Ljubicica mlada

Ljubicice mlade u srce su se svezale
nikad nije znala, da mi je u srce pala.
Svakim danom molim, da mi pupoljak pokloni.
U svakom srcu bol prestaje,
kad se iskreno voli.
Ljubicica mlada u sam dlan mi je stala,
razborito je okrenula svoje mirisljave puti,
voli kad mi cuti, priljubi se onako
nezno, i odgovoris mi, kako mi je ovde mesto.
Ljubicica mlada, umela je da broji cesto
kako uzdise svojim telom, i nikad nije cutala
kad se prepusti cesto.
Znala da je mirisljavo mlado, i nikad nije
htela da mi naudi nesvesno, jer joj se to cinilo
neumesno.
Ljubicica mlada, kroz moje prste srasla je cesto
uvek se nadala, da joj je tu mesto.
Volela je da ljubi, ona zabranjena mesta,
s vlaznim jezikom spustala se nevesto,
iako ja cutim, u skladu tvojih usana,
dodirivala si se vesto.
Eh, moja ljubicice mlada, bili smo mladi i zeljni
nase ljubavi.
Znali smo da nam se u nasa srca dva, dogodi varnica ta,
nismo birali mesta, jer svaka klupa u parku bila nam je
sveto mesto, iako smo bili pomalo ludi,
kupali smo se goli ispod mosta, tu kraj tvoje terase
gde nas je tvoj otac jurio metlom.
Srucili se dani teski na nase zagrljaje nesvesno,
krenuse i godine za nama, da nam struzu nasa lica,
a same bore se oslikase, i shvatismo da smo postali
stranci pored prazne boce vina.
Ti si krenula putem zamisljeno bistra, okrenula si se
i rekla, odlazim jer ne mogu da te volim cesto.
Ljubicice mlade, kroz tvoje poglede sam srastao nezno
u svakom vinu pronasao sam tvoje usne meke,
mislim da mi se pricinjava kada krenes peske.

Nad svilenom posteljom nasa cutnja progovara

Spusticu nezne obrise
svojih prstiju preko tvojih ociju,
dok jos se oseca morska strujanja pri tvojim obalama,
iako si neotkrivena pod talasima,
tu gde tvoja dusa sniva s uzdahom
dobrih manira.
Prigrlicu svako zrnevlje tvojih nesebicnih usana,
sto neprestano uzvikuju,
kroz ceste dodire nasih poljubaca.
Priblizicu se svojim prstima,
vlaznim dodirima,
dok jos laganim strujanjem morske obale
obuhvatis moje nemire,
sto laganim povetarcem,
saroliko ocrtavaju tvoje mirne luke.
Gde tvoja dusa, katkad mene saceka.

Pretoci to u budne snove svoje,
da ti dam svoju dusu i svako
zrnevlje svojih obala.
Al, cekam vreme da mi spustis
te usne cemerne i svaku
boju tvojih dodira preslikas
u moje uzdahe,
koji plove tvojim telom zene.

Verujem da ima vremena za nas.

Kao sto smo mi sami
pred ovu noc toliko zeljni
snova nasih,
i ispod svih drveca cekaju nas
voljeni zagrljaji, verujem u to.
Mislis da ces moci dopustiti sebi
da me zagrlis jako,
a poljupcima svojih neznih usana
upijes sve nase zelje.
Da kad se razbudimo ispod
suncevih zagrljaja,
onda spoznas,
koga zelis radi duse svoje.

