Gladne zelje, divljih vetrova

Mozda cu katkad proci tim ulicama kuda smo nekako gazili
kroz zivot.
Mozda cu jos otpratiti tvoje neme korake do tvoga stana,
praticu to nevreme sto se priblizava,
cekacu da me odvede od tvojih susreta, bolece,
ali cuvacu snagu kad te ugledam.
Kako se pod crvenim mesecom ogleda tvoj osmeh,
tako crven a udaljen od mojih uzdaha.

Kako opisati taj dogadjaj sto sledi,
ko tvoj osmeh sto se radja pri samim pogledima tvojih ociju,
kako se gladno setaju po mome licu,
vazno je umeti otvoriti srce i dusu,
jer sunce zajedno peva u njihovom jatu,
nasih probudjenih ptica.
Sedeti u krosnji vlastitih poljubaca,
nekako smireno i bisernim tvojim ocima
kako si samo zamirisala predele naseg cekanja,
miris tvoje koze.
Pod hladom tvojih zednih usana,
stalno pristizes uzdasima hiljadama tvojih cekanja i ceznji,
znatno se okrenes ko balerina nasih krosnji
i u tom zalasku meseca u tvojim ocima,
pod krhkim prstima iskrice pucaju
i presvlace se u dugine boje tvojih poljubaca.
Ljubavnim svetlom sto raspara nase nebo i onaj govor ptica sto
neprimetno skuplja, te pore na tebi.
Ali cesto u predvecerskim satima klize niz tvoje telo,
te kapljice od tusa,
gladno je za dodirom topljene ljubavi u tebi,
struji kroz oseke i plime tvojih slatkih osmeha,
stidljivosti.
Pre nego sto si koracala od nekuda,
zakoracio sam prstima po tebi i s uzivanjem se
zasladio tvojim mirisima, zbrajati te setne ceznje,
tako mirno prileci kod svakog dodira, poput sna,
razviti jedra lagano uzivati u horizontu sa tvojom dusom.
Dok se dusa tvoja prosetala s mojim poljupcem
preko tvoga prelepog tela, u daljini se skrilo,
ali punim u svojim dlanovima tu mesecevu sonatu
tvojih gladnih zelja, a izdaleka sustavog lisca sustizes,
kroz svilenu kosu..
Otpleses ples na krajicak nebeskog puta, tu,
gde se smenjuju nasi uzdasi..
Tu se jos pronadjemo medju hiljade i hiljade vetrova,
nasih pogleda.
Kad zapocnes cutljivim recima,
znam utapkala bi me u svoje nebo i sve one zvezde padalice
koje za tobom svetle.
Sakupio bih ih u mrezu slatkih dodira,
a ti poda mnom razgoliceno cedis ovu strastvenu noc
u prelepa svitanja, odnesi te umorne kise do nasih usana,
utapkaj svojim cutljivim recima,
raspusti svoju divlju kosu..
U samoj vatri prstiju i horizontom tvojih ledja,
prostire se ljuljanje nasih dveju dusa.
A dah je neumorna tastina divljih vetrova,
samo ukrocena izmedju sna i jave
tu gde se razvuces svojim nagim telom,
preko neumorne plaze svilenih carsava,
ima potrebu za slatkim nutrinama svojih ukusnih kapljica
koje oslikavaju iskrenu dusu, pod pampurom mirisljavog vina.

Bili smo rasuti poput zvezda

Bili smo se rasuli u male komadice azurnih obala
svakom uzarenom talasu smo prkosili, svu nasu
slast sto je bojom mesecevih stopa, oslikavalo
prelepi ugodjaj nama dvoma.

Mekani obrisi tvojih cvrstih bradavica kotrljali
su se nad pucinom mojih pogleda, dolivali su one
trenutke uvezbanih macijih ociju koje zadju nama u sne.

Zapricali smo se govorom nerazdvojivih ruku, dok se jos
osecao miris sa tvoga stomaka, donosici sa sobom
cvrkut tvojih usana.
A strast se podvukla pod morski cilim od talasa i
pri svakom dodiru nasih prstiju, cedila se ona nutrina
naseg pjeva.

Ta noc nas priblizila uz pomoc onog peska sto sa tvojih
stopala skrivalo uvojak istetovirane crvene ruze,
kako god si koracala prema meni, tako je i talas bio veci,
ali ujedno i tih na tvojim usnama.

Veceras smo u taj pehar nalili aurorino vino dok su nebeski
pegazi donosili bistre kapljice kise kao zrno neumornog sna,
potreba za tvojim mirisom boja i sva ona prisutnost u
saputanju tvojih reci, osecam, da ne mogu ti pobeci.

Toplina izmedju tih butina, mila, zaustavi vetar u palubi
morskih eseja i sve one ceznje za nama zapali, u velike
dodire ljubavne rastvori.

