Oprostite mojoj dusi

Oprostite mojoj dusi sto jeca u ovom mraku
mozda ce i po nju da svrate i odnesu, a mozda
ce da jeca, ko samo ovo vreme sto prodje a ti
mila moja, ostade sama u ovom velikom svetu.
Podelite mi trnje sa ruze svoje, ne dajte mi vise
nadu neciju niti i ove puste snove u samom izvoru
moga toka rodice se ljubav jaca i mnogo lepsa,
kada moje srce ugleda ono sto ceka.
Sudbina je umesala svoje prste i moja dusa
jeca sto te zeli onako ponajvise, studene su noci
krenule i mojoj dusi nije hladno, samo se greje sa
svog izvora i u ceznji ceka, tvoje srce da ga prigrli
i cuva u najtajnijoj moci.
Jer kada prodje ova noc, ona ce ti doc i pomalo
sa vrhova Alpa spustice ti najbistrije kapi, sto sam
covek zeli, a to je zivot da podeli.
Pa ni zivot celi nije vecan, ko sama ljubav sto zna
i ume da se rodi i podeli svoje smele niti i pusti
melodiju vecne strasti, pusti i same godine sto
sami ljudi slazu.
Prodje i ovo vreme moje, prodjose ovi ludi sati
a ti mila moja, u nocne snove ode.
Sacekacu te pred kapijom snova i sa svih nasih
polja, posadicu seme ceznje i sa pupoljaka ranih
pusticu orlove mlade, da te cuvaju u snovima od
stranih ljudi da mi te ne ukradu i odvedu u same
preljubnicke stvari.
A od ljubavi same nase, uronicemo u okean strasti
zapalicemo sibicu i sve sto plamti bice nase i u samu
vatru svi ce krenuti ka ljubavi nasoj, ta iskrica u nama
bice nase pojilo prepuno ceznjive strasti i jos malo
nasih trenutaka gde sama masta izliva se u nase
stalne dozivljaje nase.
A opet dusa moja uvek je bila moja, na samom
mlecnom putu razvila je jedra i luta sama prostranstvom
tim u zelji da te pronadje u sazvezdju oriona i prigrli
svu onu ljubav tvoju i svaki pedalj tvoje vlasi, ko u
zrnu maste uplovila je tvoja ladja koja preliva sve
one svoje niti, sto mi predes kada ti prilegnes kraj
moje duse, koja pati za tobom.