Tvoje iskusenje

A znas da ponekad bi voleo
da sam tako pored tebe blizu,
da osetim miris tvoga glasa,
da ti se provucem kroz tvoje misli,
da ti lagano izvucem svaki
pramen vlasi sa svojim poljupcem.
A reci ne prolaze vec samo na pustim
obalama mojih pogleda,
tajno i nemocno,
uvek iznova gleda te kako odlazis.
Oh, gde su oni pogledi..
Gde su snovi snazni sa tvojim glasovima
tela tvog, gde su ti sapati reci,
sto nekuda odlaze.
Zar je istina bolna, ponekad gluva,
katkad nema, sada je iskusenje
predugacak put.
Ovo predvecerje je dugo,
olujno nebo nagovestava na samom proplanku
brdo tvojih uzdaha gde su se sakrili svi tvoji
strahovi, sledbenici ljubavnih dozivanja.
Ljubavnim nitima smo se neopisivo vezali,
voleo bih da su opstale te reci neukaljene
tvojih prstiju, sto su umele koracati uporedo
sa tvojim vaznim ugrizom.
Umes ponekad da ugrizes za dusu, boli me,
bol je toliko jak, da niz padinu svojih usana
ostane miris tek rodjene prisutnosti za tobom.
Za ljubav je jedino vredno se boriti,
a ono malo preostalog vremena sto nam zivot
posluzi, mi rasipamo po nemirnim pustinjama,
ipak smo mi zrnevlje svemira.
Pozeleo sam u tvojim mislima biti sama rec,
najobicnija, kratka a ujedno nezna,
samo tvoja rec koja plovi,
kad pozelis izgovoriti moje ime, nemoc usana
prosaputa kroz boju zvuka.
Onu koju nikada neces izgovoriti naglas,
onu koju ljubomorno cuvas u dubinu svoga srca,
koja nikad nece biti vidljivo zabelezena
osim u svetlim ocima, tvojih iskrenih pogleda.
Kad te obuzme ceznja za mojim likom,
za mojim rukama sto mesecevu prasinu rasipaju
po tvojoj zenstvenosti, jedino ce moja kosa
ostati ko klasje koje osecas pod jakim sudarima
nasih usana.
I zato upij sve moje reci, odabrane reci,
ona dusa moja sto je isplela u nitima radosti,
kapljicama dobrote, sve neka iznova potece
u ljubavi ne postoji praznina niti susa,
tek rodjeni beli labudovi u znaku iskrene ljubavi.
Zivot ce uvek biti tu pokraj nas da nas sputava,
poda nam iskusenja nova, ti i ja, ucenici smo
naseg vlastitog zivota, a zivot, jedino pise vreme
za kojim svakim danom uzima vrhovima prstiju
nasu cutnju, pod senkama nasih dodira.

Tvoja blizina

Volim tvoju bliskost neznih dodira,
poput onih sapata strasti sto se
razliju u vlazne poljupce.
Tvoj dah mi obasipa mirisljavo
a glatko mi uzvraca tvoj put ka
sredistu jezika,
uzbudljiv je eho tvojih osmeha.
Tvoj uzdah zajeci u sobici gde
dve duse u slatkoci usana,
ostaju jedino prisutni.
Sve tvoje blisko je, jedina,
ah, volim kada nas cutnja sakupi
kad pridjemo jos blize, blize,
najblize.
Osetimo kad nam se tela priblize
i duse dotaknu prvim nitima,
ljubavnih zagrljaja.
Dok jos beli cvetovi cvetaju i
odaju smek narandzinih polja,
tvoje zenstvenosti.
Uz prve gutljaje godisnjih doba
uz prve jake reci, oseticemo
prve talase sto dotaknu nase
nemire, cutimo u tim toplim
zagrljajima, a trenutak se
rastrcao nad pesmama nasih
uzvika.
Jutro ce krenuti prvim krikom
pozude, a magle u tvojim ocima
nestace odnose ih topli vetrovi
nasih srca, negde daleko gde
cvetaju nebeske ruze.

