Plasim se mrtvih stena, nad tim obodima u blizine moga srca
voleo sam nju i cesto se setim te rajske vile
to jutarnje budjenje kao kod svile, plavetnilo te kose
kao zubor potoka istocen po krevetu nase sobe,
jos uvek osetim zal morskog galeba,
tih ptica u mojoj dusi, podsetih se starih dana
koje su znale boleti, ko ova kisa sto kisi po meni.
Te uzdahe, nebrojano puta kotrljajuci po nasim telima
poput lastavice nase prve komsinice
usnula gnezdo, prvi cin nase ljubavi.
Usput se katkad setim, onako kroz suze
da sam bio sretniji, dok si jos ko rajska vila bila
put je sada prasnjav, ublatnjaven svacijim dodirima
cak je i lastavica odletela davno.
Taj dodir iskrenih reci, sto zubori po tvojim malim usnama
kao blazenstvo ispijeno u zagrljaj celjusti,
sum ovih talasa i propadanja..nedaju mi dati snagu
previse grehova u mojoj muskosti ima, da zamolim za rec,
ne bi mi oprostila, i opet se nadam tebi da ti sapnem ispod usana
tvoje meseceve reci i pogledam preko ramena,
te umorne tvoje oci.
Нема коментара:
Постави коментар