Boje samotne ljubavi

Zar nista vise nije vazno, kao vestina nasih uzdasa
kad se naliju bojom ljubavnom i nista vise ne bi bilo
promeniti promenama koje posustaju u vremenskom cekanju,
jer takvo disanje imalo je svoj ritam, katkad nezan, a
katkad i umiljat, ali opet ritmicki nas, sto ulazi u
dusu vecnog navikavanja.
Sta smo pre bili nasim koracima tako stalno zastajkivali
onako preplaseno, dal to ponekad poludimo poput uragana
volelo je da pusti zvukove moje bice, nasmejano kroz bunilo,
ali se u strahu da ne pokleknes, povucem u sebe i zastanem
na rubovima mojih nadanja i znam da suncevi vrtovi, svetlosti
zatamnice i na silu iz mojih nemirnih snova, napice se.
Ali, sve to mi radis iz ljubavi i kako god ti cujem,
cudne glasove, ja te volim i ne mogu reci ti zbogom.
Prepoznajem melodiju meseca u kojem zbrinuto trcis svojim
vlaznim usnama i raspoznajem taj ukus crnih vina, sto se
kriju iza mojih ociju.
Neponovljivo i neizmerno blagim dodirima sunjas po mojim
snovima, svakim pokretom posadjena svojim korenom svog
stvaranja i naceta u svakom pogledu, prerastas mojim
drhtanjem usanama jer i svaki njen val, opet iznova cvetas.
Jos sam ziv, izgovara moje bice, sto je juce drhtalo
pod tvojim lazima i kao reka nemirnih poljubaca takve obale
zapljuskujem i kazem ti, kako za tebe osmeh imam u onoj
istoj reci, ali ti i dalje plovis s mojom dusom i znam,
da je svako slovo koje pisem, tvoje neznano ime,
nevidljivo slovo neznanog imena u mojim otkucajima..