петак, 07. октобар 2016.

Jesen i zima

Bese jesen u kostac se borila sa zimom,
sunce jesenje,
prkosilo je zimi svakodnevno
dok je jos zima na pomolu bila, cisto,
hladnjikavo za sebe pruzala je boje tuge.
Bese sunce pred pomolom da nastrada od zime
sklupcalo se nad prostranim cilimom nebeskim,
uz sunceve obraze nadolazili su jesenjski oblaci
tu kraj stepenika od sedmog neba.
Kruzile su glasine,
da je sunce pobeglo da se sakrije od te zime,
sto ume da mu nakvasi zlatne topline.
Cekao sam bolje dane,
bar da te pronadjem u gomili ljudske nesklade,
onih koristoljubljivosti sto zrace osobinama novog doba,
znam da si ti negde u toj gomili kuda grabljivice
hodaju i cekaju svoj plen da pronadju.
Vreme nas razdvojilo i iznova spojilo,
pod cestim mostovima cekanja i kroz
studene zime docekah tvoje odgovore, zauzete,
i dalje se culo kako drvece oplakuje
za svojim zlatno braon liscem.
Stajah sam u jesenjskim nocima,
diveci se toj tuzi,
sto laznim stopama nade dolazi.
Mirisi tuge sustizu i ovu godinu ludu
za kojom ce obrisati staru ranu, stvoriti drugu,
dok tece ovaj zivot do pola case vina, a na dnu,
svu moju tugu da udavi u crvenom vinu.
Svih ovih godina sazrevalo je jutro nase, otkricu,
poru po poru,
kako u skladu nasih davnina razlazes svoje
boje u blagom karminu, onih boja tvojih uzdaha.
Koracima krosnji dodjem ka tvojim obrazima,
skupis u sebe svu strepnju,
i ispod svih mostova duge na tvoje senke
prislonim obrazima dodir tvoga neba,
neznim strujanjem vazduha izmislim nacin
i u tvoje misli razlijem sanjaliste.
Dovedem i sapat lisca tacno ispod tvojih pokreta stopala,
kroz ceste otkucaje tvoga srca navratim,
kroz iste one poglede tvoje,
zauvek se prepustim tvojoj dusi.
Imam moc da vratim vreme u nazad, a zasto bi to radio,
okusio bih ponovno patnju srca mog,
namoceno srce prepuno ceznji za tobom,
dok jos se cedi s prvim kapljicama tvojih dodira dlanova..
Otvoricu nebo,
taj isti cilim sto sunce potajno klizi po
ivicama tvojih pogleda,
gde vecnost urezuje novu sudbinu nasu,
prosetacu se s bisernim zvezdama tvojeg ljupkog tela zene,
ispod krhke ljusture tvoga zivota
dodacu svoje vreme da kad krenu losi dani
dotaknes nezamislivu daljinu moga srca
i poput sjajne meseceve noci,
znaces kako dusa ume da boli, ne u punom jeku,
ne kroz izmaglicu secanja,
vec u prvom sazrevanju jutra.
U carstvu tvoje vatre,
zagrliti taj kanjon izlivenih udaha
i kroz satkane noci,
mimoici se s bojom ljubavnih leptirovih dodira,
kroz vreme cekanja,
jer svako disanje tada ima svoj ritam,
katkad znas stazu od duse, ali uci ka vecnom privikavanju.
Cekacu one iste sate sto u meni ne mogu da se vrate
nista nije vise vazno,
kao ona vestina kad poprimi svoje ljubavne boje
istom onom bojom tvoga glasa sa kojim smo
povetarcem sacekali prve ukuse i mirise naseg poljupca.
Cutnjom borim se,
katkad pozalim se sto te ranije nisam sreo,
cutis u meni kroz besprekornom lepotom tvojih nada,
kroz siluetu zene bujas, i dalje se nadam tebi.


 

Нема коментара: