Mislim i pijem kafu

Dotaci nebeske puteve i tako saliveno koracala si stazicom
svu tu belinu kojom sljastis, cak i te poledice sto po
njima nezno saputas dok koracas, svaka stopa odjekuje
pod poledicama i osetih tvoje bice koje je mimoislo.
Nezno si privukla cemernu bluzu, bojom zelenih suma,
pod mirisom modrih tresanja sa dodatkom vanilinih
mirisa, taj vetar ti je nezno dosaptavao moje misli,
smehom si oterala svoje tuzne oci, okrenula se i zagledala
u daljini da li te cekam, pod hrastovim drvetom neznosti.
Lavez psa te je ubrzao u koraku i dopustila si sebi
da te jos jednom pronadjem ispod meseceve sene da u tom
svilenom odsjaju, poklonim ti svoje vreme, dok ti sapta
vetar moje priblizavanje u kojoj se vec nastanio,
medju tvojim obrazima, nezno upijajuci svaku kapljicu
tvoje prelepe zenstvenosti.
Iz daleka se cula melodija vinograda, radosno su pevusili
oplenovacke pesme tvojeg detinjstva, tvoju radost su
zapevali pod ranim ledenim kisama, iako nisi u blizini
osecala se svaka kapljica sa tvojih usana, osecalo se na moje
ime.
Iako ti nisam bio blizak pokretima i saputanjem svoje muskosti,
kroz vreme sam ti poplocao svaku stazicu trotoara, svaki pupoljak
otvarao tvojim bezbriznim dolaskom, znas me previse dugo, a iznova
opet sam tu, kroz maglu zimsku dolecem, poput mraza sletim i pruzam
ti svo svoje vreme, da se tvoja rosna kapljica ne smrzne od samoce.
Poznam te po koraku, s levim stopama kruzis ko vetar nezni
oblikovajuci prstenove po belim stazama tu pokraj nasih usana,
dok sa desnom nogom koracas smelo i s namerom pruzas mi deo obrisa
tvojih zrelih misli iako me nemas kraj sebe, svakog dana pustas
nesebicne uzdahe, da me vreme dovede k tebi, moja princezo zime.
Ta suknjica, sto prkosi gravitaciji, zanosno odlazi uz tvoje
nozne obline, svaki podrhtaj osencan pod uvalom sazvezdja, a opet
ta suknjica pod purpurnom bojom sjaji iako nema nigde ulicnih lampi
da docara jos vise toj lepoti tvojih nogu.
Lagana poput perja odleprsala si, kao jutarnja izmaglica secanja,
sa novim dodatkom okusa kafa, ponekih misli, docekala nase prostrane
zagrljaje na trenutke uzdrmanih emocija osetila slobodu naseg postojanja.
Iako je i sneg poceo da veje, utihnula je melodija vinograda osetila je
plac, osetila je i visak snage koje prosipam po njenim stabljikama
ali i ono zna kada srce pati, savilo je svoja pleca i krenulo u zaborav.
O da li znas, sto li veje sneg?
Sve tvoje tragove prekrivam, da te ostali svet ne pronadje, da te otmu
od mene, iako nisam kraj tebe tu, osecas moje reci, osecas razgovore
moje duse.
I dal ti kaze koliko patim, il je to samo vremenski sat sto brije pod
usekama vetrovnih ledja il je to samo moja rec koja se gura kroz vreme
da te podseti, sta znaci imati svu ljubav ovoga sveta i ponovno odleteti
u taj trenutni zaborav dok ispijas prvu solju kafe..