Ova noc nad nama kruzi, cuti i slusa, kako usnama pevusis,
ispijmo inspiraciju neprolaznu i laganim stopama zaokruzi,
nista najsladje nema od boje mirisnog tela, zato radoscu
dodira medenih uzdaha, zasladimo ovu noc sto nam pruza.

Svakako cu reci, posebno je svetlo sto kruzi u tvojim ocima,
svetlo i miris krosnji iz tvojih vlasi, cuvano obecanje
koje retko kroz zivot susrecemo, jer ga svojim dusama
osecamo i kroz ove tamne noci iskusavamo.

Zato sledimo tu hemiju neprolaznu, i to jos ove noci,
kroz sjajnu tisinu koja sleti na pupoljke onih latica sto
pobacah po tvojoj sobi, da se natope svi oni mirisi po
kojem gazis i ostace taj miris, neprolaznih zelja za mnom.

U vrhovima svojih hodocasca, jer tiho na vetrovom osmehu,
izlazis ispod mojih zagrljaja.
Osecam dusom kako smotano hodas, izazovno prosetas mojim
bulevarom pogleda i neprestano skeniras svojim ocima,
ali ne znas, da me opijas svojim uzdasima.

Dragocen si izvor leta, iz tebe se radja ono sunce sto
u tvome srcu, zasipa boje mesecevih muskatli pa niz obronke
nezno primas moj zivot, pa ga dusom u sebe sakrijes,
ali treperis na vrhu svojih ocekivanja i rastvoris se u male
sitne obale, pokraj aurorinih noci.

Plasljiva tvoja strana

U narucje tvojih usana lebdi prva kap
i u ritmu tog vlaznog dodira,
golo disanje se odvija, preuzeta srcem
neumorno grlis i sluh vecnog vremena
na moje usne budis.
Zato cutim, nista ne trebam, te stope
sto nejakom vetru hoda, stalno se uzdizem
dodirima pozude a ni nebo plavlje ne moze
biti, tiho plovis kroz mene.
Ovde, gde se sunce rasiroko nasmejalo tvojoj
cupavoj kosi, a bujne brezuljke tvoga
tela daruju neprekidnim vrelim poljupcima
nasih usana.
U mislima me u svoje narucje poljupca oblivas,
i taj moj pogled se ka tvome nagom telu razliva,
malo prekrije, a najvise se zasladi onom stanistu
gde tvoje srce drema.
Prstima vodim ka onim kapima tvoje slasti i sa butina
lagano iscure strasti, i nikuda kao tada ostacemo
sami, ti i ja, na brezuljku neispunjenih zelja.
Jos cekam to sunce sto tone u plavicaste horizonte
da se preobuce u belinu meseca, sakrije mi one pute
sto vode do tebe.

Seo sam na ono isto mesto sto se talas podvija.
Odatle se pogledom rasiri i svo nebo zatalasa,
taj mir sto nam treba, svako sazvezdje poprimi
boju zvuka tvojih udisaja tako bezbrojan,
ukrasen lepotom tvoje kose.
Da na prstima predvecerja, pregrst zaboravljenih
misli pod mostom uspavane duge, kroz svaki
dodir ulepsa tvoje zvezde sa neba.
Toliko cesto mi svratis u moje stope, onih jutarnjih
ukusa raznih jela i bez prestanka miluju se snovi
tvojih novih radjanja.
Istkane su reci ljubavne, akordima znanim, leprsaju
preko tvoga stomaka iako je pozitivna energija uvek
prisutna, ti se vesto prikrivas u ime zauzeta.
Pisem dusom ko sto govorim poljupcima tvojoj dusi
znanoj, uzivam sto me prekrivas svojim osmehom tela,
zato tiho sapucem prstima u slucajnom dodiru u prisustvu
tvoga tela.
Tada veruj samo mojim dodirima, ne pritiskaj one granice
sto se plase, pusti ih neka odu sto dalje, ti slobodno
pridji mome jatu u obrisu svoga neba, prepuno je rajskih
ptica jer svako svome jatu leti, a ti sleti u moj
vecernji zagrljaj.

Dal si ona prava, il zbrajas svoje setne ceznje i mimo svakog
dodira lezis povijena ka svom snu, cesto nocima oslusnem korake
tvoga svemira, da se razbudim nocima i kroz javu dodjem na
tvoje sne, poljupcima ususkujem nezno tvoje telo.
Pratiti sve te pejzaze i konture tvoga lica, znao sam gde pocinje
i zavrsava tvoj slatki pogled, ne dajem dusu u tvoje dlanove,
vec u svoje grudi stavljam da osetim kako odnekud tvoje srce
plamti.
Moja secanja i dalje kruze ko galebovi iznad pucine nase
koji se pred ogledalom moje samoce neprimetno sakuplja, donoseci
mirise tvojih usana.
Slomljen od noci, prasnjavih ulica svojih koraka, zaustavljen na
toj raskrsnici suza, jos se nebo sprema za prve oluje, mozda ce
i moja dusa da se spremi na put koji odvec kasni.
Znao sam posetiti drvo moje mladosti, jos se setim tamnog jutra
i tog stabla sto svetli u najtamnijoj noci.
Uvek te osetim po znoju tvoga tela, al cutim, tu hranu s uzitkom
prastam, nestala je ta zamorna tisina sto se mom bolu sprema.

