Dok lezis

Spavaj moje nezno bice i sve sto snivas
sakrij pod glavu ludu, ispod jastuka misli
stavi i one ce ove noci, celo telo da uzbude.
Sklopi nezno oci te, zbroj dva i dva su cetiri,
vec ces biti pred kapijama snova, samo smelo
predji i uzmi prah beli i kreni u snove te.

Znaj jedino da ja cuvam te.

U snu pridji do mojih krila, nezno, privij se
smirenim uzdasima pridji mojoj dusi koja tako
lebdi, ne plasi se, imam magican dodir sve sto
dotaknem to predje u san, pridrzi se za moju
dusu sto leti, ona ti je vodilja kroz san.

Dok lezis na mom stomaku,
nasloni glavu da cujes odjeke moje duse
sa uzdasima svojim pridruzi se mojim otkucajima,
shvati jedno, da ove noci sam samo zbog tebe tu,
dok nezno koracas kroz snove svoje, ja te cuvam
maleno moje.

Dok lezis pored moga bica,
nezno cu svojim dlanovima poskidati obrise svakodnevnice,
skinuti jos jedan deo tracak tebe,
onako usnulu kroz tebe voditi u magicne zemlje
tamo gde je tvoje telo i dusa, tamo sam i ja, da te
cuvam, kao sto te cuvam na javi.

Dok lezis pored mojih grudi,
vlaznim usnama cu pokriti tvoje nago telo, obasuti
neznom notom pokrivaca, iskreno upijajuci sva tvoja
cula, makar na trenutke da utoplim jos po koji san.
Neznom uspavankom milovacu ti snene pute da i u snu
katkad zastanes, pomirises i po koje ruze,
slobodno uberi iz mojega vrta, ne plasi se to su
samo svici moji mali milionski svetleci lampioni.

Dok lezis u mome narucju ne brini se ja te cuvam
i ove noci, ako ti bude bilo hladno pokricu te
u ovoj smaragdnoj noci prosucu bisere bele
da kotrljaju se poput klikera malih.
Put je mekan jer gde god zgazis tu su latice
od ruze,da se svakim jutrom probudis zamirisana
poput ruze.
Dovescu i male vile, da ti pokazu gde su nase vile
tu gde cemo snivati i za grudi nase, nase duse privezati
samo malo poklonicu i vreme, da barem pomislis i na mene.

Dok lezis u postelji od mojih neznih ruku,
ispusticu malu uspavanku da dok snivas osetis moje vreme
sto te zove i u tvoje snove.
Neznim sapatom svojih dlanova obasipacu tvoje sneno lice
poklanjati paznju tvojim bedrima, sakupljati mesecevu senu
ispod tvojih usana i poljubiti te za laku noc, jedino moje.

Pijani san

Neka te neuznemiri, neobican sapat olovke moje,
pricali su ti moje spomenare, o snu, koji u meni
nocu seta.

Srce moje eksplodirace,
srce moje boji se,
na pijane godine
ne broji uzaludne mamurluke
i svakim danom broji
prazne flase te,
jer osecam se
na pijane noci zbog tebe.

Srce moje jauce,
sta cu ja bez tebe
ove moje pijane noci
sve su uzrok mojoj nesreci
i ove prazne flase
jer osecam se
na raspevane noci.

Srce moje luduje,
i ova noc je gresna ta
sto te ova flasa vodi
a ne tvoja oka dva
i vidis da sam se raspevao ja.

Srce moje lumpuje,
ovu noc teram u bezdan
i ovo jutro sto dolazi
i moje flase ce da odnese
nemirni setaci grada tvog
jer ja sam tuzan bez tebe.

Srce moje umorno,
oseca na tvoje plime
samo doziva tvoje ime
ja molim flase te
da te uzmu kada
moje su usne pijane
bez tebe.

Srce moje pospano,
legoh do tebe a ti
rece meni bez od mene
osecas se na pivo
i na stare uspomene
uzmi malo vece krigle
da ti izbijem to tvoje ime.