Okupana s ljubavlju mojom

Zubor u vazduhu se osecao
onaj prijatan, iako je u daljini bio zov
nasih zagrljaja, ucestalih dodira,
kroz pesmu si se nadovezala, sitnim
prositnjenim suzama.
I zato, sada, rasiri svoje osmehe,
za one sto ti darujem ovog jutra.
Jer znam, od okova stvarnosti soba ti
je tesna, za ono sto dajemo medjusobno,
onoga sto ti sada kradem, pisi svojim
uzdasima po mojim grudima.
Pevaj, jer od tvoga zivota uzecu delic
ovog trenutka, poslusaj tisinu,
neka krenu note tvoje sretne duse,
kreni ka meni, kreni, ugrizima,
spusti se nize ne odvracaj pogled
od mojih usana, kreni ka zivotu
sto ti predajem u ovoj sobi sto pod tobom
lezi.
I opet sam ta oluja sto bahato trosi
snagu tvoje zenstvenosti, pronadji put.
Pronadji put do srediste mojih pucina gde
moja dusa jenjava, ne zastajkuj, nikada,
trenutak je nas, trenutak je jedan u nasem
vecnom zivotu.
I opet sam krenuo kao nebo, sto u sebi krijes
beskrajnu tisinu svojih vlaznih uzdaha,
znas li to, osecas li kako moj zov umiruje
tvoju dusu, dok si jos iznad mojih vrtova.
Pogledaj me sa visine, obaspi me cesticama
vreline tvoga jezika.
Oseti me i bice smireno, svaka rec sto se
razlila po obodima naseg tela i ne misli
na zaboravljene noci, pozeleo sam reci
okrenuti na tvoje telo i pod svetlom tvojih
ociju, preko celih tvojih usta,
razliti svoju dusu i zaploviti pod brzacima
obostrane ljubavi.
Moje reci rastoceno se razliju pod tvrdim
a ujedno vlazno crvenim bradavicama,
poput letnjih kisa raspisu kapljice koje
prelaze u znoj, brisajuci proslost,
dok jos plodimo buducnost.
Tako dok na kisi tvojih zagrljaja osecam
ucestale ceznjivo tvoje razigrano srce
sto se poigrava nad mojim telom, oblikujemo
nase vreme.
Sanjajuci tebe, kako se slike nanizu pored
tvojih dlanova, cak ni tuga ne moze unistiti
cvet, sa ugrizom tvojih pohotnih zelja prisla
si mi poput onog sjaja u ocima sto se skotrljalo
preko moga stomaka, ostani, ostani tu raste
ceo svet i pored silnih leptirova mojih, ostani.
U polozaju sretnih ljubavi, dok kroz tvoje telo
tocim uzarenu ljubavnu reku, iako su suzne bile
oci u taj cvet pokraj tvoje duse, podaricu
ceo velicanstven svet, ne moze se pojmiti
ljudskim rukama delo, a kamoli svaku krosnju
poljubaca sto upravo posejah.
Veruj mi tuga ne moze unistiti taj cvet,
jer u meni traje i dalje, ona svetlost iz
tvojih ociju.
Kovao sam sutrasnjicu u tvojim njedrima.
Da li se snovi mogu ucrtati medju purporno
zlatnim drvecem, dal mozes osetiti sretne dane,
ostavljaju onu prokletinju od laznih nada,
odacu ti tajnu, i kisa ima stihove za tebe
opija tvoju dusu za blagodost i otkljanja onu
tugu sto se sakupila na dlanovima tvojim.
Baci je visoko u nebeske krosnje tvojih pogleda
da dok ja sedim gore, cekam tu tugu da sravnim
je sa ljubavlju mojom.
Tog popodneva posluzih se kao prostirka po
kojoj hodas snena, rubovi nasih prstiju posluzise
kao hiljadu belih cvetova, belih zdralova
ja sam u to popodnevne trenutke ostao nad talasima
cutnje sto izlaze iz mene nemi, jedino ostade
usnulo srce sto se razbudilo za tvojim njedrima.
Kud li se pre tako ususkalo na postelji od vrelih
uzdaha, toliko prozirnih da se umivalo gde tvoje
bice sapuce na krilima nebeskih niti,
a umes da vezes krikove svojih uzdaha,
spavaj, jer znam sta dalje sledi.
Neka me otme magla iz tvoga oka dok prolazim
tvoj vrt, neka mi se telo kraj tvoje ruze udene
dahom cu skociti do tvojih ogledala u ocima,
dok jos se nadam, da me pustis u svoj zivot,
snivaj, duse su budne, al jedno je telo nase.
Dolazi novi dan za nas, u snovima tvojim ugledaces
mene.
Pitam se, hoces li prepoznati me po liku,
dok jos trepcu zvezde u nasem mesecevom zagrljaju.
U tvojim ocima, sjaje jace svetlosti iste one
svetlosti sto zasija tvoja dusa, kada prodjem
pored tebe, da li to znas.

Slobodna

Uvek tako lepe i dobre u dusi su zauzete,
samo ti jos si slobodna u ove tmurne sate.
Pokucace sreca i na tvoja vrata,
al nece biti postar plavi,
mozda bude moreplovac mladi,
ima on i kapu fensi i naocale
sto ti potajno tvoje poglede krasi.
Dignu se mali talasi sto se tvoja dusa u njima kupa,
dignu se i tvoji nezni zagrljaji,
krenu ko od sale da grle i vetrove jake.
Krenuli smo svi da sacekamo devojcicu mladu,
sa haljinicom boje lila, one sa cveticima iz nila,
bejah sunce jako visoko
pa ispod svakog tvog hlada
sakrilo se srce devojacko mlado.
Govore dosta toga,
a dela se sama nadovezu i vezu,
ostadose sama slova i u tom slovu,
negde ljubav cuci i izdaleka cuju se odjeci njeni,
velikih stopa nekadasnjih ljudi.

