Tek toliko samo da znas

Tek toliko samo da znas
volim te malo, 

ali zrnevlje ljubavi se 

samo otkotrljalo ispod nasih 

pogleda sve nam se obistinilo, 

a ni slutili nismo da je sve ovo 

nase bilo uzaludno, 

jace i od slabih nas upropastise, 

samo nam je ostalo ovo cisto da znas.
Samo pamtim to telo sto leprsa 

pod suncevim osmesima i tek toliko 

dal oprostis meni sto te volim jos barem 

toliko malo i nista vise ne kazujem 

u zrnevlje nasih usana, 

ne dokucujem da si prisutna, 

samo slovo ostade da viori.
Ko tvoje oci sto se prosetaju 

bulevarom moga tela, 

pod kosinom moje crne kose, 

sva ona markantnost sto nas cini 

nadovezujucom silom pozude.
Dok si jos sanjivim ocima kusala jutra, 

onaj sjaj u tami tvojih ociju, 

leprsavo si se nadala mojim vlaznim usnama, 

onim istim sto su tvojim snovima melodije darovale.
Onim istim izvorima sto si umela pronaci u svom hodu, 

taj prepoznatljivi hod sumskih vila, 

ta kosa sto rascesljano klizi preko prelepo 

narandzinih polja tvoje koze. 

A ni slutili nismo da smo se sustigli 

na samom izvoru nasih ucestalih reci, cisto da znas.
Nocima si pokusavala u snu da me pronadjes po stasu, 

cak ni po danu nisi bila zauzeta, 

krisom si dosaptavala uspavanom mesecu 

da ti oda tajnu moga nalicja, 

a ostadose prazne reci od njegovih senki, 

cisto da znas, koliko me u svojim mislima 

zelis i svojim ljubavnim zrnevljem zoves u svoje sne.