Gasim ovu tugu

Gasim ovu tugu iz mojih vecnih casica,
i ovi rubovi tvojih usana
provlacim kroz svoje bore i razmisljam,
dal je ovo moja sutnja s'kojom
svice novi dan il je nasa ljubav ponovno rodjena,
a ponekad se setim,
da je bila rastrgana na vratima raja.
Nikada nisam mogao gledati svoju pucinu pod okrivljem meseca,
nikad nisam mogao shvatiti,
odakle mi sva moja ljubav, zasto je meni data,
ne, ne mogu shvatiti,
zasto ovoliko patim.
I ponovno cu te dozivati,
ko sto galebovi kreste iznad morskih talasa.
Osecam miris moga tela,
ko nar upekao ispod sacma sa preplanulim
uzitcima neznih poljubaca,
sasvim podrhtavno izokrenem svoj tok
misli do tvojih kolena,
neznim obrisom moga oka skinem ti bolne
rane, dok nezno njises se na mojim rubovima,
ta kosa kao zastava koja prodorno vapi za mojim dodirima.
Nesputano uzivamo u nasim vecnim izvorima slasti
dok jos mozemo u nasim snovima, da prodorno
plodimo ljubav, bez razocarenja, slutnje,
prepustamo se vecnom skladu, kao poput
jesenjskih nota koje znaju da zakasnu,
zastanu pomalo, barem toliko da budu
vecne u nasim izvorima ponovnog
radjanja..

Duga od meda

Oci pune duge, prepusti se i uzmi me,
vazduh mirise na pozudu, otkopcaj bluzu
i prepusti se, nemoj vaditi te sebicne
note umornoga srca, uzmi dasak vetra
i oslobodi nas, od naseg ropstva ljubavi.

Kapci preteski za nas, zaljubi se u coveka
koji ti prasta sve, samo zarad nas i ako te
sena uhvati dalje od mene, znaj neko te ceka
na dlanovima neznim, obrise po koju suzu i u
dalekom pogledu vidi samo dugu koja doziva
sve medne trenutke uz nas.

Ljubis nas ko da je zadnji put, oblizes me
ko najlepsi slatkis, obrises se tako smelo,
a u suzu je jaka kapljica istrcala i katkad
i one znaju da nikada nece biti kraj, a za
nas ide tek bolji pocetak uz krajnje linije
za nas.

Eto i odzacarima smeta sto trljamo nase crne
tackice po nasim rumenim obrazima, pa cak i
njihovim smelim cilindrima salju tajne pozdrave
da nas vole kada ozdrave, a ponekad nas zapljusne
i ova kisa nasih smelih poljubaca.

Moje misli pod okrivljem nebeskog kroja

Dusa katkad kada nema gde, zaboli onako nejakim recima
sasvim dovoljno da u datom trenutku, pozelim da iscupam ga,
da vise ne osecam boli, kao kap suza dok se sliva niz moje lice
ume da raspara moju poru, nesebicno odzvanjajuci u mojim hodnicima
patnje, onako ratnicki zbrinuto u ponoru ocaja u borbi sa nadom na
svojim urezanim venama, jos se oseca miris njenih poljubaca, toliko
razorenim da cak i vene uzurbano podbacuju svoje crvene ratnicke
boje i laganim dobosima unutar potpora zidina obrusava se ratnicka
buna, zavijaju trube ispod necijih utvara, malih dobrocudnih duhova,
a iznova odstrujimo ka boljoj postelji, sve pod stakleni tepih dosuti.

Eto iznova dolazim u svoje misli, bez obzira trazeci tvoj dah svakodnevnice,
bojim se da cu ponovno boriti se sam, protiv ovih ludih vetrenjaca koje znaju
da polome moje granje i sve moje krake sto vode put do tebe, draga moja.
Pokusavam grcevito da dodjem do tvojih vlaznih usana, da smognem jos malo
hrabrosti da ti uzmem jos malo vremena za nas dvoje, da jednom recju upotpunimo
sami sebe, neznim odlivima sa nasih cesmi odvrnemo strast, a uplovimo u ladju
nebeskih krojaca i da probiramo po imenu nasih trenutaka, ostanimo zagrljeni.
Prebaci se u nasu frekvenciju da cujes moje melodije, moju strepnju sto ti
nemim sapatom olovke zove, znaj tvoj andjeo te zove, tu podlugovima nasih
iskrenih emocija, neznim glasom sto param nebom u potrazi za ljubavlju tvojom,
samo da upotpunim blago receno, odvojim nase vreme u bocu, barem da znam da
postojis.

