Zagonetka

Recima crtam konturu tvoga glasa, obuven kroz mesecevu prasinu
iscrtavajuci plavetnilo tvoje duse, nailazim na pasnjake
tvojih plodova rasutim pod tlom tvoje velike duse.
Blagi povetarac pirka po mojim plecima, uzurbano utiskuje
tvoje obrise neznih dodirnih reci, zapljuskujuci zenstvenost
po mom nagom telu.
Otisla si kao kapljice kise izjutra, sa prvom kafom neznog uzdisanja
vlaznim obrisom usana, tu pored usana neizbrisana cokoladna noc
i jos se nadas velicanstvenom svilenom jastuku, bas tu pored klavira
gde smo umeli sakriti sva nasa prastanja, ko nekad kada smo znali
vikati sa vrha nebodera..

Znas izbaciti iz sebe, sve one male iskrice koje prste po nasim odorama
zauzimajuci svaku boju zvuka, sve one male matematicke dozivljaje,
sabrati u male narastaje, zauzimajuci odlomke naseg postojanja,
stavljati korenje nasih neznog dodira, sve to polako smuckati
sa predivnom suncevom svetloscu i razbiti mesecevo staklo
koja se laganim pokretima ocrtavaju po talasima nasih obala
i opet bi znala razresiti sva uzbudljiva mastanja nasih ljubavi
nikada ne bi pristao uz tebe kao mali zadatak, samo kao zagonetka..

Otvorio bih zagradu sa ukrasnim zagrljajima i vlaznim poljupcima
svo klasje sto se njise po vetru srucio bih pod veliko ognjiste
zapalio sve te male iskrice u tebi da gore jos..malo.
Da uzivam u svom tom sjedinjavanja matematicki da se delimo
sasvim lakse nego da se odmah uzajamno mnozimo,
sve nesuglasne izmirice bi zamotao u smotuljak srece i
odleteo do tvojeg bica..prislonio nezni obris mojih misli
raskrcio svo to korenje, iako ti je to malo.
Tvoju kosu bi raspleo kao paucinu po celom nebeskom svodu
iscrtavao sve tvoje nezne crte tvoga lica, pa iako je i to malo.
Spustio bi mesecevu svetlost, da labudovi odigraju valcer pod
vedrinom mesecine, pustajuci uspavanku, pred mojom
neresivom zagonetkom..