Pred vratima tvoje zgrade

Osecas li kroz gutljaje vina onog labuda sto svira,
kako se ova toplina od ove nocne tame spustila na
zemlju, tu gde su tvoja stopala ostavila trag i
dalje nemi gore uz tamnu stranu tvoga neba.
U slucajnom dodiru nase koze oseca se varnica
nasih tajnih zelja, poljupci se zagube, stisaju
pred vratima tvoje zgrade, ne zelim da odes,
zato probaj tim srcem sto u tvojim ocima vidim
glad za poljupcem.
Trazicu i dalje tragove tvoga osmeha, skrti su,
poput setnih svitanja, ostavljajuci obrascice
crvene poput onih zrelih bresaka punih nutrine,
znam da te ne gusi vise tvoj san.
Nikakvu hladnu tugu ne vidim u tvome pogledu
vec u tvoje zagrljaje prilazim, znam, tesko
cu pronaci onu devojcicu sa plaze sto svojim
talasima, prenosi ukus svoga tela i pod moje
mirise nadolazi uz ispijanje prvog jutra.
Sunce se rasilo iznad nas, pod svoja topla bedra
mene smesti, uz svoje uzdahe razlij.
Kesten je poprimio boju tvojih ociju, izvijao se
i maskirao mi pute ali potrazis sa moga tela,
to jutarnje budjenje, prelepog ukusnog dorucka,
ali veruj svome telu, duboko udahni ovo nase jutro
sto se oduvek sprema.
U tom velikom gradu prepunog ljudi, tamnih corsokaka,
na tom plocniku gde tvoj otisak drema, ceka tvoje
stope da im se udruze i moju pratnju, sto u tvoju dusu
navrate.
Kroz svaka svitanja, ti svoju kosu orosis zvezdama
svoga neba, pa ista takva, sidjes niz moje susrete
opazeno sretna, iako si nenaspavana kroz gole uzdahe
preuzimas otkucajem srca a ritam moga tela stoji pod
tvojim vlaznim zvezdama.
Opijen tvojim mirisnim prisustvom tvoga tela, onako,
poput meseceve srebrne svetlosti izvijam se u tvome
pogledu i nestajem u vidu prve rosne kapljice na tvojim usnama,
prosaputas svojim mislima onako ispunjeno zivotom,
presretna sto budna sanjas.
Pred vratima tvoje zgrade, svi ti momenti navrate u toj
sekundi vecnosti, zaslade moju dusu, sto te sretoh,
bas tebe medju hiljade drugih ljudi, onu malu devojcicu
pod carolijom sunceve topline i kroz tvoje sapate osmeha
svu tvoju nervoznu stranu umire, zato hodi ka sapatu mojih
reci spusti svoje usne ka izvoristu svoje srece,
nezno, sasvim nezno pridji, nasloni svoje zagrljaje sto
kroz slutnju cekaju ona nasa jutra.

Tropski dan i devojcica

Gledam te kako niz vetar rasipas sa svog tela iskrenost
i sva ta padina tih kamencica oko tebe sto preslikavaju,
sunceve odsjaje do tvojih ivica pora.
Ali nastojim da oslusnem taj pogled tvoje devojcice
sto se sunca na obalama koje lagano prigusavaju odjecima ljudi.
Nisi ocekivala toliku paznju u tom tropskom danu,
odjek sata usporio se nad horizontom nasih vlastitih udaha,
i jos se pitas, zar jos neko ume poklanjati paznju tvog
usporenog sata.
Zlatnim kljunom njegovog zevanja, odaziva se vrelina naseg sunca,
prekrivena tim redom svojih kapljica, cuju se kako te same kapi
kruze i cepaju vreme po tvome telu i ne opiru se, tom mislju
sto kroz daske osmeha pruzas ruke slatkog kukuruza.
Tim nespretnim korakom zalazis do prvih upijajucih talasa,
otvarajuci srce svoje da udahne slobodom svoga zivljenja a znaju
se zvezde nasmejati tvojim pogledima i naslucivati postepeno
prispavanje na obalama naseg grada, jos mala sitnica sto vrelinom
tvojih usana oblizes, tek zapoceto predvecerje koje ti sledi.
Uzivati u onom suncu sto se sakrilo od nas, propustajuci kroz
oslikane oblake za tvoje poglede, klizi po nasem svodu uzareno
bice starom nekoliko miliona godina, uvek sanja o tvom uzdahu
mesecevih eseja.
Lagano u moje ruke spusti odraz svojih zelja i neka ponese vruci
vetar sve tvoje skrivene zelje od mene, pronacicu ga na toj obali,
kud se nasa stopala dodiruju.
Znam u tom dodiru kamena i tih skoljki sto si iscitala iz bele
knjige, ma ni letovi bezbrojnih aviona sa razlicitih destinacija
ne mogu odgonetnuti boju tvojih pogleda, ko onaj dodir prstiju
sto klize kroz tokove tvojih podrhtaja.
Zato kroz niti svoje privezi jos jednu notu izvora, samo u sebi
zadrzi svo ono zrnevlje sto po svojim snovima hodas, ali samo polako
da se ne sapletes od one talase sto ti kroz snove tvoje upletem.
Zahvaceni milionitom delu uzdaha, a izmedju tvog prelepog tela
lezi neka tajna neka, kroz dogledno vreme rasaznacu bas u tom
trenutku razmazivanja.