Laganim kapljicnim dahom kisa je danas pocela rositi nase stazice, pomalo sretno
sto je umuljalo jos nasih emocija zajedno sa nasim zivotima, potporu je pravila
samo da nam utaba jos dodirnih nota zrelih dusa.
Setim se tog vlaznog prozdrljivog jezika, koji je neumorno ostavljajuci svoja
vlazna osecanja, produbio nasa mastanja, opet se mucis da nadjes me u svom toku
misli, a iznova pretrazujes me po celini nebeskog kroja, znaj da sam u tvom cosku
pored tvog polu otskrinutog prozora u tvojoj dusi, cistim jos malo tvojeg ljubavnog
niza katkad uzmem u dlanove svoje, tvoje sestrice dve sto gledaju tako sjajnije u
mraku..Podario sam ti taj sjaj, da osetis i ti tu moc, kada se ljubav radja u kolevci
prepuno ceznje, pod malim cebencetom strujnih strasti, osecam zove nas sudbina jer
i ove noci, ja cu ti biti tvoj mali svet..

Opet sam

Ova noc se spustila, ko vrata pakla mi se otvorila
poderalo mi dusu na dva dela. Otkucaji se cuju previse
za moja vremena, moja dusa boluje, a nemam hrabrosti da
ti kazem. Trebas mi. Da ti pruzim ruke sigurne, barem
u ove mirne luke da otplovimo zajedno, da zaboravimo
ovu nasu tugu u nama, i ove zvezde polako gube svoj
sjaj medj prstima, osecam svaki trzaj tvojih vlaznih
usana, tvoje vreme, a opet ponovno, ko proklet da
ostarim sam..

Dodeljujes mi svoj trenutak prisustva kroz osmeh osetim,
obris tvojih mora u ocima, sve brazde podeljene, nesebicno
rastanjene na uzavrele dodire, ti prsti, znam da si nervozna
znam, osecam tvoju dusu sto pati za mojom ljubavlju, ali opet
kako da ti ulijem poverenje, kada u svakoj recenici trazis
razocarenje, svaki uzdah tvoj je uklesan na mojim bedrima
svaka sutnja dok sapatom dozivas moja slova, osecas, a jecas
u sebi, sto me volis i to malo. Ljubav je prokleta za nas
stvorila se hemija u nama je spas, a ti uporno teras ispod
vremenskog tepiha, svu tvoju emociju podarenu pod mesecevom
vedrog toka, proliveno uz tok nedodirljivih strasti, znam da
znas, svaku sliku cuvam.
Postavim da je imam na dohvat ruke, da kada padnem ugledam tebe
da znam da postoji sutra, za bolje sutra, sve me boli pa cak i
ovo moje prokleto slovo..

Nikada nisam umeo da ubijem, nesto lepo sto je negovano od samog
pocetka, iako dusa zeli jos vise tvojih nektara rastocenu po
posteljini nasih tela, naiskap popiti strast i prepustiti se
nasim srodnim dusama, barem i ja da volim opet.
Cemu sve ovo, ova bol u nama, ti sama i bezvoljna, proteras me
u moj kutak samoce, da trulim u svojoj ljubavi, dok izgaram
pred tobom i opet trazices moje slovo, moje vreme, jer te moja
dusa odvec ima.
Lezis sama boris se u boli, dopustas da prodjem kroz gustu tvoju
kosu u nadi, da me pozelis i ove provedene noci sa tobom, ne brini
se mila, uvek cu biti tu kraj tebe, odlozicu svoje breme, svoje
grehove samo da upoznam jos jedan deo tebe.
Krijes svoje ruke, da me ne grlis, gazis svoje emocije i ponekad
prekrijes svojom stidljivoscu svoje vreme, utapkano pod nasim nebom
grickanje usana tvojih i opet sa bolom odlazim od tebe..

