Senka samoce

Na velikoj obali samoce gde samuje kapljica moja,
iznad svih pogleda nasih znanih, bila je bistra i
ona, sazrela je poput kapi kise u kisele suze moje.
Cuti u neznim porama moga bica.
Dok lagano povetarac je nezno kida i bojama suncevih
zagrljaja, sjaji poput biserne zvezde,
i zna biti plod tek rodjenih novih kapljica suza.
Pre nego sto izadje iznova novo sunce,
otvoricu jos svoje oci i progurati pesmu samoce,
spreman da i kroz mesecevu lepotu izguram iskrene reci
svoje.
Iza svake reci sto tapkaju u mestu, nastojim da ti podarim
osmeh moje duse, jedino posustajem u krosnjama nebeskog
plavetnila i kroz svoje kapljice oblacim deo obrisa svojih.
Uz samo jutro, nateracu svoje vreme da otvorim jos jedno
poglavlje uz ostrinu brdskih potoka, naslonicu deo samoce.
Iznad kamenja, senka moja lezi, uvlaci i preliva se i kroz
mirise dunja, ostaje ispod senke starih bagremova.
Pomislih umrla si samoco moja, al tiha je dusa moja,
u prolecnim predvecerima, oblacila je odore svoje i pratila
me kroz travnate puteljke.
Ti samoco moja i ja tvoj verni pratioc u ovoj gluvoj noci,
ko dve reke bez izvora i zavrsetka, sudaramo se po brzacima,
talasima mi prinosis jos vece ceznje, a sa dubine, njenu strast
mi podarujes, pozelim uzleteti ka nebu, ka nebeskom tepihu
najvedrijih za kojima moje oci spavaju i bdim nad tvojom oholosti.