Kandza neznosti

Dodji lezi kraj mene i uprljaj svoje kandze u meni,
naiskap se napij moje vrele ljubavi za tobom iako
sam bolestan od vremena, ti dodji sedni s mirom
slobodno oprosti moje cutanje, priljubi se svojim
usnama i zalivajmo nasa tela sa poljupcima, duso moja.
Ta nasa ljubav nasim zeljama sve je jaca i stalno kaplje
jednostavno i sa okusom strasti siri se plodnim oranicama
nasim, a ti budi jos veca, pa se pridruzi sto neznija,
samo malo se zasladi sa vockama ljubavnim, jer nektar je
prepun pod tvojim kandzama neznosti i u stvari, pridji blize
i ne kvari.
Ljubi i miluje nas nasa ljubav, vrelinom usana njenih iz
usta tvojih isprepleteno se uvijaju i maze, i nikada ne
priznaje udaljenost, jer ta dusa moja s tobom je gde god
da krenes, pa makar i na pocetak puta.
Prelepa je ta nasa ljubav odevena svim ukusima boja, s naglaskom
pozude i pod ceznjivim talasima nudi beskrajne krake, da se
upletes u njima, barem malo dok te ne povuce za sobom u najdublje
zanose, tamo gde vecno drema o tvome dolasku, dogadja se tiho i
neponovljivo i kroz bujicom zivota prilazis mi okupana mojom
ljubavlju.
Mislio sam doci i obgriliti tvoju cutnju i zaleci pored tek oprasenih
cvetova, voleo sam prileci kraj te livade i zuriti u nebo, pomalo
ocekujuci da mi se tvoj lik ocrta poput tvojih zvezda.
Neke su znale jace da svetle, a neke su tek pocinjale se paliti
ko da ih tvoja dusa nepomicno pali, znajuci da ih gledam i nezno
snivam o tebi.