Katkad se zapitam, dal se igras sa mojim bolom, dal si to zelela
svaku notu moje muskosti da bacis, svaku iskricu nade da bacis u
nemoc, kao sto radis sa mojim bolom i stalno iznova osecam tvoje
emocije, svu tvoju ljubav u ocima, procitam te ko knjigu i iznova
me budis, svojim sapatom s'tvojim nemirnim jezikom osetim da me
volis, zelis da uspe..

U dvoje

Jos uvek trazis tu smisao u sebi, bezbrizno prihvatajuci moje iscekivanje
makar malo da naslutis sta ti prozborim kroz moje slovo, barem da mozes
osetiti kako moje srce, tuznim notama zivota cvili, da preduhitris
svaki trzaj, umes li to, zelis li mene, barem kroz ove noci, ja bdim
nad tobom a znaj jedino i ove noci cuvam te od losih snova.
Katkad umes da se trgnes, rastreses svoje misli i snove, po mojim
skutima i nezno uplovis sa zagrljajem, dok tvoja svilena kosa
sara po mojim plecima, urezujuci svoje tajne pod okrivljem moje
velicanstvene duse, a opet iscekuje tvoje jutarnje poljupce
po mojoj muskosti, osecas li kako te moje srce zove, osecas li
i ove noci, da se sladim kad god ja hocu, barem da mogu i ovaj
trenutak prepustiti snovima, samo da budem kraj tvoje zenstvenosti
barem jos malo i veruj mi..

Ne mogu vise da te lazem jer od prve noci osecam sve sto je tvoje
obrisi suze maleno moje, podaj mi svoje snove, zakoraci smelo
bas tu podlugovima mojeg parceta raja, uzmi me i povedi nas u
zajednicke snove.
Volim tvoje klasje sto treperi pod opojnim brezuljcima tvoga tela
znaj jedino moje, tu sam sakupljao bisere tvoje, nisam vest da
ukradem dodire tvoje, samo znam da prepustim uzdahu mome barem
jos malo, pre nego sto legnemo u dvoje iako mislis da bes je jos
tu nemoj biti ljuta na svog cuvara, mozda ipak i on voli.
Suzdrzi se da ga pogledas uz kafu, bice lakse za oboje iako sam
znao reci ti sve reci moje, moja dusa je utapkana veceras u nebo
tvoje.
Oslikavace sve purpurne reke da ublazi tvoju nepoverljivost, samo
jos ove noci, ne brini se za nas dvoje, podaj mi ljubav tvoju, jer
ipak za ljubav potrebno je dvoje i mislis da nisam vredan za to
pogledaj gore, plakace nebo sto je srce tvoje, pozelelo jos moje
duse, jos, i jos za dvoje..

Sanjas puteve snene, na svakom cvetu je usna moja, doziva te da me
poljubis u moja pleca, bas kao sto je i cokolada slivala svoju slatku
tajnu preko tvojih velikih bradavica i nudila nektare svoje, a opet
medne usne optocene poljupcima nasim, zagovarale su nas da se ponovno
sretnemo pod istom posteljom, zagrli me nezno, sasvim nezno da ne
probudimo srca dva, koja se umorise od prevelike ljubavi u dvoje,
a mislis u sebi dal vredi, imati mene pored tebe i opet iznova
spustati se medju talasima mastanja, samo da bi uzivali u dvoje.

Ako je Greh

Stajala si zanesena svojom oblinom, tim nesebicnim osmehom,
pruzala si korake, jednim za drugim..da sam jednostavno
u tim ocima video svo tvoje more, koje je odavno vec
srusilo moje zidine, zapljuskujuci moje jedino srce
osecalo je nadu za bolje sutra, zeli to, stvarno,
ali kako da ti to dokazem, jedino vremenom s'puno
paznje darujem nesebicne kapljice iskrene duse.
Da slagao sam te, ali opet kroz vreme bi ti rekao
kroz sapat mojih usana, da ima jos nade za nas
a opet taj bes, ta tisina kidalo je deo mene
ja sam bio glup, tesko je voleti ako slazes
barem da imam jos jednu sansu.
Spustio bi ti mesec samo da tebi jedino sija
bez obzira na sve one plime i oseke sto pruza
prelepim obalama, jer tvoja dusa je najlepsi
deo obalnog korita, koja obilnim ljubavnim talasa
zapljuskuju moje obale, nezno dodirivajuci moje bice,
a opet, taj bes, kroz slova, osecam to, bez obzira
osecam..

