Gasim ovu tugu

Gasim ovu tugu iz mojih vecnih casica,
i ovi rubovi tvojih usana
provlacim kroz svoje bore i razmisljam,
dal je ovo moja sutnja s'kojom
svice novi dan il je nasa ljubav ponovno rodjena,
a ponekad se setim,
da je bila rastrgana na vratima raja.
Nikada nisam mogao gledati svoju pucinu pod okrivljem meseca,
nikad nisam mogao shvatiti,
odakle mi sva moja ljubav, zasto je meni data,
ne, ne mogu shvatiti,
zasto ovoliko patim.
I ponovno cu te dozivati,
ko sto galebovi kreste iznad morskih talasa.
Osecam miris moga tela,
ko nar upekao ispod sacma sa preplanulim
uzitcima neznih poljubaca,
sasvim podrhtavno izokrenem svoj tok
misli do tvojih kolena,
neznim obrisom moga oka skinem ti bolne
rane, dok nezno njises se na mojim rubovima,
ta kosa kao zastava koja prodorno vapi za mojim dodirima.
Nesputano uzivamo u nasim vecnim izvorima slasti
dok jos mozemo u nasim snovima, da prodorno
plodimo ljubav, bez razocarenja, slutnje,
prepustamo se vecnom skladu, kao poput
jesenjskih nota koje znaju da zakasnu,
zastanu pomalo, barem toliko da budu
vecne u nasim izvorima ponovnog
radjanja..