Saptao sam nebu da te zelim ovog studenog jutra
ali jutro ko jutro je otvorilo svoje kapke i
poslalo samo sunce da me greje, kada si ti daleko
od mene.
I katkad se zamislim sada, zasto mi mimoilazis u
mislima sto ne zastanes na sekund do dve, zasto
uvek trazis nekoga a onaj sa kim si ostade prazan
doveka.
Uvlacim se pod tobom i prostirem zrele uzdahe za
tobom, pomalo gubeci ritam u dodiru nasih ruku, ali
ne brini se sve cemo mi to odraditi ko slatku muku.
Saplicem se od tvoje usne mekane, pomalo ukaljane
a opet samo moje u mislima, eto i ovog jutra, ja
pricam sam sa sobom, dok ti kujes obaveze sa sobom.
Nakupili se poljupci sareni i oni maleni sto znaju
i umeju da ugrizu za dusu i satkani pod okriljem
naseg nesebicnog neba, oni su u potrazi za nasim
vrelim telima, mislim da ce zastati na nasem rukavcu
zelja, otklonice sve nase boli i pustice melodiju
srca i krenuti galopom kroz lavirinte nase duboke
duse, shvaticemo sami, da se jos volimo i potajno
zelimo.
Gracioznoscu odigravas svoj ples i zavodis moje
korake koje su vec skrojene samo za tebe, ni ne
slutis da se saplicemo jezikom pod zuborom usana
mekih, pomalo zadihano ostavljajuci iskrene dodire
po nasim obrazima, ne ostavljaj me samog, bar ne
u ovom mrklom mraku gde studen vlada, znamo se vec
dugo i mislima se samo dodirujemo i svaki put pomislim
zasto me ostavi prokleto, pomislim na nas i s mirisom
dunje pomislim na sebe i krenem s prvim korakom
kroz istu stazu samoce, koja je vec utabana tuga u
njoj.
Ljubis me usnama i jezikom a sa njih skidas okuse
nase neraskidive spojnice svilenih ljubavnih nota
pomalo skakuci po zivcima, pomalo naglasiti po ivicama
neznijeg koda, jos malo duso, da, jos malo i eto me kraj
tvojih potoka suza, tu gde su znale porositi sve moje
izvore, a telom vatru tobom sirim i groznicavo prosipam
zudnju po tebi, da mi se srce umiri pred tvoje skute.
I dok vodis ljubav samnom u mislima, osetim, osetim svaku
iskricu neznosti i pokretom u svetlosnom snopu tvoj dodir
se prikrade i ostavi mi ceznjiv trag na zidinama mojeg
rastrgnutog srca.
ali jutro ko jutro je otvorilo svoje kapke i
poslalo samo sunce da me greje, kada si ti daleko
od mene.
I katkad se zamislim sada, zasto mi mimoilazis u
mislima sto ne zastanes na sekund do dve, zasto
uvek trazis nekoga a onaj sa kim si ostade prazan
doveka.
Uvlacim se pod tobom i prostirem zrele uzdahe za
tobom, pomalo gubeci ritam u dodiru nasih ruku, ali
ne brini se sve cemo mi to odraditi ko slatku muku.
Saplicem se od tvoje usne mekane, pomalo ukaljane
a opet samo moje u mislima, eto i ovog jutra, ja
pricam sam sa sobom, dok ti kujes obaveze sa sobom.
Nakupili se poljupci sareni i oni maleni sto znaju
i umeju da ugrizu za dusu i satkani pod okriljem
naseg nesebicnog neba, oni su u potrazi za nasim
vrelim telima, mislim da ce zastati na nasem rukavcu
zelja, otklonice sve nase boli i pustice melodiju
srca i krenuti galopom kroz lavirinte nase duboke
duse, shvaticemo sami, da se jos volimo i potajno
zelimo.
Gracioznoscu odigravas svoj ples i zavodis moje
korake koje su vec skrojene samo za tebe, ni ne
slutis da se saplicemo jezikom pod zuborom usana
mekih, pomalo zadihano ostavljajuci iskrene dodire
po nasim obrazima, ne ostavljaj me samog, bar ne
u ovom mrklom mraku gde studen vlada, znamo se vec
dugo i mislima se samo dodirujemo i svaki put pomislim
zasto me ostavi prokleto, pomislim na nas i s mirisom
dunje pomislim na sebe i krenem s prvim korakom
kroz istu stazu samoce, koja je vec utabana tuga u
njoj.
Ljubis me usnama i jezikom a sa njih skidas okuse
nase neraskidive spojnice svilenih ljubavnih nota
pomalo skakuci po zivcima, pomalo naglasiti po ivicama
neznijeg koda, jos malo duso, da, jos malo i eto me kraj
tvojih potoka suza, tu gde su znale porositi sve moje
izvore, a telom vatru tobom sirim i groznicavo prosipam
zudnju po tebi, da mi se srce umiri pred tvoje skute.
I dok vodis ljubav samnom u mislima, osetim, osetim svaku
iskricu neznosti i pokretom u svetlosnom snopu tvoj dodir
se prikrade i ostavi mi ceznjiv trag na zidinama mojeg
rastrgnutog srca.
Нема коментара:
Постави коментар