Osecao sam svaku nit tvojih pora, tihim glasom sam
razgovarao da ne uzburkam to mirno more u tebi
prizeljkivao sam tvoje dodire po sebi, ali se isto
i plasio, dal bi me prihvatila onakvog kakav jesam
uplasen od svih ljudi, koji zele samo mali komadic
tog beskrajnog raja, iako je nevest u sakrivanju
emocija, pruzice joj i zadnju nadu, makar malo
da otkloni deo obrisa svakodnevnice jer zna da sutra
ce novi dan doci.
Ne znas ti, kako je voleti u tom velikom prostoru
gubiti dan a prepustati se nocima, da zora bude bolja
pa makar na malo, kroz tvoje misli da ti docaram
cvrkut poljubaca.
Ali ne srce moje ludo, pozelelo je da bude iskrenije
od nasih slova, a opet osecao sam taj vetar, koji ce
me srusiti sa te trake, sa tog mlecnog puta, uzdah
tvoj je rekao sve, te godine.
Da barem mogu da ugusim svu svoju ljubav u sebi,
barem bi mi bilo lakse, ali ne, ono zna da se bori
protiv mene, zna sve tajne puteve, svaki cvet zna
hmmm, taj miris sa tebe, ozdvanja mi ponovno pod
mojom porom, cutis, samo cutis a srce tvoje je ostalo
nedereceno.
Onako kroz maglu od autobuskog prozora, stajao sam
nepomican, ljudi nisu ni svesni koliko srodnih dusa
se mimoilaze upravo pored njih, sva ta belina njihova
ne moze oprati, srce koje pati..

Mozda da joj nisam rekao, patio bi u sebi, ni tada ne
bi imao mira.
A opet ostavila je obrise svojih mirisa po meni,
da me kaznjavaju, osecam tu dusu njenu, nema tih slova
da opisu tu vedrinu oblaka, taj smesak, te velike
buljave oci, veoma lepe, nekako otvorene za ulazak
pod satenskim nebom, prepuno galebova koji docekuju mene
samog mene.
Pomalo su mi uskakale misli od prethodnih veceri
osencavala tu prozirnih uvojaka pora, nesputavajuci
bezuslovnih mojih polja, lep je osecaj biti zaljubljen,
posle toliko godina, osetiti obris neznih dodira po sebi
i taj trenutak, ranio sam sebe, a opet, dal bi mi dala
jos jednu sansu, da se ponovno borim za tvoje prelepo
postojanje..

Ako je greh, zaljubiti se u tebe, zasto ovako prostruju
ovo moje telo, cim mi moje misli prostruje za tobom,
ako je greh, voleti, pruzio bi ti svaki trenutak vecnih
iskrica, samo da ti ugrejem tvoje telo i bice,
ako je greh, sto sam mlad, zaustavicu vreme samo da ostarim
pa iako je to premalo, jedino sto ti mogu dati je
moje srce, da ti kuca kao vremenski sat,
a dusu da ti vecno sija u najjtamnijoj noci
samo da znas koliko mi znacis svake noci..

Zoro rujna

Zoro rujna, opet me bole grudi ove sto se nude
sve je lako uz rakijicu dve, s'prvom krecem
zorom tamo gde ne mogu s'tobom, druga mi je
uteha posle noci ove, mozda pred san docices
mi kao smireni pomracaj.

Zoro rujna, opet me boli glava luda, ova sto
pametuje svuda, brisem misli ko brisac sa
automobila, mozda ce i ovog dana obrisati
i tvoja medna usta, jedino znaj mozda cu i
ja naci u raju kraj.

Zoro rujna, opet me boli dusa ova,
sto zna plakati za tobom kada ni ova
kisa oprati nece, samo ovaj dodir jutra
svanut ce opet, i ja se opet grcim u bolu
zasto me mucis i ove noci, budi moja u
rana jutra, jer rakijica ljuta saprati
me nece do sutra.

Zoro rujna, iznova opet sve isto krece
korak po korak sve mi odmices,
eto i ova casica prazna i ljuta,
sve sto pomislim na nju ona mi odbije
jos sto puta, popit cu jos rakijice dve
mozda ce i ovom ranom zorom doci i za
mene bolja jutra.