da ga izlecim ja.

Ja te poezijom zovem, cesto svratim u krcmu gde ostadose
nasi stari dani bezbrojani, mislim da je krcmar stari shvatio
da vise nisu isti dani, pa mi daje suvog hleba da ne opijam
se zbog tebe.
Sve je posteno u tvom kutku, sve jos mirise na tlo pod nama
sve je jos tu, samo nismo ti i ja, iako su vrapci odsvirali svoje
zalicemo za nase stare dane, otuda nam i zmarci.

Ja te poezijom zovem, cesto kroz bocu vina otkotrljam misli svoje
pozelim tvoje nago telo, da se pribije uz mene, samo na malo da osetim
kako prija mekoca tvoje koze, a zasto bi sve to, kada trnje me je obasulo
svo.
Spustila se magla cak do mog prozora, uvukla se i samoca stara znana vest
pruzila je carsav zaborava i krenula ka mojoj dusi, da upotpuni deo
svog zacaranog kruga, katkad smrznuce i vreme i ove boli ostace mi teske.
A ti ces i dalje biti u slikama bezbojnim starim, samo po koricama
nasih osmeha viorice bela zastavica nade, da ce me neko pronaci kada
se ja izgubih u prokletom gradu.