Jos se setim nasih tihih razgovora

Vreme se nanizalo i odvec je sve proslo ko rukom odneseno,
jos uvek nastojim kroz prozor vremena da te ugledam.
Ipak smo krenuli svako svojom stazom zivota, pomalo tragam
za tvojim stopama, samo sto me docekuje su tvoji otisci
zivota.
Jos se setim, onih dugackih razgovora pod mesecevim svetlom,
jos ti se nadam da cu te pronaci u ognjistu svojih nadanja
ali te nema, kao ni juce, a ni izjutra te nema, barem ne kraj
mene.
Bila si mekana poput svile, osmeh ti je bio odvec vec raspoznat
a ti si uvek glumila jacu stranu osobe, ta rec, jos odzvanja i
sve je postalo crno, ko onda kada smo setali goli po vec malom
stanu koji je vec kroz prozore nase odgledao drugo vreme koje
tek treba da natoci za nas, bili smo sretniji.
A sada prazna casa skuplja prasinu, dok ti jos nekuda zurno
odlazis i sakupljas tesko breme svoga zivota, vec je iole
slavuji drugaciju melodiju pevaju, notu po notu sklapaju u letu.
Stidljivo neocekivano sklopljenih usana, mastali smo o sreci,
ja o tebi kako svlacis deo odece i nastojis preliti jos jednu casu
stradanja o nama.
Pamtim jos one tople dane, umivena si dosla, raspevana ko obliznje
sunce sto nas je nezgrapno mamilo i usavrsavalo svoje tople sake
sto nas mame i odugovlace, osetih tebe na sebi, a ti si osetila
svako nezno kotrljanje po tvojoj kozi i opet si umela doci do mojih
dodira usana.
Jos se setim nasih tihih razgovora.
Pomalo setno zvuci, al ne mogu se pomeriti od sazvezdja tvojih ociju
pomalo me i dalje vuku u ambis tvoj, setim se tih obilnih emocija,
sav onaj jaz na travi, svo ono sunce sto para oblake iznad nas,
a ti si i dalje stajala i ocekivala da te obasipam poljupcima.
Bila su sretna vremena za nas dvoje, osetilo se po vazduhu da ces
otici za svojim zivotom, a i sta sam imao da ti ponudim sem toplih
ruku i po nekoliko bezbrojnih poljubaca da ti ogreju tvoju dusu,
znala si zastati na rubovima svakodnevnice, ocekujuci svu onu moju
nadu za tobom.
I opet mi isceznu iz ruku mojih, opet nas vreme ubija polako i sve
mi odlazi kroz moje vreme, i kroz suze sagledavam sve svoje dusmane
voleo bih da te sretnem na ulici, barem na trenutak da te pozdravim
ali vise nema tih srecnih dana, utrosio sam snage da te nadjem i
molim da te vidim.
I kroz oblak tisine, dolazis nemim sapatom obliznjih ljudi, svracas
do moje proklete duse i ostavljas svoje tragove, kroz suze otvaras
pupoljke svoje i nestajes iznova, iznova sve ostaje nedoreceno.
Osetim ponekad slatki opor tvojih uzdaha preko mojih ledja, ponekad
me muci jutro sto te ne mogu pronaci da barem i ovog jutra zapocnem
lepse dane, setim se svih onih desavanja pod carsavom zelja, setim
se i tebe, ta oka dva, uzarene usne prepune dobrote, al ostah sam.