Bele ljubicice

Po strukovima nase licnosti,
umela si plesati izmedju redova,
o dal si umela i otpoceti taj bal
nad tek dovrsenoj recenici il
si samo umela odnegovati praznu bol
u nasim srcima il je ova rec premda
jos jedna laz tvoja ili se i
ti oprastas od mojih igri reci,
voleo bih znati kud ti misli sada lutaju,
dok onako sedis posred kreveta opijena svojim osmehom
il si i dalje u truncici nadi opstala
ko jos jedna neizgovorena recenica.
Riznica je uvek puna kada se otvara polako.
Tek kada se skrinja i prepuna riznica sa recima otvore,
onda i dusa zapeva od srece.
Samo se nadoveze koncic srece i razveze prelepu pricu,
a jos sto ume lepo da peva,
sve sto otpeva tu su sva cula okrenuta ka nama,
ka tebi i tvojoj dusi.
Poput duse,
kada se nedokucivom recenicom spajaju u jedno,
a samo sunce kroz vetrove jake probija svoje nesebicne krake,
pa cak iako vetar puse nikada nece odneti tebe i mene,
samo ce pricvrstiti nadu za nas,
da dok se ljubimo oseti svu strast u nama.
Samo onu pozudu sto zna kapati ko onda posle kise.
Katkad prodjemo recima da komuniciramo, zastanemo u nadi
da cemo se pronaci kod nasih izgubljenih slova, a ti i
dalje lovis moja vecna lovista, katkad bih voleo da
saznam, dal si ti ta ona sto me ceka iza svih silnih
recnih dusa il je ovo sve ispisano krvlju bilo uzalud.