Setni momenti

Mila moja, konstantno se budimo u setnim secanjima,
a vec pomalo nam sede vlasi u setnim maglama jutra.
Pa, mila moja, zar je iskrena melodija zagrljaja umrla?
Secamo se kako su nam nekada dolazili zima i prolece
i onaj miris dunja, vristecim uzdahom dozivalo setne
zore i kako si umela ljubiti pod izmaglicom jutra,
jer nasi prsti pamte sve sretne dozivljaje, pod carstvom
neba i neba duse ali katkad i strast ponovno dodje medju
nasim krosnjama i u kratkom hodu ostaje zapletena.

Jedan deo tog prelepog neba na usne mozes leci.
Zato pridji, necemo se valjda u mraku razici,
obecavam ti, na zvezdanom putu ostaju nase zelje
koje se i dalje pamte, koje smo znali nositi kao
teret nasih iskrenih srca.
Otkopcaj svoje dodire, umnozi svoju zenstvenost
podamnom, vidis kako se svetlost probija kroz tvoju
gustu kosu, a tvoje vrelo telo zanosom moje muskosti
zavezi za sebe.
Slobodno uzmi i sakupi sve nase setne uspomene i
opojnih mastanja, zaljuljaj svojim nogama sva nasa
stoljeca i svo nase iskreno vreme i prihvati ga za sebe.

Zauvek, mila moja, ostanimo jedni u drugom,
zajednickim telima neprekidno izvijanjem zvezdane trave,
a njihove livade milujuci nas da se priljube uz nase duse.
I potpuno, izjutra cemo kao senke osvanuti u tihoj noci,
jer ipak mi smo tu u nasem vrtu proleca dobijali sjajne
i prelepe pupoljke i tu nema tudjinstva koja u nama nece
nikad proci, i nema tog izvora sazvezdja koji nas nece
doci posetiti, jer mi smo neizliveni dah sto u daljini
sapatom utociste trazi.

Kad promrzla tisina tiho bude zvecala u nama,
cutacemo i nadati se, vec iole promatramo
drhtanje nasih vrelih uzdaha kako se razilaze.
Ne vidim tvoju prelepu zenstvenost,
samo naslucujem daleke tajne tvojih nespretnih odlazaka
i jednostavno cutim u zajednickoj postelji.
Otisla si i sta ja na to da kazem?
Ne, kroz boje naseg zivota.
Da odem? Da se stidljivoscu branim?
U kojem se gradu krijes, nasi koraci znali su ukrasavati ulice,
napustajuci vetrove i suncevo pojilo i katkad uzdisem za
mirisnim nevidljivim sazvezdjom, nasih nevidljivih zanosa.

Oduvek sapatom zadjes u dubinu moje velike duse,
i pod rukama srca moga ispijas moje iskrene izvore.
Suma je sada tu, otmena i velicanstvena, sirinom mojih
ljubavnih iskrica vezem tvoje poljupce, da se ne pogube
u ljubavnim tokovima dok kroz snove uranjam u tvoje
pescane vrtove starih nadanja.
Zato u krosnji glasa napnes se da oslusnes moju melodiju
s kojom te dozivam kroz ova jutra, a bezbrojne zvezde
stiteci moje uzdahe i usred svake bistre kapljice trepnes
u crvene boje, i sapuces u sebi kako se sretna kad se nadjemo
u dubini nasih dusa.

Zadovoljstvo je u tebi osecati zrelost, a taj njihov zar,
pripasti nasim krosnjama zrelih visanja, zavodljivo ljubiti
pod mesecevim balom i otmeno preliti umucene narastaje u
pregrst nasih divljih sokova.
Tada i zvezde jos uvek stite nase divlje bludi,
a njihov zlatni dodir, neizrecivim delima sjaje i vezu nas
u nase male poljupce i puste nase strasne zagrljaje
da plutaju po nasoj postelji iako nama shvatljivi ostaju
nasa i posle vremenskog praska.

Tiho u tebi, milo moje, bicu i do prestanka nasih setnih
uspomena, i neprestano bujacu u radosti nasih dodira,
jer i oblak pozude nas nemirno docekuje.
Osecam zrelost u nasim delima, zato ti i tihim uzdahom
dozivam, jer znamo oboje da smo se odomacili u nasim
odajama i neshvatljivo ocekivajuci nase dodire.
I ponovno strpljivo cekam, pred tvojim vratima gde izvire
tvoja senka ljubavnog mirisa, iako je zelim kraj sebe,
osecam kako svetlo u tami neprekidno seta iako smo razdvojeni.

U postelji razvlacis uzdahe, nemam drugog puta do tebe..
I zaboravljam sve navike, tad lezem dubinom nasih vrelih
poljubaca, jer je belina tvoga srca odavno vec u meni,
a slatkisi neubranog cveca i dalje zanosno prinose meni.
Oh, kako da razumem cekanje tvoje, jer bolna tisina napusti san
i ozivi lisce preko puste ulice nase, dozivajuci tebe.
Zbog tebe moram izdrzati ove dane, uvek u sumraku igram se sa
vetrom, preslikavam pesmu svoga zivota i dalje se nadam tebi.