Srce moje otrovano,
dozivam ti bezuspesno ime
odjekuje po praznoj flasi
ja se cudim sto nije spas
u flasi iako ti nemas ime
ja te molim oprosti me.

Srce moje mladalocko,
u rat krenuce glatko
u svacijoj flasi pronacice
spas, kada ti ne mozes
doc i spasiti me od
pijanstva mog.

Slomljena dusa

Pored mog prozora, prepolovljenog meseca zastanem
i sto zataknem tada na ulici, moje srce u svom
pogledu zanemi, zatim dodje i vetar, a sa njime
i zlatno-sivu strunu i u toj slici, kakvu samo
mesec ima, neprestano zaigra moju zelju da te
ugledam u beskrajnoj noci.

Gledam te, mesecevim koritom, moja ljubav i ti,
cekam i slutim buru sto dolazi vekovima,
cutimo u tom nagomilanom pozaru samoce,
vec uz jauke i melodije srca, prislanjam bol,
da u bolnom hodanju ne bi razotkrila slomljenu dusu.

Samo se desi, ispod misli, slomljeno srce zadrhti,
sjaj se lagano gasi, i visoko sa neba liju kise,
tamne senke nestanu i trenutak ceznje uplovi u sobu,
telo postane uporiste dogadjaja, snazni dah uzleti
i sa planina ravnicom zaljuljaju se cvrkuti tvojih
prozirnih latica.

Ljubavna korita sto teku mojim venama poput vatre zaigra,
izvori mojih tokova ispletu tanke niti neznosti,
paucina radosti rasiri se dolinom kojom kapljice rastu,
a ti, prostrujis svetlom i uzarenim dodirima svoga daha,
zemljom i vodom i svakom kutku tvoga tela, dodas mi osmeh
sazvezdja.

Kada ostanemo sami

Uvek kada ostanemo sami, mila,
kroz mastanje doletimo i nase
osmehe na postelju nezno prigrlimo.
Uvek kada smo sami, mila,
kada nocu neizdrzivo iscrpimo neznost,
magicno procvetavas u smaragdnoj noci,
a ti tako slasno u meni proviri
sa ukusom zrelih jagoda,
da tvoja nezna zenstvenost
zavede moje dodire i nasi uzdasi
u njima pronadju mirnu obalu.
Toliko nasih dodira u nasoj postelji ima,
toliko svega ima, mome bicu daju
da je potraga zavrsena u predelima
mesecevih senki, o ljubljena moja.

Uvek kada ostanemo sami, mila,
pokrenemo lavinu zagrljaja, pa cak
krenu i varnice sa nasih smelih usana,
pod obodima nasih mastanja zagrizemo
smele uzdahe u nepreglednoj setnji.
Pod prstima odajemo znacaj nepreglednih
ravnica iako smo zedni nasih uzarenih pogleda
ostajemo u sazvezdju zanosnih uzimanja,
samo na trenutke nase, 
disemo za nasim ocekivanjima i lagano ulazimo
u nase predvorje uzitaka.

Uvek kada ostanemo sami, mila,
mekocom usana cu zalaziti na zabranjena mesta
i ne budi me dok tako ostavljam vlazne tragove po tebi,
jer svaki pedalj tvoje neznih pora mora proci kroz
poljupce moje, jer sva ljubav moja je i ljubav tvoja.
Mekocom svojih usana zadji pokraj moga srca,
zastani polako, napoj se mojih izvora cesto jer ipak
je tebi tu mesto.
Slobodno zadji jos dublje, prinesi svoje prelepe oci
ne sluti na strasne zagrljaje, pridji neznije, uzmi me zrelije,
i ne budi se dok u tebi ostavljam svoje zagrljaje.
A moji uzdasi tek izasli od mojih krila, samo na kratko
da i moja ljubav tebi naidje, zastacu na kratko sa bljestavim
svetlom zastacu, da se upijemo pod morskom ljubavnom obalom.

