Oprosti mi

Za sebicne trenutke i moje nade koje sam ka tebi ugledao,
a opet nisam umeo da ti kazem bistre note otvorenog srca, a opet,
nismo znali ucvrstiti sve nase nedace i spojiti nepogresivo i
opet molicu za oprostaj, iako si daleko od mene, samo mi je ostalo
jos ovo vreme da cedim, ko sto cedim ovo slovo za tebe, oprosti mi.
Nikad nisam umeo da saspem tecnu lavu ispred tvojih prstiju,
bas ta ista lava, koju moja dusa kusa, istom se nada, uzalud znam
ali se ipak molim, kroz neme molitve, kroz ono grimizno sunce
sto odslikava nase spomenare i sve ubacuje pod isti snop svetla
nadam se tebi, ko sto se ti nadas meni, ali nikad necu moci
da odagnam tvoje oci sto slute, sto ocekuju nasu bezgranicnu ljubav.
Katkad nam usne same progovore, znale su sakupljati nase uzdahe,
da znale su.
Na vrh cela tvoga, znala se sakupiti sva bistrina mojih poljubaca,
sve se znalo slivati, poput potoka od tih suza, dal je ovo kraj,
pitali smo se, il je bozja kazna sto ostadoh sam.
Da cekacu, nase vreme, mozda u drugom zivotu, kada ponovno umrem
i rodim se opet prokleto sam.
Znali smo, ispred pasnjaka sesti i zagrljeno lezati,
poput nezne stabljike medjusobno se stapati i uzajamno prigrliti sebe,
dok nas vetar nas, nezno preplice pod stepenicama uzitaka.
Cak nam se i nebo osmehivalo, podavalo nam je plavicasto nebo
prepuno sarolikost ptica, cak i melodiju koja se kroz vreme
preslikavalo u nedostizne latice ruza, poput nas, naizgled sretni.