Umorna reka samoce

Oslusnuh kako niz zelenu reku rasipaju se tvoji vreli dodiri.
Ponekad zavidim toj mutnoj vodi sto skriva te dubine
od mene, promatrajuci oblake osetih tvoje korake usana pod
mirisima nejakog vetra, sto brsti priobalne krosnje tvojih
uzarenih pogleda, i krivo mi sto se u sudaru nasih maze i
sve to kroz najednostavnije cestice udaha, umire se.
Misli moje i dalje teku kroz muzicki lavirint,
i zamisljam koliko je potrebno vecnom moru da prebrodi moju
samocu za tobom.

Tu smo, rece senka umorne samoce, kazivajuci naglas kroz
ponore moje duse.
Pa sta ako ceznem i ne mogu bez tebe..
Zar se uvek poklanja smisao tankim vidicima, i da li kroz
dnevnu svetlost nadolazi noc u zagrljaje ucestale ceznje.
Zar se moraju sjediniti sunce i mesec na nasim prostranim
cilimom, sto nasim ocima krase pejzaze njihovih dogadjaja.
Desi se katkad da nas obidje povetarac uzdrmanih zelja,
sunce se uvek smeska nad kolevkom mesecevih plesnih koraka,
onih sto je samo za tebe igralo nad bisernim jezerom
svojih iskrenih suza.

Mimoisli su se gradovi i njihova zagadjena mesta, a putnici su
otisli svojim tokom ko nasa mutna reka i dalje me kroz sunceve
osmehe rastrese onaj isti vetar koji vecno luta, i trazi utociste sa tobom
i ceka na kraju svoga toka, bez ijedne reci ostaje veran svome
vremenu da bira.

Potraga za hladom

Saslusam svaku misao tvoju
sto podamnom ko morske struje
se rastezu i sve to nebrojano
puta kroz svoja cula nalivao,
a i dalje bih ostao zedan tvojih zagrljaja,
dok nas nas susret ponovo ne zaplete vremenom.
Jos mi je miris tvojih usana ostao na uzdahu
mome da drema, i ceka one dane o tim
trenucima da razmislja, al djavo neda mira,
vec s prvim obilnim sekundama zagrljeno kroz
zrake sunca docekuje moje ruke, nada se tvom
povratku sto ce da mi se vrate.
Jos se oseca miris onih zelenih krosnji iznad nas,
po neki odsjaj sa suncevih dodira izmile kroz tu
krosnju, ne bili dohvatio i okusio nasu zedj sa usana.
Omorina je krenula u tu nasu ulicu, gde su ljudi bili
parkirani na zidinama onako skriveni od suncevih dodira,
a ni mi nismo bili na kraju te aleje susreta samo su nas
posecivali obliznji setaci umornih koraka, po neku rec
dobacivali pogledom dok smo mi zajedno uzivali u prvim
slastima tvojih toplih cokoladica.
Potraga je sustigla na obodima tvoga nosa, nejakim dodirom
vlaznog jezika, sustiglo nas je sudaranje, znamenitosti
vlastitih uzitaka.
Pogled tvoj se zagubio medju prvim poljupcima moga vrta
to je ono drhtavo ogledalo bisernih kapljica mesecevih kisa,
a verujem, da samo njegova jezera prostiru se kroz doline
tvojih cistih izvora, toliko ciste da se kroz tananu pukotinu
misao tvoja opisuje a nad povrsinom, izgovara sa recju.
Usne su bile mekane poput latice ruza, ne u jarkom sjaju,
sasvim dovoljne da ometaju kratke uzdahe tvoje dok su se
branile da krenu u vrele ruke da obgrle izvore rubina moga srca.