Sapat vecnosti

Iako osmeh krasi tvoje lice
u ocima med se lije,
med sa usana se krije,
dal me jos u mislima pijes
il, uz prve gutljaje jutra,
jos me cekas u mraku
tvojih neznih saputanja.
Samo toliko da prodjem
tihim prstima kroz kosu tvoju,
a ti, tik uz mene.
Iako se nocas zacuju zvezde padalice,
kako opsirnim putem,
zadju kroz tvoje snove.
Pa prvi uzdasi krenu,
pored puteljka tvojih neznih obrisa ruku,
sav taj veo sto se laganim stopama nanize
po silnim ravnicama tvoga stomaka.
Leptiri zadju i do skrivenih mestasca,
zaobidju sve one uvale,
onako, golisavo ne posve nago.
Dopustaju tvom mesecu,
da zacara krug preko tvojih usana.
Iako su uzdasi vec iole odmakli
i nemim pogledom razvijes jedra,
mislis da bi stigla do mojih zagrljaja,
ili bi te jutro razbudilo sa pomislju,
da pomislis na nekoga..
Bar po liku, pa cak i po slovu..
Da uzivas u mislima,
dok ja vodim u snovima sav taj trenutak,
pretocen u vecnost..