Uzela si mi reci koje za tebe pletem

Uzela si mi reci koje za tebe pletem,
vrlo smisljeno razlivas delice maste,
nekad izgovorene, nekad razlivene,
reci svoje kujes, dok jos ljubomorno
mene cuvas i moju dusu kroz vekove
nastanjujes.
U njima kroz emocije vodis.
Uzela si mi reci neme, zavidim ti,
pa nemim glasom s mukom mi odjekujes
i nudim ti te reci svoje,
rasute da leze po svim krajevima
tvoje duse.
Trazim ih i verno kroz puteve tvoje
pronacicu gde si ih udenula od mene,
u samoj snazi slabih ti nahrani moje
srce sto plete moje reci,
recenicu i po slovo sto ti se daje
samo, pesmu moju da njome pokoris
moje pucine u dusi.
Voda je hladna u kojoj raste magicna
lepota tvojih sazvezdja;
ispucale su sjajne kule bezimenog
dvorca, kroz vreme utopljeno traju
a obale se prelamaju, savijaju i maze,
katkad pogaze emocije sto vole,
umeju da liju, dok pred olujom beze
imaju svoj pravac ka cistini tvojih
zagrljaja.
Odlazis da uzmes jos par reci sto pletem
za tebe, u kojima rasuto i skriveno leze
dok krijem nemire svojih misli dok jos
u srcu biju jake oluje, teraju me,
ali se nedam.
Ako ne krene rec sa usana mojih,
razlice se poput srca dok jos u dusi
odzvanja bitka za tobom.
Volim, kada rastocis kapi svoje,
pored jastuka cuju se zvona tvoga sna.
Docice tisina da slozi prve redove
nasih trenutaka, ubacujuci svoju melodiju
medju tvoje boje ociju, talasima prostranim
njisu se moje reci koje si uzela za sebe
sto sam ispleo samo za tebe.
Uzela si reci moje i prinosis ih vetrovima
svojih uzdaha, da odgonetnu zeljne snove
sto se u njima skupljaju, jer kad razmislis
malo neki snovi su za snivanje,
ali ove reci sto si udenula u svoju kosu,
isklesane pod korenjem tvoje vlasi,
al vreme puca, dok reci opstaju nad
brzacima tvojih misli.
Nestajemo pored vetrenjaca, ostacemo uvek isti,
sakrices se iza mojih reci sretnih i pomalo
tuznim, jos stojim obuzet tvojom blizinom
izgubljen u poljupcu tvome, zaledjeno u
kockicama ljubavi, a ti, upletena u moje
reci koje sam ispleo za tebe.
Zato ne zali zamnom i progovori kroz moje
usnule snove, nemoj jako da pritiskas dlanove
moje, jer one pletu moje reci koje kujem
kroz vekove svoje.
Iz svog grla, cuje se boje zvuka i neka krenu
pesme moje;
otopice se ledene kockice ljubavne
pesmom cu rasiriti vatru pred tobom i
svaku iskricu sto u tebi gori, rasplamsacu
zbog tebe i u svakoj pesmi sto je tuga
obavije, izbrisace svaku kapljicu tvoju,
jer moje reci koje si udenula u moje pesme
one su tu za tobom da plete.
One su jace od svakog uzeta slova moga,
one iz nasih snova su sladje,
otvoris svoje oci i ponude se same
u tom sjaju tvojih pogleda,
beskonacno opstaju dok pobednicki i posvuda
i uvek u istom sjaju, stoje.
Razlij svoju ljubav kroz slova moja
u svoje dlanove natoci usne moje.
A ako se razlijem cekajuci docekace te
srebrno jezero moga glasa, zaostao u retkim
uzdasima, dovesce te k meni, iza granice sna
tamo gde nasa ljubav potajno zalazi,
gde si ti ti, a ja sam jedino ja.
Uvek cu biti tu koji ti prasta, razumem i
isplete poljupce verne,
Ne, to nikada neces spoznati i kroz svoje
oci dacu ti ove reci, sto ovoga trena za tebe
pletem, a ti ih uzmi i ka sebi prinesi,
ka svojoj dusi koja ovog trenutka zamnom
zajeci.