Tvoja osecanja me lome

Tvoja osecanja me lome poput sante leda sa antartika
osecam taj pjev u vazduhu nasem, osecam taj zov sto
nas prekriva ko sto nocno nebo prekrije nase zagrljaje
onih toplih gde nam se jos uvek cuju otkucaji duse.
Sumnje su ti krenule u ratovanje i hladnost duse
pustas da prebaci na kolena, pod stope nasih emocija,
jos se setim nasih zagrljaja, osecam da gubim te u
samom nistavilu ostavljenih.
I dalje se osecam zabrinuto kuda tvoje stope krecu
kako umeju da razliju prste po mome telu,
svaki dodir poput zmarca ostaje uklesan pod notesom
reci, i dalje po secanju pamtim tvoje usne koje su i
dalje se drzale za moje obraze.
Sumnjam na tvoje reci koje odupiru kroz razliveno
mastilo i tvoje ruke sto pocinju da grle nesto tudje,
nesto sto bi moglo biti moje, osecam da kroz zemlju
propadam, taj osecaj nistavila sto odlazi moje bice
u samo srce nepovrata, a kud sad jedino spas je zgaziti
deo nas, da ocuvam secanja na tebe.
Jos se cuju odjeci tvog hoda, kraj srca moga.
Jos i dalje cu se nadati tvom zraku, tim atomima
sto te obvezu i za mene zavezu i u samom svemiru podario
bi ti galaksiju celu, svako zrnevlje dobrote tvoje
usio bi nad zvezdano nebo tvojih pogleda,
da kada pogledas gore, da osetis dublje i vise od mojih
reci kako mi nedostajes u ovom zemaljskom svetu.
Pa kada sve nestane, sve one ptice sto su pevusile pesme
zaljubljenih usana i onih istih svitaca sto su umeli da
docaraju meseceve pokrete pored nasih zagrljaja.
Nista vise nece biti vazno, nit proliveni poljupci po
rasutom snu sto strce pod teskim danima, ostace jedino
vestina stare ljubavi i onih boja osecaja sto pod strucak
odnesu vetrovi, osloni se na nase reci sto se jos cuju
pod okriljem sunceve toplote, a ako prepoznas meseceve
stope ne oklevaj pridruzi mu se i otplesi poslednji ples
zarad nas a ja cu stajati u senci zadnjih redova nasih
rastopljenih usana, pa pod mesecevim vetrom usunjacu se
u tvoju bujnu kosu i zadrzacu se jos jednom tu,
dok me neki drugi vetrovi ne oteraju od tebe i kroz
kafansku muziku setices me se po nekom dalekom putu.
Katkad dopustim mesecevim horizontu da predje preko tvojih
odlivanja slatkih poput jagoda, klize preko tvoga stomaka
pa svom reljefu tvojih uvala zadju sirupi najsladji od stomaka,
i tako krene lavina nekadasnjih bitaka i starih spomenara
dok jos pod haljinom svojom, moja nemirna ruka seta,
proseta se padinom tvojih zrelih grudi i utihnu pod silinom
uzavrelih suncevih poljubaca, bas tu pod hladom mojih zagrljaja.
Setim te se po secanju, dok emocije razliveno stoje u boci i
cekaju da otvorim svoju dusu da se nahrane jos setnih uspomena.