Uvek kada ostanemo sami, mila,
kroz mastanje doletimo i nase
osmehe na postelju nezno prigrlimo.
Uvek kada smo sami, mila,
kada nocu neizdrzivo iscrpimo neznost,
magicno procvetavas u smaragdnoj noci,
a ti tako slasno u meni proviri
sa ukusom zrelih jagoda,
da tvoja nezna zenstvenost
zavede moje dodire i nasi uzdasi
u njima pronadju mirnu obalu.
Toliko nasih dodira u nasoj postelji ima,
toliko svega ima, mome bicu daju
da je potraga zavrsena u predelima
mesecevih senki, o ljubljena moja.
Uvek kada ostanemo sami, mila,
pokrenemo lavinu zagrljaja, pa cak
krenu i varnice sa nasih smelih usana,
pod obodima nasih mastanja zagrizemo
smele uzdahe u nepreglednoj setnji.
Pod prstima odajemo znacaj nepreglednih
ravnica iako smo zedni nasih uzarenih pogleda
ostajemo u sazvezdju zanosnih uzimanja,
samo na trenutke nase,
disemo za nasim ocekivanjima i lagano ulazimo
u nase predvorje uzitaka.
Uvek kada ostanemo sami, mila,
mekocom usana cu zalaziti na zabranjena mesta
i ne budi me dok tako ostavljam vlazne tragove po tebi,
jer svaki pedalj tvoje neznih pora mora proci kroz
poljupce moje, jer sva ljubav moja je i ljubav tvoja.
Mekocom svojih usana zadji pokraj moga srca,
zastani polako, napoj se mojih izvora cesto jer ipak
je tebi tu mesto.
Slobodno zadji jos dublje, prinesi svoje prelepe oci
ne sluti na strasne zagrljaje, pridji neznije, uzmi me zrelije,
i ne budi se dok u tebi ostavljam svoje zagrljaje.
A moji uzdasi tek izasli od mojih krila, samo na kratko
da i moja ljubav tebi naidje, zastacu na kratko sa bljestavim
svetlom zastacu, da se upijemo pod morskom ljubavnom obalom.
Uvek kada ostanemo sami, mila,
ne budi se dok koracas kroz moju ljubav,
njima zavodim obrise nabrekle bradavice tvoje,
a moji uzdasi, zastace u tvom rumenom sjaju pored obraza
blize tvojih usana, samo malo da nahvatam jos neznog udisanja.
Ne budimo se dok se nezno pribijamo uz nasu ljubav toliko cesto,
osmesima nasih prstiju zadjimo na nebrojana mesta,
uhvatimo nase vetrove toliko cesto pod bokovima nasih tela
ubrajamo nase ceste ceznje, nabrojimo nepregledne pucine nasih tela,
i sasvim smelo, pruzimo se u nasu postelju vrelu, pokazimo da smo samo
isti pod obilnim vlaznim narastajima nase zajednicke srece.
Ne budi se dok sijam u tebi, i ovo nabreklo vreme sto tinja laganim
prostranstvom, ne plasi se, mila, ja cesto boravim u tvojoj dusi
jer oboje znamo da mi je tu mesto.
Uvek kada ostanemo sami, mila,
uzivaj pod mirisnim znakovima noci i sustigni me jezikom kroz nase
noci, laganim sapatom opkruzi nas, vlaznim uzdasima pridji mi cesto,
barem kroz slutnju pridji peske, zahvaticu pedalj tvoje kose, kroz poljupce
moje sapnucu ti nezne obrise moje.
kroz mastanje doletimo i nase
osmehe na postelju nezno prigrlimo.
Uvek kada smo sami, mila,
kada nocu neizdrzivo iscrpimo neznost,
magicno procvetavas u smaragdnoj noci,
a ti tako slasno u meni proviri
sa ukusom zrelih jagoda,
da tvoja nezna zenstvenost
zavede moje dodire i nasi uzdasi
u njima pronadju mirnu obalu.
Toliko nasih dodira u nasoj postelji ima,
toliko svega ima, mome bicu daju
da je potraga zavrsena u predelima
mesecevih senki, o ljubljena moja.
Uvek kada ostanemo sami, mila,
pokrenemo lavinu zagrljaja, pa cak
krenu i varnice sa nasih smelih usana,
pod obodima nasih mastanja zagrizemo
smele uzdahe u nepreglednoj setnji.
Pod prstima odajemo znacaj nepreglednih
ravnica iako smo zedni nasih uzarenih pogleda
ostajemo u sazvezdju zanosnih uzimanja,
samo na trenutke nase,
disemo za nasim ocekivanjima i lagano ulazimo
u nase predvorje uzitaka.
Uvek kada ostanemo sami, mila,
mekocom usana cu zalaziti na zabranjena mesta
i ne budi me dok tako ostavljam vlazne tragove po tebi,
jer svaki pedalj tvoje neznih pora mora proci kroz
poljupce moje, jer sva ljubav moja je i ljubav tvoja.
Mekocom svojih usana zadji pokraj moga srca,
zastani polako, napoj se mojih izvora cesto jer ipak
je tebi tu mesto.
Slobodno zadji jos dublje, prinesi svoje prelepe oci
ne sluti na strasne zagrljaje, pridji neznije, uzmi me zrelije,
i ne budi se dok u tebi ostavljam svoje zagrljaje.
A moji uzdasi tek izasli od mojih krila, samo na kratko
da i moja ljubav tebi naidje, zastacu na kratko sa bljestavim
svetlom zastacu, da se upijemo pod morskom ljubavnom obalom.
Uvek kada ostanemo sami, mila,
ne budi se dok koracas kroz moju ljubav,
njima zavodim obrise nabrekle bradavice tvoje,
a moji uzdasi, zastace u tvom rumenom sjaju pored obraza
blize tvojih usana, samo malo da nahvatam jos neznog udisanja.
Ne budimo se dok se nezno pribijamo uz nasu ljubav toliko cesto,
osmesima nasih prstiju zadjimo na nebrojana mesta,
uhvatimo nase vetrove toliko cesto pod bokovima nasih tela
ubrajamo nase ceste ceznje, nabrojimo nepregledne pucine nasih tela,
i sasvim smelo, pruzimo se u nasu postelju vrelu, pokazimo da smo samo
isti pod obilnim vlaznim narastajima nase zajednicke srece.
Ne budi se dok sijam u tebi, i ovo nabreklo vreme sto tinja laganim
prostranstvom, ne plasi se, mila, ja cesto boravim u tvojoj dusi
jer oboje znamo da mi je tu mesto.
Uvek kada ostanemo sami, mila,
uzivaj pod mirisnim znakovima noci i sustigni me jezikom kroz nase
noci, laganim sapatom opkruzi nas, vlaznim uzdasima pridji mi cesto,
barem kroz slutnju pridji peske, zahvaticu pedalj tvoje kose, kroz poljupce
moje sapnucu ti nezne obrise moje.
Нема коментара:
Постави коментар