Uvek kada ostanemo sami, mila,
ne budi se dok koracas kroz moju ljubav,
njima zavodim obrise nabrekle bradavice tvoje,
a moji uzdasi, zastace u tvom rumenom sjaju pored obraza
blize tvojih usana, samo malo da nahvatam jos neznog udisanja.
Ne budimo se dok se nezno pribijamo uz nasu ljubav toliko cesto,
osmesima nasih prstiju zadjimo na nebrojana mesta, 
uhvatimo nase vetrove toliko cesto pod bokovima nasih tela
ubrajamo nase ceste ceznje, nabrojimo nepregledne pucine nasih tela,
i sasvim smelo, pruzimo se u nasu postelju vrelu, pokazimo da smo samo
isti pod obilnim vlaznim narastajima nase zajednicke srece.
Ne budi se dok sijam u tebi, i ovo nabreklo vreme sto tinja laganim
prostranstvom, ne plasi se, mila, ja cesto boravim u tvojoj dusi
jer oboje znamo da mi je tu mesto.

Uvek kada ostanemo sami, mila,
uzivaj pod mirisnim znakovima noci i sustigni me jezikom kroz nase
noci, laganim sapatom opkruzi nas, vlaznim uzdasima pridji mi cesto,
barem kroz slutnju pridji peske, zahvaticu pedalj tvoje kose, kroz poljupce
moje sapnucu ti nezne obrise moje.

Prelepa basta

Tvoja koza je poput sargarepine boje,
malo umocis bude jos i sladje,
cak i od naprstak soli
dodje ti da poljubis i vise pora
ali onda shvatis da je pora samo mala
varka ali nece biti to sladje kada uzburkam
misli tvoje, bit ce ko u junaka, sto veselo
pevusi kao i iz narodne basne iz svoga dnevnika
shvaticemo jos jednu strast sto nas broji
nahvatacemo i jos jedan poljubac nas,
mislis, vreme nam je za spas.

Ne misli na setnje duge, uvescu nas u pocetke nezne
saplitacemo se kao da smo teske, posred grudi
izmamicu jezik pun, samo sladje i zajedno cemo
da preskace.
Sada stani, prosaputaj svojim neznim pogledom,
izaberi svoje iskrene zagrljaje, i podji k meni
u vecna izvorista i spremna sa poljupcima.
Haljinicu dugu crnu svlacicu je prstima kratko i slatko
poput meda koji kane, kada onako jarko sunce grane,
i ono sunce je mlado samo kao ova moja rec u tvojim
potocima vrelih uzdaha.
Ne svlaci odoru strasti, zajedno cemo skociti u baru
nade, skociti kao dve sretne maste, onako radosno
ko iz tvoje prelepe baste.
Stavicemo stolicu drvenu sescemo laganim kracima
jos dok nam svetlost pruza plime, ipak dozivaces
samo moje prelepo ime.
Cuj vamo patke se cuju, nesto kazu pa i kokoske kokodacu,
mislim eno ga tvoje pile pije ko iz bacve, orodilo ti se
i jos malo parce, tu kraj tvoje velike baste.
Stani nemoj skakati jako, dusa je nezna samo pazi da ne preskace
uzecu karte sveta i pokazacemo nasim dusama, put  oko sveta.

Suze

Opet su znale kapati po mom naboranom licu,
onim nemim sapatom poput urezanih slika u mom secanju,
dolivale su po jos koje kisele suze,
u nadi da saperu bol ispod ociju mog,
zapeklo je ko sama vatra,
usijanih zdralova od nastanka sveta.
Odlicno se cuju dok paraju vremenske strune,
laganim zvucnim odjekom cepale su jos po koje vreme,
dok sasvim ne padnu na tlo,
pod kojim koraca moja dusa.
Znale su katkad,
pratiti me u stopu mojih velikih koraka,
ko male mrvice neuslisenih molitva,
moje dugacke i trnovite zivotnih raskrsnica.
Saputale su gorkim slivanjem niz obraze,
vrlo olako pokazivajuci svoje duboke reci,
katkad utihnu nad rubovima usana,
a nekad znale su pevati melodije iskrenog srca,
a katkad bi i ta bol prestala.

