Pisac starih spomenara

Pisao sam po starim spomenarima tvoje poglede,
raspisao sam jos vrlo malo detalja i tvoja slika
pejzazom kruzi i razliva tvoju kosu nezno mekanu,
prelivaju se sve silne boje, poput tvojih iskrenih
poljubaca.
Da sam te sreo samo malo ranije ispod podlugova
nasih mostova, istim onim mesecom sto je umeo da
ocara tvoje iskrene usne prepune neznosti, al ni to
ne bi bilo dovoljno da nas spoji kao slatka rec
od davnina poznatih sviraca pod okriljem srca naseg.
Svake noci posetim gnezdo sove i umirim plac njihov,
sasvim tiho otskrinim prozor tvojih snova i pustim
harmoniju veselih nota dodira.
Prvim stopama svojim razmaknes i kroz otkucaje
plameno plave vatre ugnjezdis se medju borove sume,
kraj one reke sto si umela sesti i posmatrati svoje
zvezde dok neprestano trepere, jer su ugledale tebe.
Katkad umes da prosetas prstima preko moga srca i
prosaputas neznim notama mlecnog puta i prelepim
osmehom sazvezdja oriona, otkljucas svoje nezno krhko
srce i razvuces veo srebrno tihih uzvika, da pod putem
razlivene zvezde padalice sakupis najsjajnije delice
samog postojanja, i kroz nase poljupce podvuces se pod
svilenim carsavom sva ona natopljena dela pod otokom
nastalih trenutaka.
Tu se sladimo beskonacnom poljupcu rajskih plodova,
zajedno oberemo preslatke dodire i sjezikom prolijem
nemirne cistace nasih uzdaha.
Ulazim i neocekivano rastapam delove tvojih trenutaka
kroz svaki kutak tvoje prelepe zenstvenosti,
pronasao sam sazvezdja toplih uzvika i sve kroz milovanje
vlaznog jezika prodjem, i sam svemir tvoje duse utopim
u vecna zadovoljstva nase ljubavi.