Tvoje lice pamti zadnji plac

Tvoje lice pamti zadnji plac,
kud se udenu u taj vetar nas.
Ta tvoja oka dva, zajece nad
kapima kise, nit svukle odore nase.
Sa visina bacaju na stado svoje
i te prazne duse sto strce na
nase korake iz senke se
streslo svo nase bice.

Mislim jos da mislim, i te reci
koje strunu ne znam psovku kasti,
te duse znaju pevati kroz jutra.
Tuzna je jesen, usla na vrata nasa
i kraj stada, nasih prstiju osta,
osta i nada se, usnama sto ljubavlju
taknu.

To lice sto pamti zadnji plac,
udenulo se kroz vihore kise, zna,
oseca, da pada sve tise, vlaznije,
na duse ciste, ta lica ko dlanovi nezni
u celoj pesmi, ori se cela masa i svaciji
pogled ide ka placu srama.

Tvoje lice pamti, nase rastanke, ta meka bedra
sto umeju da nakvase ta nasa konacista,
predstavi se ko nasa basna i nemoj ko miris proslosti
uzleteti, niz sedmu strunu od secanja sidji svojom
pesmom, kao nekada.