Mislim i pijem kafu

Dotaci nebeske puteve i tako saliveno koracala si stazicom
svu tu belinu kojom sljastis, cak i te poledice sto po
njima nezno saputas dok koracas, svaka stopa odjekuje
pod poledicama i osetih tvoje bice koje je mimoislo.
Nezno si privukla cemernu bluzu, bojom zelenih suma,
pod mirisom modrih tresanja sa dodatkom vanilinih
mirisa, taj vetar ti je nezno dosaptavao moje misli,
smehom si oterala svoje tuzne oci, okrenula se i zagledala
u daljini da li te cekam, pod hrastovim drvetom neznosti.
Lavez psa te je ubrzao u koraku i dopustila si sebi
da te jos jednom pronadjem ispod meseceve sene da u tom
svilenom odsjaju, poklonim ti svoje vreme, dok ti sapta
vetar moje priblizavanje u kojoj se vec nastanio,
medju tvojim obrazima, nezno upijajuci svaku kapljicu
tvoje prelepe zenstvenosti.
Iz daleka se cula melodija vinograda, radosno su pevusili
oplenovacke pesme tvojeg detinjstva, tvoju radost su
zapevali pod ranim ledenim kisama, iako nisi u blizini
osecala se svaka kapljica sa tvojih usana, osecalo se na moje
ime.
Iako ti nisam bio blizak pokretima i saputanjem svoje muskosti,
kroz vreme sam ti poplocao svaku stazicu trotoara, svaki pupoljak
otvarao tvojim bezbriznim dolaskom, znas me previse dugo, a iznova
opet sam tu, kroz maglu zimsku dolecem, poput mraza sletim i pruzam
ti svo svoje vreme, da se tvoja rosna kapljica ne smrzne od samoce.
Poznam te po koraku, s levim stopama kruzis ko vetar nezni
oblikovajuci prstenove po belim stazama tu pokraj nasih usana,
dok sa desnom nogom koracas smelo i s namerom pruzas mi deo obrisa
tvojih zrelih misli iako me nemas kraj sebe, svakog dana pustas
nesebicne uzdahe, da me vreme dovede k tebi, moja princezo zime.
Ta suknjica, sto prkosi gravitaciji, zanosno odlazi uz tvoje
nozne obline, svaki podrhtaj osencan pod uvalom sazvezdja, a opet
ta suknjica pod purpurnom bojom sjaji iako nema nigde ulicnih lampi
da docara jos vise toj lepoti tvojih nogu.
Lagana poput perja odleprsala si, kao jutarnja izmaglica secanja,
sa novim dodatkom okusa kafa, ponekih misli, docekala nase prostrane
zagrljaje na trenutke uzdrmanih emocija osetila slobodu naseg postojanja.
Iako je i sneg poceo da veje, utihnula je melodija vinograda osetila je
plac, osetila je i visak snage koje prosipam po njenim stabljikama
ali i ono zna kada srce pati, savilo je svoja pleca i krenulo u zaborav.
O da li znas, sto li veje sneg?
Sve tvoje tragove prekrivam, da te ostali svet ne pronadje, da te otmu
od mene, iako nisam kraj tebe tu, osecas moje reci, osecas razgovore
moje duse.
I dal ti kaze koliko patim, il je to samo vremenski sat sto brije pod
usekama vetrovnih ledja il je to samo moja rec koja se gura kroz vreme
da te podseti, sta znaci imati svu ljubav ovoga sveta i ponovno odleteti
u taj trenutni zaborav dok ispijas prvu solju kafe..